Analitičari i komentatori često zaboravljaju da to što se Ukrajina i dalje drži, što još postoji i što se odupire ruskoj invaziji, to nije samo zahvaljujući vojnicima, nego i železničkom sistemu i vozovima, koji se mogu uporediti sa limfnim ili kardiovaskularnim sistemom ljudskog bića. Stotine vozova povezuju sve gradove zemlje; putuju hiljadama kilometara od istoka ka zapadu, od severa ka jugu i tačni su u minut. Ako uzmemo u obzir i teretne vozove, koji izvoze prvenstveno žito i uvoze sve vrste dobara, slika je jasna: ukrajinske železnice funkcionišu savršeno i od suštinskog su značaja za opstanak stanovništva. Poslednjih meseci obroci za vojnike pripremaju se u vojnim kuhinjama daleko od fronta i na odredište ih dovoze specijalni vozovi, koji svakodnevno saobraćaju između unutrašnjih delova zemlje i najbližih stanica na frontu.
Rusi stalno napadaju infrastrukturu, uključujući i železnicu: inženjeri i radnici odmah saniraju štete jer vozovi ne smeju da stanu. Službenik sa stanice u Lavovu, koji želi da ostane anoniman, kaže: „Činjenica da se o tim napadima iz vojnih razloga ne govori u novinama ne znači da Rusi nisu pokušali i još uvek ne pokušavaju da bombarduju železnicu. Jednostavno, mi Ukrajinci imamo dobre protivvazdušne sisteme i brzo zamenimo koloseke i visokonaponske žice koje napajaju lokomotive“.
Od Užgoroda do Lavova
Voz za Lavov polazi tačno sa glavne stanice u Užgorodu. Da se stigne do glavnog grada Galicije potrebno je šest sati: gradovi su udaljeni oko 260 kilometara; jednokolosečna pruga penje se polako uz obronke Karpata da bi se odjednom spustila ka dolini reke Dnjestra. Voz putuje uveče i noću, sa ugašenim svetlima. Na izlazu iz tunela i na svakom mostu moćna svetiljka osvetljava voz kao da je dan; zalazak Sunca pali horizont i na crvenom svetlu ističe se silueta vojnika koji čuva ono što se smatra strateškim ciljevima. Svi vojnici na straži imaju automatske puške prebačene preko ramena i većina njih puši, verovatno iz dosade. Prema jugu, na velikoj nadmorskoj visini, kada je nebo vedro, daju se primetiti tragovi aviona, koji lete iznad Mađarske i Rumunije; to je kao vizuelni podsetnik na normalnost evropskog neba: ukrajinsko je potpuno zatvoreno i nema letelica.
Kola voza su potpuno otvorena, na mestima zvanim plackart, nema kupea, već samo kreveti delimično odvojeni plastičnim zidovima. Narod ćuti, ima mnogo zakarpatskih vojnika koji odlaze prvo u Lavov, gde se nalazi jedan važan centar za obuku, pa na front. Gotovo niko ne želi da priča, svi spavaju ili opsesivno gledaju u ekran svog mobilnog telefona: ima onih koji čitaju poruke sa zabavljenim osmehom na usnama i onih koji su koncentrisani na slike iz nekog filma. Samo deca se igraju i veselo cvrkuću, dok majke pokušavaju da ih ubede da spavaju: vraćaju se kući u posetu muževima i očevima koji zbog vanrednog stanja ne mogu da napuste zemlju. Mnoge žene su pobegle iz Ukrajine sa svojom decom još 2022. godine: neke su se vratile kada im je ponestalo novca.
U inostranstvu ostaju mladići i devojke koji se lako prilagođavaju novom životu i oni koji imaju novca da nastave da žive negde drugde. Tako se stvorila jasna klasna podela između onih koji su bili primorani da ostanu i onih koji su sebi mogli da priušte luksuz da pobegnu (mnoge žene su jednostavno odlučile da ostanu zato što su tako i htele). Klasni raskid će verovatno postati očigledan na kraju rata, ali već sada ljudi govore o tome.
Mnogi izabrali emigraciju
Marija je otišla u posetu rođacima u Užgorod i vraća se u Kijev sa decom, koja se, čim priđem njihovom ležaju, kriju smejući se ispod pokrivača.
„Ne bih znala gde da idem“, kaže Marija, „i nemam nameru da budem izbeglica i da zavisim od pomoći drugih ljudi. Mnogi moji prijatelji su izabrali put emigracije, neki su se vratili kada su ostali bez novca. Smeta mi što oni koji su otišli igraju uloge velikih patriota, heroja otpora: da, ali samo na Facebooku, dok smo mi na prvoj liniji fronta“.
