„Ovo je hrana za bogove“, zamišljeno govori Jean Pierre, dok zrna boje čokolade klize kroz njegove prste.
Iako se farma organskog kakaa u Obali Slonovače prostire na 15-ak hektara, nema mnogo radnika. Vlasnik, čuveni agroekolog i profesor fitopatologije, proizvođač najboljeg kakao zrna na svetu, Ambrosie N’Koh priča mi kako je sanjao svako zasađeno drvo na plantaži.
„Sanjao sam sve ovo što vidiš, svako drvo, različite načine održive proizvodnje… još uvek sanjam, to me još uvek drži“, sa osmehom kaže. „Deda me je naučio da verujem prirodi, ali i najvažnije, da je poštujem. Ovde sam zbog prirode, a ne obrnuto, i to je ono što svi često zaboravljamo“.
Industrija kakaa u Obali Slonovače čini preko 43 odsto globalne ponude kakaa. No, mali proizvođači iz ove zemlje zapadnog dela Afrike imaju zanemarljiv uticaj na cene, iako često njihov proizvod ima veći kvalitet i vrednost od one trenutne na tržištu.
„Ako želiš da gajiš kakao, moraš da posečeš šumu i to je razlog zašto je ova zemlja izgubila oko 80 odsto svog šumskog pokrivača. A da bi se povećali prinosi, neki farmeri često koriste pesticide. I tad nastaje veliki problem. To utiče na kvalitet zrna, ali i snižava tržišnu cenu svima nama“, navodi Ambrosie.
Povratak poljoprivredi
Na 40-ak kilometara severno od Abidžana nalazi se njegova farma. Ambrosie se bavi agrošumarstvom i ne koristi nikakve pesticide.
„Kokoške i patke me štite od štetočina. Kompost koristim kao đubrivo, eno ga tamo, čekam da se pripremi. A sad ću da ti pokažem kafu koju sam zasadio, da bi služila kao prirodna barijera od mnogih insekata i bolesti, ali i agresivnih crvenih mrava“.
Nekoliko trenutaka kasnije sam shvatila zašto ih nazivaju crveni ili vatreni – njihov ubod strašno boli. Amrosie mi je uz osmeh objasnio da bavljenje poljoprivredom nije nimalo lako.
„Moramo se vratiti lokalnoj poljoprivredi. Mi prekomernom proizvodnjom uništavamo Zemlju. Ne možemo uvek želeti još, nemamo dovoljno resursa. Ova organska poljoprivreda je način na koji su naši preci radili“.
Političari imaju drugačije prioritete
Ambrosijev prijatelj je trgovac, koji se specijalizavao za kakao zrno i kakao masu.
„Bavim se izvozim“, kaže Jean-Paul, koji je poreklom iz Obale Slonovače. On ima viziju da ne izvozi samo zrno ili kakao masu kao do sada, već da stvori brend, jer bi gotov proizvod mogao da donese mnogo više profita, ali i da inspiriše veći broj farmera da se prebace na organsku proizvodnju.
„Nismo uspeli da napravimo nikakav dogovor sa ministrima, nisu oni dugo na vlasti i to znaju… Prioritet su im neke druge stvari, a ne ulaganje u organsku proizvodnju. Ono što mi smeta u poslu sa kakaom je upravo to“.
„Ambrosie je zaista strastven u vezi ovog čime se bavi. Njegovo znanje je veliko, pa dobio je i nagradu za najbolji kakao. Na svetskom tržištu on bi trebao da bude super zvezda, ali nije nagrađen za svoje ulaganje i težak rad, jer stvari kod nas ovde funkcionišu drugačije. Kilogram organskog kakao praha košta više ovde nego u Evropi. No, ono što želim da ponudim tržištu u Evropi je zrno, jer je zrno zdravo i ako je kvalitetno – bolje je nego čokolada. Probaj ovo!“
Cijena se nije mijenjala 20 godina
Dok se zrno kakaa topilo u mojim ustima, Ambrosie je govorio o čudesnom procesu fermentacije.
„Ako se dobro vodi fermentacija, ovaj kakao ima intenzivne note nežnog cveća, sa uravnoteženom kiselinom i gorčinom. Ako se fermentacija ne odradi dobro, kakao zrno će biti gorko, te nećete dobiti dobru čokoladu. Zato se i često dodaju različite arome“.
A ja bih morala da dodam: ukus se dugo zadržava u ustima i sigurno tvrdim da je jesti zrno bolje nego jesti bilo koju čokoladu na našem tržištu.
„Znaš li da ako Afrika počne da jede kakao, nema više čokolade za Evropu“, šali je Jean Peire. „Ali to nije u našoj kulturi, kao na primer u Meksiku. Nama su Francuzi nametnuli kakao i to je dobro išlo. No, od tada se cena nije menjala. Cena je oko jednog eura po kilogramu. Ako se za 20 godina cena sirovine nije menjala, a sve ostale cene su rasle, rasla je cena hrane, benzina, najama radnika… za šta rade ovi farmeri? Rade da bi ostali siromašni. A veliki broj kupaca obično nije zainteresovan na ono što se dešava na plantaži i neće da se zamara razlozima niske otkupne cene“.
(Za primer, Lindt crna čokolada od 100 grama u marketima u Beogradu košta oko 350 dinara, odnosno 2,6 eura.)
Nedostaju radnici
„Mnogi se onda odluče da prodaju zemlju za placeve na kojima će se graditi stanovi, da bi ostvarili bar nekakvu zaradu. Na mestu gde je moja kuća, videla si, nekada je bila plantaža ananasa. Pre nesrećnog rata je sve izgledalo drugačije. Da si onda došla, poželela bi da živiš u Abidjanu, a ne Parisu i nikako ne u Beogradu“, smejao se Jean Piere. „A onda je počela borba za vlast i Abidjan se pretvorio u ovo što je danas – u haos“.
Na farmi, da bi bila i ostala organska proizvodnja, mora da radi bar 20 ljudi, a ovde ih je svega nekoliko, objašnjava mi Jean-Paul. „Ali ljudi koji najmanje rade i najmanje su zaslužni, upravo oni dobijaju naveći deo profita, a farmeri najmanji“.
„Čokolada, zapravo, ima najmanje kakao praha u sebi. Loša je za okolinu, loša je za farmera. Dolazi od znoja i krvi prolivene na ovim plantažama. Ono što mora da se promeni je niska otkupna cena, da se dobije fer cena otkupa“, završava Jean Paul.
Ambrosie mi tiho govori da nema profita, da mu fale radnici na plantaži, bar tri puta više njih, ali nema dovoljno novca da ih plati.
„Zarađuju do tri eura kod mene dnevno. Ne mogu preko toga da ih platim, iako bih to najviše voleo, jer ovo nije lak fizički posao. I kako onda, kako dalje?“
Niko još uvek nema odgovor na to pitanje.