Miletić: Srbija se ‘ušančila’ u ideologiji krvi i tla

Naš sagovornik Aleksandar R. Miletić izvršni je direktor Centra za istorijske studije i dijalog, koji okuplja ugledne srbijanske istoričare koji se godinama već bore protiv zloupotrebe istorijske nauke u velikodržavne, dnevnopolitičke i nacionalističke svrhe. Stav ove organizacije je da bi u nastavi istorije trebalo imati drugačiji pristup međuetničkim konfliktima na Balkanu, to jest da bi valjalo promovisati multiperspektivnost i zapostavljene, a dakako prisutne primere međuetničke solidarnosti koji su protivteža produkciji mržnje i dominantnim autoviktimizirajućim istorijskim i društvenim narativima. Aktuelna istraživanja Centra govore da su, recimo, odnosi između tzv. običnih ljudi, Srba i Albanaca na Kosovu bili mnogo bolji nego što se to uobičajeno misli, a da je mržnja došla spolja, praktično nametnuta od političkih elita, odnosno da “mali ljudi” pokazuju mnogo veću društvenu odgovornost nego oni koji njima vladaju. Naravno, ovo pravilo nije važilo i ne važi samo za teritoriju Kosova nego je lajtmotiv celog regiona.

Istorija je, u međuvremenu, ponovo na velika vrata zakoračila u stvarnost Srbije, i to ona “loša istorija” koja insistira na žrtvama sopstvenog naroda a iz javnog diskursa progoni sve one strašne stvari koje su činjene u ime “srpstva”. Snimljen je i film “Dara iz Jasenovca”, koji je neskriveno državni projekat i koji je – što mu je i bio cilj, reći će mnogi – produkovao eksploziju međunacionalne mržnje. U Srbiji je pre nekog vremena usvojena i Kulturna strategija, u kojoj je ključni element tematizacija “genocida nad srpskim narodom”, dok se zločini nad drugim narodima ne spominju. Na televizijama neprestano promiču likovi koji ponavljaju tvrdnju da su Srbi “mnogostradalni” narod koji je uvek bio na pravoj strani istorije. Upravo je ovakva zloupotreba istorijske nauke, reći će naš sagovornik, dala značajan, ako ne i presudan doprinos kreiranju atmosfere za jezive ratove devedesetih.

Miletić je rođen 1974. godine, diplomirao je istoriju na beogradskom Filozofskom fakultetu, a doktorat odbranio na Evropskom univerzitetskom institutu u Firenci 2012. godine. Pored toga što vodi Centar za istorijske studije i dijalog, saradnik je Instituta za noviju istoriju Srbije u Beogradu. Njegova specijalnost je društvena, ekonomska i politička istorija međuratne i socijalističke Jugoslavije, kao i šireg regiona jugoistočne i istočne srednje Evrope. Poslednjih godina se bavi politikom sećanja i problematikom raspada jugoslovenske države.

• Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ministar prosvete Branko Ružić nedavno su najavili da će uskoro udžbenike iz tzv. identitetskih predmeta (maternji jezik i književnost, istorija, geografija) izdavati isključivo država. Insistiraće se, između ostalog, na tematizaciji zločina nad Srbima i nacionalnoj homogenizaciji. Kakav je vaš stav o ovoj ideji? Šta ova politička odluka može da proizvede u praksi?

– Ako se zaista sprovede u praksi ovo što najavljuju ministar Ružić i predsednik Vučić, to bi bio potencijalno opasan presedan kakav je u današnjoj Evropi zabeležen samo u Orbanovoj Mađarskoj. Tamo su, naime, od 2015, u primeni svega dve verzije državnih udžbenika istorije koje učenici dobijaju besplatno o trošku države. “Državni” udžbenik za osmi razred osnovne škole je, u najmanju ruku, skandalozan zbog političke zloupotrebe jednog nastavnog sredstva. U njemu se, između ostalog, nalaze i dve “istorijske” fotografije Viktora Orbana i citati njegovih aktuelnih (“istorijskih”) antimigrantskih govora. Orban se u tekstu udžbenika određuje kao “osnivačka figura moderne Mađarske”, pa se možemo samo domišljati zašto je baš ova varijanta prosvetne politike došla na dnevni red političke vlasti u Srbiji. Ministar Ružić je, inače, u svom televizijskom intervjuu na RTS-u ovu orbanovsku praksu netačno predstavio kao opšte mesto u obrazovnoj politici država EU: “Kada pogledate sve ostale najvažnije države EU, tamo je i manir i pravilo da sve identitetske udžbenike štampa država”. Naime, to što on pominje nije ni praksa ni manir ni u Nemačkoj, ni u Španiji, ni u Francuskoj, ni u Italiji, takođe, to se ne radi ni u Češkoj, ni u Rumuniji, ni u Hrvatskoj. U svim ovim zemljama postoji pluralizam na tržištu izdavača udžbenika, a odgovarajuće udžbenike na nivou škole ili na nivou odeljenja biraju nastavnici ili kolegijumi nastavnika. Država nigde ne “štampa udžbenike”, ali ih naravno podvrgava određenoj naknadnoj kontroli ili prethodnoj autorizaciji. S obzirom na populistički karakter naše vlasti i njenu jasno prepoznatljivu etničku agendu, mislim da sa razlogom možemo da se pribojavamo ovog najavljenog monopolizovanja obrazovanja u oblasti identitetskih pitanja. Možda manje važno, ali svakako važno pitanje je vezano za nadoknadu honorara autora aktuelnih udžbenika. Kako mi javljaju kolege iz Budimpešte, u slučaju Mađarske Evropski sud za ljudska prava je presudio u korist autora čiji su udžbenici povučeni iz nastave, a ja ohrabrujem kolege iz Srbije da na sličan način reaguju ako se ova ideja ostvari u praksi.

