Majka merkejavelizma

Piše: Boško Jakšić

Ona ubedljivo demantuje raširenu tezu evronostalagičara o krizi liderstva u EU-u. Nesumnjivo je najmoćnija žena sveta, a, ruku na srce, malo je i muških državnika po svetu koji su u njenom rangu.

Angela Merkel preživela je turbulentno vreme u kome su stradali Sarkozy, Zapatero, Socrates, Monti i Berluskoni. Obezbedila je treći mandat u vremenima kada Nemačka od kako je srušen Berlinski zid nikad nije bila jača u uticajnija.

Nemci vole svoju “Mutti”, mamu. Zašto? Zato što uvek deluje smireno, kao neko ko se vodi zdravim razumom, ko je sistematičan, pedantan, odgovoran, direktan, samostalan. Zato što od njih malo traži. Zato što po EU-u sprovodi novu vrstu politike, koju sociolog Ulrich Beck naziva “merkejavelizmom”.

Formula uspjeha

“Da li je bolje da vas vole ili da vas se plaše”, pita se Makijaveli u “Vladaocu”. Odgovor je da treba i da vas vole i da vas se plaše, ali kako je to teško ostvarljivo mnogo je bezbednije da vas se plaše.

“Merkejaveli ove principe primenjuje na nov način”, piše Beck. “Ona želi da je se plaše napolju, a da je vole kod kuće – možda zato što je druge zemlje naučila da je se plaše. Brutalni neoliberalizam spoljnom svetu, konsenzus sa socijaldemokratama kod kuće – to je formula uspeha koja je Merkejavelijevoj omogućila da konstantno jača svoju, ali i moć Nemačke.”

„Naša kancelarka zna da pokaže zube ostatku Evrope“, znaju da likuju nemački mediji. Onima koji je optužuju za mačo-strogoću, odgovara: „Svi vide da sam žena, zbog toga nema potrebe da vodim ženstvenu politiku.“

Ukoliko svaka zemlja zaslužuje vođu kojeg ima, šta frau Angela posle treće uzastopne pobede na izborima 22. septembra govori o Nemcima? Da su oprezni i da više vole politički konsenzus nego konfrontaciju.

Posle pobede njene konzervativne koalicije Hrišćanskih demokrata (CDU) i Hrišćanskih socijalista (CSU), najubedljivije od 1990, jasno je da Merkelova neće odstupiti od svoje političke, ekonomske i finansijske strategije. Delom i zato što socijaldemokrate (SPD), s kojima je u skladu sa željama birača morala da sklopi Veliku koaliciju, nemaju bitne alternativne ideje. Moraće, ipak, da se odrekne nekih svojih tvrdih stavova, posebno onih koji se tiču socijalne pravde i zaštite prava radnika. Međutim, kao i 2005, kada je izborila prvi četvorogodišnji mandat i ušla u savez sa SPD-om, verovatno očekuje da će njena smrtonosna opuštenost vremenom oslabiti partnera, kao što je to bio ranije slučaj.

Neki biografi je opisuju kao pragmatski orijentisanu „drugaricu Angelu“, koja se zalagala za demografske reforme u okviru tadašnjeg sistema Istočne Nemačke.

Angela Dorotea Kasner je rođena 17. jula 1954. u Hamburgu, gde je njen otac studirao teologiju. Novinar Stephan Cornelius u novoj knjizi „Angela Merkel i njen svet“ otkriva dugo potiskivanu kancelarkinu katoličku prošlost, odnosno poljsko poreklo porodice sa očeve strane i promenu konfesije.

Kako god, otac je završio u Hajdelbergu, a tokom Drugog svetskog rata bio je u zarobljeništvu. Majka je predavala engleski i latinski. Brzo se sele za Istočnu Nemačku, gde otac postaje luteranski sveštenik, dok je majci zabranjeno da radi. Teolog Richard Schreder je 2004. napisao da je otac Angeli bio svojevrstan prozor na Zapad, spona sa zapadnim predavačima i kulturom.

Umjetnost pragmatskih kompromisa

Odrastala je blizu obala Baltika, u Mecklenburgu u Zapadnoj Pomeraniji. Kažu da je Otto von Bismarck govorio da kada se približi kraj sveta treba otići u Mecklenburg – tamo događaji stižu sto godina kasnije.

