Sasvim slučajno sam se zatekla na koncertu Radeta Šerbedžije, nedavno održanom u renoviranoj Providurovoj ili Kneževoj palači iz 17. veka, najznačajnijem kulturnom i istorijsko-arhitektonskom nasleđu grada Zadra. Jedna je to od onih građevina stradalih u poslednjem ratu.
Mesta nije bilo previše, pa je sasvim odabrana publika oduševljeno učestvovala u Radetovom performansu, jer on nije samo pevač, već pre svega glumac. Kada je zapevao onu njegovu poznatu: „Imam pjesmu za tebe, sama sebe pisala, od Silbe do Santa Monice, mora se nadisala“, bio je to trenutak u kojem sam odlučila da ovog leta definitivno moram da posetim to ostrvo. Silba, mistična i meditivna, ostrvo bez automobila u kojem glavnu ulogu ima pešak i o kojem sam čula razne priče.
Ne znam koja je Radetova priča, pretpostavljam ljubavna, s obzirom da je posvećena nekoj ženi i pisana je tokom njegovih boravaka na Silbi ili u gradu Santa Monica u Kaliforniji, gde je jedno vreme živeo. Moji motivi za odlazak na ovo hrvatsko ostrvo ne podudaraju se sigurno sa Radetovim, ali svakako sam i ja zabeležila koju misao, jer posle mog kratkog boravka tamo, shvatila sam da je zaista u pitanju čedesno i inspirativno mesto.
Jadrolinijom, kroz vrijeme i sjećanja
Ovo dalmatinsko mesto jedno je od najudaljenijih ostrva u odnosu na obalu, barem onu zadarsku, odakle svakodnevno i više puta dnevno u pravcu Silbe još uvek vozi Jadrolinija. Voze tamo i niz drugih i bržih brodova u vlasništvu privatnih kompanija.
Iz principa, ipak se odlučujem za Jadroliniju. Trajekt je spor, ali ugodan. Na njemu može i pas da se vozi. Kako ne bih bila baš potpuno sama, povela sam i ljubimca Ljubicu koja je bila odlično društvo.
Vožnja od tri sata i više na brodu odiše nekom nostalgijom vremena kada sam se sa roditeljima bezbrižno vozila od Rijeke do Krka, na kojem smo letovali. Putovanje koje me je u nekim momentima podsetilo na vreme, a možda i na državu koja više ne postoji. Kada je brod iz svog velikog dimnjaka počeo da izbacuje oblake gustog i crnog dima, shvatila sam da usporava i da smo konačno stigli.
Bez automobila i pop-turizma
Ostrvo Silba površinom zauzima svega 15 kvadratnih kilometara. Na njegovom najužem delu smestilo se istoimeno i jedino naselje, sa svega hiljadu kuća. Razmišljam, da i nije tako mali broj u pitanju, s obzirom da je reč o gotovo jedinom eko-otoku na hrvatskom primoriju.
Dok se još uvek gušim u dimu lož ulja, kojeg se oslobodio brod koji me je dovezao, preda mnom prizor neke urušene građevine. Zgrada koja se prostire u širinu, na samoj obali pristaništa. Na jednom od zidova piše „Welcome to Silba“. Ima tu još i drugih natpisa i grafita, kao i crtež nekog jedrenjaka.
Napušteni objekat, koji mi liči na neko odmaralište iz vremena socijalizma, me je poprilično iznenadio. Odmah saznajem da je reč o turustičkom objektu koji je pripadao Centru za zaštitu dece iz Apatina. Čitam i da je nakon skoro 30 godina posle rata, spor između dve države, Hrvatske i Srbije oko zgrade u kojem je na hiljade dece tokom leta pronalazilo svoj duševni mir, još uvek otvoren.
Znam da na Silbi nema nijednog hotela, kao ni automobila niti motora. Vožnja bicikla je takođe ograničena i to me sve jako raduje. Nisam znala, međutim, da ipak ima previše traktora. Previše, barem za moj ukus. To vozilo služi meštanima da obrađuju zemlju, ali i za prevoz svega što treba da se preveze, kao i za prevoz turista i njihovih kofera. Zapravo, traktori su ovde kao neka vrsta taksija, na ostrvu gde bi dizel gorivo po zdravoj logici trebalo da bude zabranjeno.
Osim traktora, meštani, kao i turisti, koriste uglavnom kolica ili neke mini prikolice koje vuku svuda sa sobom. Nisam imala ni kolica, niti prikolicu, a za taksi-traktor nisam znala da postoji. Tako da sam usred vrelog podneva, od pristaništa do apartmana, vukla svoj prepuni kofer, kao i Ljubicu.
Oaza mira i umjetnička kolonija
Silba skriva neke od najlepših plaža na Jadranu i okružuje je jedno od najprozirnijih mora koje sam do sada videla. Sve ježeve sam maltene prebrojala pri svakodnevnom jutarnjem plivanju.
Eko-otok nije jedina kategorija koja se Silbi pripisuje. Osim što odaje utisak mira i neke doze mističnosti, ovde leta provode mnogobrojni umetnici, koji, opuštajući se, stvaraju.
Natasha Kadin, kustosica iz Šibenka ovde provodi leta i ona je osnivačica umetničke organizacije „Silba Environment Art“, kao i što je osnovala prve silbanske novine Crtice s otoka. Ona, kao i nekolicina drugih umetnika i prirodnjaka, pokrenuli su i platformu „Silba off Season“ (Silba izvan sezone), koja generiše sadržaje i događaje namenjene onima koji ovde ostaju i kada sa nje svi odu.
Priče i legende
Za ovo ostrvo koje pripada Kornatskom arhipelagu se vežu mnoge priče i legende. Jedna od njih kaže da je neki kapetan, zvao se Petar Marinić, 1872. godine odlučio da sagradi toranj kako bi njegova devojka mogla sa njega da vidi njegov brod kada bi se vraćao u svoju luku. Međutim, nakon godina iščekivanja, ona je odustala, pa se udala za drugoga.
Iznenada, nakon nekoliko godina mornar Petar se ipak vratio, pa je umesto nje, oženio njenu ćerku. Danas je taj toranj spomenik ljubavi. Meštani kažu da kada se na njega popneš, prava ljubav će te sigurno pronaći. Nisam se popela na toranj, jer je bilo previše toplo, a i ne verujem u legende.
Jedna druga legenda, iz novijeg doba, govori o nekada popularnoj jugoslovenskoj rock grupi Azra. Svi znaju da je Džoni Štulić provodio svoja leta na Silbi. Neki njegovi prijatelji tvrde da je poznata pesma „Marina“ pronašla inspiraciju upravo ovde. Svakako, to samo Džoni zna.
U svakom slučaju, iako me tri i po sata koliko traje povratak do Zadra, nije previše radovao, posebno zbog crnih oblaka i ukusa dima Jadrolinije, Silba će mi ostati u sećanju kao jedno od onih mesta na koje poželiš uvek da se vratiš, u potrazi za inspiracijom ili ne – svejedno.