• Ružić je izašao i sa inicijativom da se film “Dara iz Jasenovca” pronađe u nastavi za srednjoškolce. Kakav je vaš odnos prema ovom filmu koji je izazvao salve nacionalne mržnje na društvenim mrežama?

– Još pre televizijske projekcije tog filma osećao sam izvesnu nelagodu nakon javnih i medijskih istupanja režisera Predraga Antonijevića i predsednice Upravnog odbora Filmskog centra Srbije Jelene Trivan. Bez ikakvog zazora, oni su film najavljivali kao “državni projekat”, kao ostvarenje “iza koga stoji država Srbija”, kao film koji će holivudskom tehnologijom pokretnih slika “otkriti istinu o Jasenovcu”, i tako dalje. Izgledalo mi je to kao nekakvo propagandističko razmetanje bez istinske skrušenosti pred veličinom žrtve ili pijeteta koji bi podrazumevao ekranizaciju najstrašnijih događaja vezanih za genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH. Posle emitovanja, film je od stručne publike prihvaćen različito, kao značajno ostvarenje u domaćoj kinematografiji, ali i kao dosadan, nemotivisan, banalan i nedolični film.

• A šta mislite o konkretnoj Ružićevoj inicijativi?

– Kao prvo, moram se složiti da edukativnu svrhu filmske umetnosti ne treba zapostavljati. Spoznaja o genocidu nad Jevrejima je u široj nemačkoj javnosti bila usvojena tek nakon trodelne mini-serije “Holokaust”, koja je bila emitovana na nemačkoj televiziji 1979. Film “Šindlerova lista” je nešto slično postigao na globalnom tržištu bioskopskih pozornica 1993. Iako su oba ova ostvarenja takođe bila žestoko kritikovana u intelektualnim krugovima, ona su sasvim jasno u granicama holivudske tehnologije odgovorila svojoj svrsi u kontekstu vremena i okolnosti u kojima su nastali. Mislim da Antonijevićev film ne dobacuje tako daleko u kontekstu našeg vremena, ali ni u kontekstu nekadašnje jugoslovenske ili današnje regionalne filmske produkcije. Antonijevićevom filmu se može u ontološkim razmerama zamerati sve ono što je zamerano i gorepomenutim filmovima u pogledu trivijalizacije zločina, zloupotrebe osećanja empatije, prisutnih elemenata kiča, melodrame i banalnosti. Iako autor naglašava da je naš film o Jasenovcu pravljen po holivudskim standardima, njemu nedostaje zanatska struktura prosečno izvedenih holivudskih filmova. Valjda u nameri da “otkriva istinu”, film nema autonomnu motivisanu radnju oko glavnih likova već se od početka razvija kao pokušaj dokumentarca, doduše i kao takav skromnih umetničkih i dokumentarnih vrednosti. History channel produkcija na primer izbacuje mnogo bolje dokumentarce, a tzv. istinu o Jasenovcu učenici i šira publika su i do sada imali prilike da saznaju kroz monografske publikacije i dokumentarce koji bolje odgovaraju edukativnoj svrsi od pomenutog Antonijevićevog filma.

Ako mene pitate, ja bih umesto ovog bučno najavljenog “državnog projekta” u nastavu istorije radije uvrstio nekoliko stranica knjiga koje su pisali Viktor Novak ili Antun Miletić, nekoliko stihova Ivana Gorana Kovačića ili nekoliko kadrova iz dokumentarnih i igranih filmova Lordana Zafranovića. Svi ovi autori su Hrvati, svi oni su se bavili prevashodno zlom u svojoj kući, što bi i nama danas trebalo da bude na listi prioriteta.