Angela je briljirala u matematici i ruskom jeziku i obožavala operu. Noću je radila kao konobarica u diskoteci dok je studirala fiziku na univerzitetu u Lajpcigu. Doktorirala je kvantnu hemiju u Berlinu. Do sredine njenih 30-ih je kao nadarena mlada naučnica bila okrenuta Moskvi, koju je posetila više puta. Bila je član omladinske organizacije. Ona i njena porodica znali su da se uklope sa vlastima, bez čega ne bi mogla da se obrazuje i pravi naučnu karijeru. Tako je, od malih nogu, sticala iskustva o umetnosti pragmatskih kompromisa.

Za magazin Bild je jednom potvrdila da je bila član ne samo omladinske organizacije, već i radničkog sindikata i društva nemačko-sovjetskog prijateljstva, a da se za to nije znalo – jer joj niko nije postavio to pitanje. Biće da je tada naučila da prikriva sopstvena mišljenja, kakva god ona bila, mada nije pokazivala interes za ulazak u politiku. Kada su je neki od njenih prijatelja pozivali da protestuje protiv režima DDR smejala se, smatrajući da je njihova akcija uzaludna. Neki biografi je opisuju kao pragmatski orijentisanu „drugaricu Angelu“, koja se zalagala za demografske reforme u okviru tadašnjeg sistema Istočne Nemačke.

Njen prvi brak sa Ulrichom Merkelom trajao je od 1977. do 1982. Drugog supruga, profesora hemije Joachima Sauera, upoznala je 1981. i venčala se sedam godina kasnije. Nema dece. Izborila se za neprobojnu privatnost. Godinama odmore provodi sa suprugom, najčešće u Italiji, daleko od luksuznih jahti i mondenskog sveta. Ne ljuti se ni kada je paparaci ovekoveče u kupaćem kostimu. Veruje da bi glamurozni izgled i odeća ugrozili njen autoritet, pa se drži jednostavne frizure i garderobe. Uglavnom nosi pantalone, obožava da pije pivo i strastveni je fudbalski navijač.

Do 1989. Zapadna Pomeranija bila je u Istočnoj Nemačkoj, a ona priznaje da nije verovala u ujedinjenje. U godinama političkog sazrevanja nije bila očarana političarima u Bonu. Međutim, kada se Nemačka ujedinila 1990. ulazi u CDU. Sa 36 godina bila je kandidatkinja za okrug Grimmen. Pobedila je i od tada neprekidno predstavlja taj deo Pomeranije u Bundestagu. Politici pristupa sa nasleđem istočnog osećaja slobode. Ona nije hrišćanski demokrata po rođenju. Ipak, ubrzo je promoviše lično kancelar Helmuth Kohl, kome je potrebna – kao žena sa istoka i kao neko kompetentan.

Uspon Kohlove devojčice je bio brz. Postaje jedina ministrica u njegovoj Vladi, prvo za žene i omladinu, a 1994. za zaštitu prirode i bezbednost nuklearnih reaktora. Na političkoj pozornici niko se nije tako brzo iz anonimnosti vinuo u visine kao ona. Pričala je da se kao mala plašila da silazi niz stepenice, ali penjanje joj je išlo bez problema. Preskočila je čitave spratove partijske hijerarhije.

„Čoveku je potrebna tišina da bi pametno govorio“, smatra Merkelova, koja je poznata po neverovatnoj izdržljivosti.

Kada se Kohl 1999. sapleo o aferu sa novčanim prilozima za partiju, primanju milionske sume u kešu na ruke i završio na sudu, gde nije hteo da kaže ko mu je dao novac, Angela je videla šansu da potisne staru gardu. Postala je generalni sekretar partije, Kohlu okrenula leđa i objavila imena donatora: „Mi iz istočne Nemačke smo naučili da sarađujemo sa vlastima, a da im se nikada totalno ne prepustimo.“ Pošto je nedugo zatim i predsednik CDU-a zbog sličnog skandala morao da podnese ostavku, bilo je jasno da je to istorijska šansa za ambicioznu Nemicu. 

