Kaskanje makedonske opozicije

Piše: Atanas Kirovski

Branko Crvenkovski je bio neprikosnoveni lider makedonske levice više od dve decenije, zapravo od same neovisnosti makedonske države.

Nakon poraza na lokalnim izborima odlučio je da se povuče i da ne sudjeluje na stranačkom kongresu u junu, kada će makedonski socijaldemokarti izabrati novog lidera.

Kako je dospelo do toga da lokalni izbori u Makedoniji naprave takav dramatičan obrt na makedonskoj političkoj sceni, izazivajući ostavku najharizmatičnijeg političara opozicije? Ima li makedonska opozicija ikakve šanse nakon ovoga, pošto nema sumnje da je sada razjedinjena, pocepana na razne frakcije, a ti procesi će biti dodatno produbljeni unutarstranačkim izborima kod socijaldemokrata, na kojima se očekuje da sudjeluju barem tri kandidata. Odgovor na to je da je opoziciji potreban svojevidan “reset” i da je to očito sagledao i Crvenkovski, koji se odlučio na ostavku.

Branko Crvenkovski je rođen u Sarajevu 1962, kao sin makedonskog oficira JNA koji je služio u Bosni, te vaspitavan u duhu socijalizma u nekadašnjoj Jugoslaviji. Bio je član Saveza komunista pre raspada zajedničke države i partije, a nakon toga, sa svega 29 godina, nametnuo se kao lider makedonskih socijaldemokrata, (SDSM) – stranke koja je nasledila Komunističku partiju Makedonije.

Nakon prve dve godine makedonske nezavisnosti, kada je Makedonija imala ekspertnu vladu, postao je prvi makedonski premijer koji je sastavio političku vladu 1992. Postao je premijer sa 30 godina i ostao ja na toj dužosti do 1998, kada je izgubio izbore od desničarsko-centrističke koalicije, koju su predvodili Ljubčo Georgievski i Vasil Tupurkovski.

Bez pobjedničke atmosfere

Nakon četiri godine ponovo je osvojio vlast na parlamentarnim izborima 2002, kada je ponovo postao premijer, ali je obavljao funkciju samo dve godine, pošto se 2004. kandidovao za predsednika na vanrednim predsedničkim izborima, nakon tragične avionske nesreće u kojoj je, u blizini Mostara, poginuo makedonski predsednik Boris Trajkovski.

Crvenkovski je pobedio na predsedničkim izborima, ali 2009, nakon isteka prvog mandata, nije htio da se opet kandiduje za šefa države, nego se vratio na čelo SDSM-a, sa argumentom da želi poraziti Nikolu Gruevskog na parlamentarnim izborima i osvojiti realnu vlast, zato što u Makedoniji preovladava parlamentarni politički sistem, u kojem realne ingerencije ima premijer. 

Crvenkovski nikako nije mogao stvoriti ambijent u kojem će građani nedvosmisleno podržati njegovu stranačku koaliciju.

Nedugo zatim Crvenkovski je imao priliku da se suoči sa Gruevskim na vanrednim parlamentarnim izborima, na kojima je bio tesno potučen za 70.000 glasova. Levica sa Crvenkovskim na čelu je na tim izborima nastupila sama i dobila 370.000 glasova, 150.000 više od prethodnih izbora, na kojim su SDSM predvodili Vlado Bučkovski, odnosno Radmila Šekerinska.

Ali na nedavno završenim lokalnim izborima, iako je predvodio široku opozicionu koaliciju, Crvenkovski je dobio mnogo manje glasova nego na prethodnim izborima, a njegov protivnik Nikola Gruevski je ostvario apsolutnu pobedu, kako po broju gradonačelničkih mandata tako i po broju osvojenih glasova.

Iako su brojke veoma važne, a za Crvenkovskog su značile težak poraz, ono što je ključno je da je nedostajala pobednička atmosfera. Crvenkovski nikako nije mogao stvoriti ambijent u kojem će građani nedvosmisleno podržati njegovu stranačku koaliciju. Nije uspio sazdati pobednički narativ, nego je iznova prodavao priču da aktuelna vlast ne valja za Makedoniju, koja nosi izvestan uspeh i dobar dio glasova. To je, svakako, nedovoljno, jer je, da bi se promenila vlast, potrebna i priča koja će ubediti ljude zašto da glasaju za njega, a ta naracija je izostala.  

Osim toga, Crvenkovski je svestan svoje hipoteke stvorene dok je vladao u prvih šest godina, pre svega zbog nepravedne privatizacije u Makedoniji, kada su zatvorene velike tvornice i kada su desetine hiljada ljudi ostale bez posla, a nekolicina tajkuna dobila milionsku imovinu za male pare.