• Može se reći da se istorija na velika vrata vratila u dnevnu politiku. Vidimo i da državna “kulturna strategija” na visoko mesto stavlja “genocid nad srpskim narodom”, pa se čak planira i Muzej genocida. Sa druge strane, teme zločina koji su počinjeni u ime Srbije u proteklim ratovima praktično su prognani iz javnog diskursa. Kuda sve to vodi?

– Mislim da jedan deo problema treba posmatrati i regionalno. Naši nacionalizmi se međusobno podupiru, a jedini način za prevazilaženje jednostranih i etnocentričnih narativa bilo bi njihovo istovremeno suzbijanje na svim regionalnim adresama. Još je u vreme samoupravne Jugoslavije, baveći se ovim problemom, Marko Nikezić insistirao da je “teško čistiti pred svojom kućom ako to svi ne rade u isto vreme”. Ne samo što danas ovog sinhronizma nema već se više radi o regionalnom takmičenju u promovisanju netolerancije i nacionalizma. Srbija se u kontekstu identitetskih politika još od vremena Osme sednice ušančila u ideologijama krvi i tla, koje očigledno imaju trajni i neprolazni karakter u našim društvima. Kada je Srbija u pitanju, treba dodati i izuzetno dug period bez predstavnika autentične levice: već gotovo 35 godina nijedna iole relevantna politička opcija ne stoji na programu levice. Opozicija u Srbiji često podseća na jednu rezervnu populističku varijantu koja neretko zastupa još retrogradnije ideje po pitanju Kosova ili situacije u Crnoj Gori, tako da ne vidim za jedan duži period nekakvu drugačiju “kulturnu strategiju” od ove u kojoj živimo sada.

• Pre nekoliko godina ukazivali ste na štetnost pojedinih udžbenika istorije za srednjoškolce u Srbiji. Apostrofirali ste udžbenik za treći razred gimnazije autora Radoša Ljušića, koji po vama raspiruje nacionalnu mržnju i netrpeljivost. Da li je ovaj vaš javni apel imao rezultate? I šta uopšte mislite o udžbenicima istorije u Srbiji danas?

– Taj udžbenik predstavlja verovatno najveću mrlju i najveći greh savremene srpske istoriografije. Na našu sramotu, udžbenik u kojem se insinuira da je motiv za konverziju bosanskih Slovena na islam bio materijalne prirode, u kojem se ovi “konvertiti” proglašavaju nacionalnim izdajnicima i insistira da su kao “poturčenjaci” bili gori od pravih Turaka – još uvek je u upotrebi u nastavnom sistemu Republike Srbije. Udžbenik u kojem se za albanske feudalce koristi uvredljiv pridev “šiptarski”, i koji poziva na podozrenje u odnosu na trenutne namere Rimokatoličke crkve i globalističke Evrope, i dalje se nalazi na spisku odobrene literature u gimnazijama u Srbiji. Paradoksalno, ali možda će tek sa sprovođenjem najavljenog orbanovskog modela državnih udžbenika ovo sporno nastavno sredstvo biti poslato na smetlište istorije. U Srbiji je stanje tako loše da ponekad čak i iz vlasti dođe neko rešenje koje je možda bolje od onog koji zastupa desna alternativa u opoziciji. Izbor patrijarha Porfirija koji je slovio za kandidata vlasti, recimo. Srpsko društvo je u novom patrijarhu dobilo čoveka tako velike kulture, tolerancije i iskrene pobožnosti da je to gotovo presedan kada je reč o arhijerejima SPC.

• Vratimo se udžbenicima istorije. Kako bi zapravo po vašem mišljenju trebalo da budu koncipirana nastavna sredstva koja dotiču teške teme iz prošlosti? Da li postoje iskustva sa zapada koje bismo mogli da ovde iskoristimo, a u cilju poboljšanja međunacionalnih odnosa u regionu?

– Prosvetnu politiku u Zapadnoj Nemačkoj od 1960. možemo uzeti kao klasičan model uspešnog suočavanja sa prošlošću, a u cilju stvaranja funkcionalnog društva i odgovornih pojedinaca. Kada su u pitanju teške teme iz prošlosti, nemačko iskustvo ukazuje da prvenstveni cilj nastave istorije nije da se uči o prošlosti, ili iz prošlosti, već da se učenici osposobe da se na adekvatan način suočavaju sa njom. Kao neko ko je radio neposredno u prosveti, moram priznati da se na tom putu neminovno prave greške i da stvari često izmiču kontroli, ali ukoliko su osnovni vrednosni orijentiri i pedagoški standardi postavljeni pravilno, uspeh ne bi trebalo da izostane. Gotove formule ne postoje, i danas je i sa najboljom namerom teško suočavanje sa stravičnim ustaškim zločinima u vreme NDH, četničkim zločinima u Istočnoj Bosni ili skorašnjim zločinima srpske vojske i paravojske na Kosovu i Bosni i Hercegovini. Prevladavanje jednostranih i etnocentričnih koncepcija koji su ugrađeni u naše nacionalne narative, kao i multiperspektivnost u sagledavanju događaja, osposobili bi učenike da kompleksnije i potpunije sagledavaju događaje, da razvijaju kritički odnos prema stvarnosti, da odbacuju mitološke predstave i osposobljavaju se za samostalno, racionalno i odgovorno rasuđivanje. U pomenutom nemačkom obrazovnom modelu, promene u nastavi istorije bile su na inicirane odozgo i moram priznati da mi se utopijskim čini svaki scenario koji bi iz ovog procesa isključio državu. Upravo stoga sam pesimista kada je naš region u pitanju, jer ovde, sa izvesnim odstupanjima, ipak ne postoji jasna politička volja koja bi pokrenula takve promene.

• Bavite se i problematikom raspada Jugoslavije. Koliko su istoričari i zloupotreba istorije doprineli raspadu te multinacionalne zajednice?

– I pored solidne materijalne osnove, značajnih mogućnosti za studijske boravke, putovanja i usavršavanja, nacionalne istoriografije u socijalističkoj Jugoslaviji su uglavnom ostale van svetskih tokova nauke koja je prolazila kroz naročito dinamičan period razvoja. Začaurene u jednodimenzionalnom svetu političke istorije, nacionalne istoriografije naroda Jugoslavije razvijale su se u pravcu legitimizacije republičkih država i kulturnog i identitetskog konsolidovanja sopstvenih etničkih kolektiviteta. Još od kraja šezdesetih godina prošlog veka, jugoslovenski istoričari se redovno sudaraju po identitetskim pitanjima koja su iz prošlosti prenošena u sadašnjost i obratno. Indikativno je da je Andrej Mitrović, jedan od retkih srpskih i jugoslovenskih istoričara koji je korespondirao sa savremenim razvojem istoriografskog metoda na Zapadu, bio i jedan od retkih čija je uloga bila do kraja prosvetiteljska i konstruktivna u odnosu na politički i ideološki kontekst koji je produbljivao nacionalne međusobice.

Besmislena razmatranja etničkog porekla Vlaha graničara u Vojnoj krajini ili bosanskohercegovačkih Muslimana, Duklje kao Crvene Hrvatske… – opterećivala su naučnu scenu Jugoslavije. Ratovi devedesetih godina prošlog veka bili su produžetak ovih istoriografskih sporova i vođeni su na istim “spornim” linijama nacionalnih surevnjivosti. Tehnička odgovornost za raspad Jugoslavije je na političkim liderima, u prvom redu na srpskom partijskom i državnom rukovodstvu koje se obrazuje posle Osme sednice CKSKS, ali treba imati na umu da je Miloševićev ratni program gotovo u celosti preuzet od neformalnih opozicionih krugova okupljenih oko SANU, “Književnih novina” i “Književne reči”, u kojima su profesionalni istoričari imali istaknutu ulogu.

• U jednom svom radu postavljate pitanje da li su zahtevi za “recentralizacijom” Jugoslavije koji su dolazili od srpskih političara u dužem periodu pre kraja federacije – doprineli raspadu države. I kakvi su, ukratko, vaši zaključci?

– Polazio sam od toga da su zahtevi za promenom političkog sistema u federaciji bili legitimni sve dok su se zasnivali na proceduri, ili unutrašnjim pravilima koja svi prihvataju. Srpski recentralisti od Draže Markovića i Ivana Stambolića, do Dragiše Pavlovića, pa i Miloševića tokom prvog dela njegove političke karijere, nisu pokušavali da svoja rešenja nametnu drugima, već su nastojali da ih ostvare poštujući princip usaglašavanja i konsenzusa federalnih jedinica. Čak i kada su predlagali da forma donošenja odluke bude glasovima većine (tj. preglasavanjem, bez konsenzusa), oni su nastojali da takva odluka bude prihvaćena od svih strana, znači, konsenzusom. Sistem jugoslovenskog federalizma mogao je da opstojava i sa tako suprotstavljenim koncepcijama kakve su bile srpska i slovenačka, sve dok su njihovi protagonisti ostajali u granicama onoga što je bilo legitimno u datom sistemu, a legitimno je bilo samo ono oko čega se svi subjekti federacije dogovore.

Srbijanski recentralisti (pre Miloševića) nisu nikad prelazili taj institucionalni Rubikon koji bi otvarao proces preglasavanja među predstavnicima federalnih jedinica. U tom smislu, Miloševićevi jednostrani pokušaji preglasavanja drugih u periodu 1990-1991, mogu biti sagledani u dve ravni. Oni, po načinu izvođenja, nemaju mnogo veze sa izvornim koncepcijama recentralizma, ali, u isto vreme, oni su i krajnja ekstremna konsekvenca ove ideologije. U kojoj formi je, uostalom, sprovođenje zahteva za „uvažavanjem većinske volje“ i prevazilaženjem međurepubličkog konsenzusa moglo da bude legitimno, to jest prihvaćeno od svih? Srpski zahtev za preglasavanjem opterećivao je unutrašnje prilike u zemlji, ali je bio legitiman, tačnije bio je legitiman sve dok neko od recentralista ne odluči da ga na svoju ruku sprovede u delo. Znači, kao principijelni zahtev bio je, u najmanju ruku, štetan i onemogućavao je nesmetano funkcionisanje sistema, a kao model praktične politike uveo je zajedničku državu u sukob i ratove devedesetih.

• Vaša organizacija Centar za istorijske studije i dijalog sprovodi projekat koji se bavi međunacionalnim odnosima na Kosovu. Zaključak je, ako se ne varam, da su odnosi između „običnih ljudi“, Srba i Albanaca, bili relativno dobri, a da je mržnja indukovana spolja, od političkih elita.

– Na takav zaključak ukazuju preliminarni rezultati istraživanja, naime intervjui koje smo sa našom partnerskom organizacijom iz Kosovske Kamenice sprovodili sa Albancima i Srbima u Kosovskom Pomoravlju. Istraživanje ukazuje na neočekivano dobre odnose između dve zajednice u vreme socijalističke Jugoslavije, ali i u smutna vremena kada su se na tom prostoru smenjivale srpske i albanske vojske i paravojske, naime tokom poslednjeg rata i posle rata. Prvi zadatak većine ljudi je u tim situacijama bio da zaštite imovinu i živote i da ponude pomoć u hrani ili novcu onima koji su u datim okolnostima bili ugroženi. U vreme srpske vlasti 1998-1999, lokalni Srbi su uzimali u zaštitu komšije Albance, jemčili za njihovu građansku ispravnost, stavljali se između njih i paravojske, nudili im pomoć u hrani. Jedan Srbin ispitanik koji je bio tinejdžer u to vreme kaže da je svako jutro odvodio do prodavnice i vraćao kući svoje drugare Albance da im se nešto ne bi desilo usput. Slične stvari dešavale su se dolaskom UČK paravojski. Sada su Srbi bili ugroženi, a komšije Albanci su na istovetan način reagovali. Čak i kada im pomoć realno nije trebala, mnogi ispitanici kažu da im je ljudski bilo bitno to što su ih komšije pitale treba li im hrana, pomoć, treba li neko da ode u kupovinu za njih, itd.

Gnjilanski kraj i Kosovsko Pomoravlje možda nisu najreprezentativniji uzorak za sagledavanje celine srpsko-albanskih odnosa na Kosovu. Ovde, naime, već dugo istorijski postoji tradicija suživota i dobrih odnosa između dve zajednice. Centar za istorijske studije i dijalog je štampao edukativnu brošuru o albansko-srpskim besama u gnjilanskom kraju 1906-1907, kao prilog dugog trajanja ove tradicije. Međutim, i na širem prostoru Kosova ukazuje se jedna zakonomernost: ljudi koji su imali iskustvo suživota ili zajedničkog života sa pripadnicima druge zajednice uglavnom imaju pozitivno mišljenje o toj interakciji. S druge strane, oni koji nikada nisu iskusili zajednički život imaju negativan sud jedni o drugima. Kao i tokom konflikta na Kosovu 1998-1999. ili albansko-srpskih besa 1906-1907, zlo u ove sredine dolazi spolja, ono je egzogeno. Neodgovorne političke elite, razulareni tabloidni mediji i agresivne nacionalne istoriografije – nadvijaju se nad mir malih ljudi koji pokazuju veću meru odgovornosti za stvaranje funkcionalnog društva od onih čija bi to trebalo da bude obaveza i dužnost, i koji su za to plaćeni.