Nevjerovatna izdržljivost

To što u stranci znaju da kažu kako je hladna i proračunata osoba, koja „gazi preko mrtvih“ i nema emotivnu vezu sa partijom, nije joj smetalo da 2000. preuzme stranku i da posle izbora 2005. postane prva kancelarka i prva osoba iz Istočne Nemačke na toj funkciji.

„Čoveku je potrebna tišina da bi pametno govorio“, smatra Merkelova, koja je poznata po neverovatnoj izdržljivosti. Sastanci koji znaju da traju do kasno u noć na nju ne ostavljaju trag. „U tome mi pomaže moja sposobnost kamile. Kada se preko vikenda dobro naspavam tokom nedelje izlazim na kraj i sa nekoliko sati sna.“

Njena snaga umnogome proističe iz činjenice da ume da sluša razne glasove i primedbe pre nego što dođe do svoje sinteze i odluke. Znala je da prihvati pozicije centra levice: ukinula je obavezni vojni rok, podigla minimum zarada i predložila povećanje penzija starijim majkama. Odustala je 2011. od nuklearnih elektrana. Uvek se trudila da privuče, a ne da odbije.

Čim je osetila da pipci finansijske krize počinju da stežu Nemačku i da njena stranka gubi rejting, kao mudar i pragmatičan matrijarh, gvozdena frau je najavila politički zaokret i preobražaj CDU-a u partiju onih koji žive od svog rada. U domovini se izborila za glasove čuvajući pre i iznad svega nacionalne interese.

Stara dilema “Evropska Germanija ili nemačka Evropa” čini se danas pomalo zolupotrebljena u smislu da strahovi od Evrope pod hegemonijom Nemačke odgovaraju očekivanjima Nemačke, koja bi na svoj način bila evropskija, što sada nije.

Merkelova je potvrdila da je Nemcima dala uspešan ekonomski i nešto manje uspešan socijalni model, ali to ne znači da je mnogo vremena posvetila vizijama Evrope. Na spoljnom, evropskom planu nema te idile koja u Nemačkoj traje osam godina. Angela je tvrda, tevtonski rigorozna, spremna da diktira i mnogo manje spremna za druge ideje ili kritike. Ne zanima je da li je optužuju za hegemoniju, za nametanje nemačkog recepta suprotstavljanja krizi zone evra kao panaceje državama koje su mnogo drukčije od Germanije.

‘Zajednica država’

Kako će Angela Merkel iskoristiti svoju nesumnjivo izuzetnu moć u Nemačkoj i moć Nemačke u Evropi? Da li želi nemačku Evropu ili evropsku Nemačku? Nemačku partnera ili hegemona?

Sada će, trećim mandatom i u Velikoj koaliciji sa socijaldemokratama, ima priliku da preraspodeli moć sa Evropom, da je integriše na solidnijim i zdravijim osnovama, da ojača njene institucije. Mogla bi da udahne više nade ugroženim članicama EU-a, a da Nemcima objasni ogromne prednosti koje im evro donosi u smislu ekonomskog prosperiteta i zaposlenosti.

Mogla bi da posluša apel jednog od najvećih savremenih nemačkih intelektualaca Jurgena Habermasa, koji poziva na produbljenje političkih integracija investiranjem u projekat istinske “zajednice država”, oslobođene raznih međuvladinih sporazuma. Takvoj laboratoriji demokratije neophodni su izvođači radova koji bi Nemce oslobodili opsesije da ne žele da plaćaju za Grke, Italijane ili Špance.

Da li je to moguć put za die Kanzlerin? Da li bi ubuduće mogla da prihvati formulu pragmatizma bez ambicija?

Stara dilema “Evropska Germanija ili nemačka Evropa” čini se danas pomalo zloupotrebljena u smislu da strahovi od Evrope pod hegemonijom Nemačke odgovaraju očekivanjima Nemačke, koja bi na svoj način bila evropskija, što sada nije.

Najviše će zavisiti od Evropljana, pre svega Francuza i Italijana, da pokažu da konačno žele da se pozabave istinskim strukturalnim reformama i tako ubede Nemce i njenu kancelarku da zdušnije prihvate kurs političkih i finansijskih integracija – ako im to frau Angela dopusti.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera