Niški festival u festivalu koji spaja jazz i teatar

“Nikada nije bilo teže nego ove godine, uhvatila nas je post kovid ekonomska depresija i kriza, buknuo je rat između Rusije i Ukrajine, budžeti za kulturu se sve više smanjuju (grad Niš je smanjio za trećinu, a Ministrastvo turizma za polovinu sredstva koja ulažu u festival) Srbija ove godine odvaja 0,76 odsto za kulturu – sama brojka pokazuje i objašnjava sve – ulaganja u kulturu govore o kulturnoj politici i identitetu jednog naroda. Stalno čujemo: Ministarstvo kulture Republike Srbije je dalo – mislim da treba da promenimo tu reč, jer Ministarstvo ne daje, ono ulaže”, kaže Maja Mitić, umetnička direktorka i selektorka Nišville džez Teatarskog festivala (Nisville Jazz Theater Festival).

Festival je nastao u okviru već čuvenog Nišville džez festivala (Nisville Jazz Festival) i biće održan u Nišu od 5. do 9. avgusta ove godine.

Maja Mitić, predstavljajući selekciju, govori o prilikama u kojima se nalazi festival, a koje su slika i prilika prostora i vremena u kojem smo. U jednom trenutku ona će pomenuti predstavu koju je radila sa DAH teatrom nekoliko godina ranije, nastaloj prema Brehtovim stihovima “Ova vavilonska pometnja”, a taj naziv ključ je koji otvara priču o nama i svetu sada i ovde.

• Vaš umetnički izričaj pripada tokovima koji nisu mainstream, okvir teatarskog festivala jeste muzički festival, Nišvill ima ozbiljnu reputaciju, a kontekst teatarskog dela proističe iz džez konteksta. Kako biste predstavili Nišville džez teatarski festival?

– Internacionalni Nišville Jazz Teatarski Festival je jedan od malobrojnih međunarodnih festivala u porodici festivala u Srbiji, jedini na kome se sve predstave igraju isključivo na otvorenim prostorima grada, i jedini koji u svojoj selekciji zahteva korišćenje muzike kao jednog od dramaturških elemenata predstave. ‘Iznedren’ je od svog starijeg brata Nišville Jazz Festivala i vizije njegovog osnivača, Ivana Blagojevića i potrebe za uvođenjem i drugih oblika umetnosti na festivalu. Pre pet godina, osim već prepoznatog džeza, uvode se festivali teatra, filma, stripa, knige… tako da faktički Nišville Jazz Festival postaje festival u okviru Festivala Nišville i od, dotadašnjih četiri dana trajanja, danas traje deset dana. Počinjemo sa teatrom, završavamo sa džezom, a između se preplićemo i sa striporamom, filmom, vizuelnim umetnostima.

• Koja je kulturna politika teatarskog festivala?

– Važna nam je promocija savremene umetnosti koja neguje sve postulate džeza, poput slobode improvizacije i poštovanja različitosti, povezivanje lokala i lokalnih umetnika sa umetnicima iz celog sveta. Svake godine, nekoliko dana pred početak festivala, gost nam je neka trupa iz sveta koja radi sa lokalnim umetnicima. Za prvu predstavu selektiram trupu koja nekoliko dana, na svoju već postojeću predstavu, radi sa lokalnim umetnicima kroz radionice. Tako može da uključi nove ljude i inkorporira nove materijale – nekada direktno u predstavu, nekada kao deo procesije/parade/scene. Organizujemo pozorišne radionice, demonstracije rada, predavanja…

Takođe nam je važno da podržimo mlade umetnike. U selekciji su prisutne vrlo mlade trupe čije predstave imaju visoki umetnički kvalitet (prošle godine je baš takva predstava iz Italije Hleb u obliku lutke dobila nagradu), do predstava već renomiranih trupa, poput ovogodišnje LaMame iz New Yorka, koja je u koprodukciji sa Quendrom iz Prištine i Ateljeom 212 dolazi sa predstavom Balkan Bordelo.

U selekciji su predstave angažovanog teatara, a da li su u pitanju projekti institucija (pomenuću da smo imali goste i iz Nacionalne opere Egipta, zatim baleta iz Kaira) ili vaninstitucionalne grupe/trupe – nije važno. Često zovem predstave ‘savremenog cirkusa’ kako iz Srbije tako i iz sveta. Ove godine je to predstava Scoootch iz Francuske, trupe Les Nouveaux Ballets du Nord-Pas de Calais iz Lila.

• Kako biste predstavili selekciju u kontekstu istorijskog trenutka, ekonomske situacije i cilja umetničkog izražavanja?

– Tema ovogodišnjeg festivala je ‘Čežnja za Utopijom’ (utopija, u osnovnom značenju pojma, mesto kojeg nema, koje ne postoji), a rekla bih mesto, zemlja, priroda, ljubav za kojim/kojom čeznemo ili na kome smo ili bismo želeli da budemo. Tako su se ove godine predstave ‘izabrale’. Umetnici su tragali za tim boljim, smislenijim mestom i životom. Forme predstava su u neprestanom i graničnom preklapanju između teatra i plesa, vizuelne umetnosti i cirkusa, video radova…

Gledaćemo predstave iz Francuske, Švajcarske, Severne Makedonije, SAD-a, Hrvatske, Bugarske i Srbije. Videćemo trupe poput vrlo mlade francuske trupe Les Nouveaux Ballets du Nord-Pas de Calais iz Lila, koja kombinuje tehnike teatra, lutkarstva i plesa, ili hrvatske trupe iz Zagreba CIrk koji spaja teatar, film, cirkus i vizuelne umetnosti. Zanimljiva je predstava koja nam stiže iz Makedonije – Crnila Remix, koja na klasičnu dramu jednog od najboljih makedonskih pisaca Kolea Čašula ima drugačiji pogled čitanja kroz formu i smeštena je u kontekst urbanog hip-hop albuma.

Pristup glumi je koro rep, originalni tekst se peva. Predstava je komunicira između klasične pozorišne drame i hip-hop subkulture. Na Nišvillu ćemo gledati i predstave naših najdugovečnijih trupa: Mimart Teatar (1984) – plesni i fizički teatar i DAH Teatar (1991) – laboratorijski teatar vezan za rad Jeržija Grotovskog (Jerzy Grotowski) i Eugenija Barbe, pa do čuvene pozorišne trupe iz Njujorka (NYC) La Mama, koja postoji više od 60 godina i neguje oblik rada eksperimentalnog teatra.

Kvalitetni festivali, poput Nišvilla sa više od 250.000 gledalaca, odnosno posetilaca, državi kroz PDV vraćaju mnogo više nego što je država uložila u festival.

• Na koji način se, po Vama, prepliću program Nišville džez festivala i teatarskog festivala ove godine?

– Ako se i prepliću direktno – nije bilo namerno. Nezavisno od džez selekcije biram predstave, svakako da se prepliće u onome što džez znači i nosi sa sobom: sloboda improvizacije, poštovanje različitosti, rasa, nacija, polova…

• Koje su Vaše projekcije kad se govori o budućnosti ovog festivala?

– Definitivno mora biti više novca za festival. Nišville koga je The Guardian svrstao među 10 top festivala u ovom delu Evrope mora i za ovu državu da dođe u poziciju prave podrške, kakvu recimo ima Exit Festival – tačnije da ne podleže konkursima, da mu, poput Exita, budu unapred odvojena sredstva, a ne da se konkuriše do februara tekuće godine, a rezultati se objave u junu, kada je jako kasno za bukiranje kvaliitetnih pozorišnih trupa i bendova, koji treba onda da dođu početkom avgusta u Niš.

Samo kroz ovo što sam sad navela, vidimo koliko je država neozbiljna, nije joj stalo i uopšte ne razume koliko je dobro planiranje važno, kako za budžet tako i za kvalitet. Da ne ponavljam broj od 250.000 posetilaca koji kroz svoj boravak u Nišu i kroz PDV vrate državi uložena sredstva. A kada bi sve bilo dignuto na još veći nivo, i država bi dobila više.

Samo uz takvu brigu možemo da obezbedimo kvalitetan festival svetskih razmera. U tom smislu bi moglo da se govori o projektovanju za budućnost. Osim toga, Nišu nedostaju prostori za pozorište, muziku. Niš nema koncertnu dvoranu, nema balet, operu… a ima Muzičku akademiju!?

Otkad sam, pre 40 godina, otišla iz Niša na studij u Novi Sad, sve je u tom smislu isto – postoje samo Narodno pozorište i Lutkarsko pozorište. Projekcija ili možda san koji ni ja neću doživeti, a nadam se da će se desiti, je da grad iniciran Nišvillom takav prostor i napravi. U tom prostoru bi se tokom cele godine mogao povremeno nastaviti program savremenog izraza kako pozorišta, tako i koncerata.