Marija me gleda i pita: „Hoćeš da znaš koja je razlika između onih koji su ostali i onih koji su otišli? Kad raketa padne na Kijev pišu prijatelji koji su otišli, hoće da znaju kako smo, šta se tačno desilo, objavljuju na društvenim mrežama o uništenim zgradama, komentarišu kao da su bombe pale na njih: to je moj kraj, to je bio moj univerzitet… Mi koji smo ostali, međutim, ne želimo da pričamo o tome, ujutro ustanemo neispavani i idemo na posao, jer smo još živi, idemo napred u tišini i sa hrabrošću“.
Mariji nije čudno što su otišli najimućniji ljudi. Smeta joj nešto drugo. „Gade mi se ti muškarci koji su pobegli u inostranstvo da bi izbegli da idu u rat, koji su podmitili graničnu policiju ili neke visoke funkcionere u vojsci i otišli. Kakvi su to muškarci? Ne žele da se bore? Dobro, neka ostanu u svom zavičaju, jer mogu pomoći na druge načine. Ne znam kako njihove žene imaju još uvek želju da spavaju sa tim kukavicama“.
Sjećanje na dane pod okupacijom
Ispred Marije na svom ležaju sedi Anatolj, elegantan 74-godišnji gospodin, ćelav, sa belim brkovima. Od 2022. godine živi u Užgorodu, a sada odlazi u centralnu Ukrajinu, odakle potiče, jer mu je brat iznenada preminuo od srčanog udara. Anatolj je živeo u Irpinju, gradu pored Kijeva, u koji se doselio još kao dečak zbog posla, i seća se prvih dana ruske invazije.
„Već 23. februara 2022. godine, jedan dan posle početka rata, širile su se glasine o skorom dolasku Rusa. Pitali smo se odakle će doći, s obzirom na to da su borbe do tada bile ograničene na Donbas. Odgovor smo brzo dobili: došli su iz Belorusije i već početkom marta mi je jedna granata uništila stan. Moja kćerka je odlučila da napusti Irpinj i preselila se u Užgorod. Njen muž prilično dobro zarađuje i mogli su da priušte malu kuću u predgrađu. Pridružio sam se i ja, šta da radim u Irpinju?“
Anatolj mi pokazuje nogu koja je više puta bila operisana zbog problema sa kolenom; šepa i hoda samo uz pomoć štaka. Na pitanje da li mu je država garantovala novac za rekonstrukciju stana, odgovara: „Da, zgrada u kojoj sam živeo je već obnovljena, uključujući i moj stan, ali nedostaje kuhinja. To moramo mi sami da platimo. Sada je bolje da taj novac iskoristimo u Užgorodu, svi smo tamo, videćemo u budućnosti da li da se vratimo kući“.
Anatolj se priseća dana provedenih u Irpinju pod ruskom okupacijom. „Nismo razumeli šta Rusi hoće od nas. Dozvolili su nam da odemo, ali putovanje je bilo zaista ponižavajuće. Na poslednjem kontrolnom punktu pred ukrajinskim položajima, ruski vojnici su nas naterali da se skinemo da vide da li imamo tetovaže koje veličaju Ukrajinu. Zaustavili su one koji su, na primer, imali ukrajinske zastave ili ime Bandere na ruci i niko ne zna šta im se dogodilo. Zatim je bio test parafinskim rukavicama da se vidi ko je pucao. Na kraju, Rusi su nas naterali da izvadimo SIM kartice iz svojih mobilnih telefona i morali smo da predamo pametne telefone. Razlog? Pljačka! Uzeli su ih, u svakom slučaju su telefoni vredni predmeti“.
Izdajnici u ukrajinskim redovima
Anatolj govori mirno, u njegovim rečima nema mržnje, samo veliko čuđenje onim što se dogodilo. Postane ljut samo kada priča o kolaboracionistima.
„Na devetom spratu zgrade preko puta moje našli su čaure i čaure: tamo je bio snajper. Bio je jedan od naših, Ukrajinac, zove se S. i nudio je pomoć i zaštitu Rusima koji su mogli da kontrolišu našu ulicu odozgo. Nismo znali da je S. bio saradnik (znao sam ga dobro, na ulici je loše govorio o Rusima, ali je u stvarnosti bio na njihovoj strani); otkrili smo to kada je ukrajinska vojska povratila kontrolu nad gradom. S. je već otišao, sa okupatorima. Znao je da će platiti ako ostane… Želim mu svako dobro, ali ja, saradnik ili ne, ne bih se osećao mirno u rukama Rusa“.
Dok on govori, devojka sa gornjeg bočnog ležaja, koji se nalazi u onome što je obično hodnik kola, piše poruke na svom mobilnom telefonu i povremeno pogleda u Anatolja. Pravi se da ne prati razgovor, ali je u stvarnosti veoma zainteresovana za ono što Anatolj priča i izrazi njenog lica odaju snažne emocije.
U Lavov voz stiže uveče. Pada sneg i stanica je osvetljena. Putnici se gomilaju u voz koji nastavlja za Kijev, gde će stići tek sutra ujutro.