Politički protivnici su Crvenkovskog markirali kao političara idealnog profila za negativnu kampanju, napravili stotine spotova i nanovo podsećali na njegove greške, na političku odgovornost u tim procesima koje su građani doživeli kao velike nepravde, kao i na njegove karakterne slabosti – njegove sklonosti ka ženama i viskiju. Na kraju je Crvenkovski shvatio da sa njegovom hipotekom i pomalo istrošenim idejama u politici ne može savladati rivala, te da je ljevici potreban novi lider, koji nema hipoteke, koji će imati nove i sveže ideje i koncepte, te napraviti svojevidan “reset” kod makedonskih socijaldemokrata.

Upravo u procesu smena kadrova, desničarska VMRO-DPMNE je stekla glavnu prednost pred svojim rivalima. Naime, nakon poraza na parlamentarnim izborima 2002. i sa  hipotekom da je, dok je bio premijer, u Makedoniji počeo rat, a vodio korumpiranu Vladu, Ljubčo Georgievski se povukao sa mesta počasnog lidera stranke i sam naznačio Nikolu Gruevskog kao svog naslednika.

Nakon izvesnog vremena došlo je do oštrog sukoba između njih dvojice u vezi s realnom moći u stranci, čiji je epilog bio poraz Georgievskog, koji je stvorio novu stranku VMRO-Narodna bez većeg uspeha. Gruevski je promenio stranačku boju od tamnocrvene u narandžastu, okrenuo se od žestokog nacionalizma ka centru i umerenoj retorici, tako reformirao stranku i pobedio na parlamentarnim izborima 2006. godine.

Da li će novi lider imati kredibilitet i kapacitet da održi koaliciju na okupu veliko je pitanje, kao što je upitno i to da li je levica dobila ili izgubila sa šarolikom koalicijom.

Od tada nije izgubio niti jedne izbore – lokalne, predsedničke ili opšte. Za vreme neprikosnovene vladavine Gruevski je shvatio da je “patriotizam” priča koja se na ovim prostorima još najbolje prodaje, sasvim je konsolidovao vlast u stranci i počeo sasvim novu igru u makedonskoj politici – nazvanu “permanentna kampanja”.

I dok je desnica godinama konsolidovana, socijaldemokrati u ovih nekoliko godina (čak i kada je Crvenkovski bio predsednik i formalno stavio u mirovanje stranačku knjižicu) nisu uspeli da nađu njegovog naslednika, između ostalog i zato što sam Crvenkovski to nije dozvoljavao.  

Brisani prostor za Gruevskog

Ali sada je kucnuo čas da levica, neoporavljena od izbornog poraza i nepripremljena za imenovanje novog lidera, naznači naslednika Crvenkovskog. Za sada su kandidati za predsednika socijaldemokrata Zoran Zaev, aktuelni potpredsednik stranke i gradonačelnik Strumice – narodni čovek, čiji je glavni hendikep slaba elokventnost i nepoznavanje spoljne politike. Drugi kandidat je Zoran Jovanovski – još jedan potpredsednik stranke i ekonomista koji javnosti nije preterano poznat. Treći kandidat je Igor Ivanovski – jedan od frontmena stranke u Parlamentu, koji po ponašanju, retorici i nastupima oponaša Crvenkovskog. Kandidaturu je najavio i Kire Naumov, bivši šef obaveštajne agencije, ali se ne zna da li će uopšte biti kandidat, zato što nije iz samog jezgra partije i smatra se da ima slabu podršku delegata.

Socijaldemokrati su ubedljivo najveća stranka u opoziciji, tako da će novi vođa SDSM-a naslediti i mesto vođe opozicije. Da li će novi lider imati kredibilitet i kapacitet da održi koaliciju na okupu veliko je pitanje, kao što je upitno i to da li je levica dobila ili izgubila sa šarolikom koalicijom, u kojoj su bili Titoisti, narodnjaci, liberaldemokrati, pa čak i vojni veterani koji imaju svoju stranku.

Lokalni izbori su pokazali da je prosto zbrajanje glasova svih stranaka “vesela matematika” i da se ne mogu zbrajati “babe i žabe”. Utisak je da su ubeđeni levičari apstinirali na izborima, negodujući zbog “neprincipijelne koalicije” sa večitim ideološkim rivalom Ljubčetom Georgijevskim, kao što su i okorjeli “vmrovci” uskratili podršku Georgijevskom zato što se udružio sa Crvenkovskim.

U međuvremenu, do juna će biti poznato da li će Makedonija konačno dobiti datum za počinjanje pregovora sa Evropskom unijom i da li će u tom razdoblju rešiti decenijski spor sa Grčkom u vezi s imenom.

U ovom trenutku, kada je opozicija sasvim razbijena, Gruevski ima brisan prostor da uradi ono što smatra da je najbolje za njega i za državu, bez većih političkih prepreka. Opozicija će, nema sumnje, još neko vreme kaskati, a ne bi bilo veliko iznenađenje da Gruevski najesen raspiše vanredne parlamentarne izbore i iskoristi grogiranost opozicije da učvrsti svoju vlast i u naredne četiri godine.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera