Abdullahi Ahmed je 2008. godine iz Somalije stigao na italijansko ostrvo Lampedusa. Imao je tada samo 19 godina. Imao je i sreće da je uspeo da se iskrca na ostrvo na kojem već skoro dve decenije pristižu migranti iz Afrike. Mnogi nikada ne stignu.
U zemlji iz koje je došao i u kojoj je buktao građanski rat, ostavio je svoju mnogobrojnu familiju. Dok je ulazio u avion, koji je migrante sa Lampeduse odvozio u druge delove Italije, razmišljao je samo o tome kako mora da uradi nešto važno što bi promenilo njegovu i budućnost njegove porodice.
Danas je italijanski državljanin, poslanik je u gradskoj skupštini grada Torina i prvi imigrant poslanik u tom gradu. Takođe je predsednik udruženja “Generazione Ponte” (Generacija Most), kao i idejni pokretač festivala “Europa Solidale e del Mediterraneo”, (Solidarna Evropa i Mediteran), manifestacije koja promoviše evropsku kulturu zasnovanu na vrednostima mira i gostoprimstva.
Manifest za slobodnu i ujedinjenu Evropu
Posle prvog talasa pandemije, 2020. godine Abdullahi se prvi put vratio u svoju zemlju. Bilo je to teško putovanje, gotovo pa nemoguća misija, kako mi kaže, dok sedimo na terasi hotela Isola Bella, smeštenog na samoj obali jednog drugog ostrva, Ventotene. Ovo ostrvo, koje se nalazi između Napulja i Rima i na kojem danas živi nešto manje od hiljadu stanovnika, nekada je bilo stecište komunista, antifašista, anarhista i drugih protivnika Musolinijevog režima. Na ovom mestu, nastao je Ventotenski manifest, čiji su kreatori želeli slobodniju i ujedinjenu Evropu.
Bio je to zapravo prvi dokument, kao nacrt Evropske unije, kakvu poznajemo danas. Napisali su ga italijanski aktivisti i političari, Altiero Spinelli i Ernesto Rossi 1941. godine za vreme izdržavanja kazne u zatvoru na ostrvu Ventotene, na kojem je tadašnja vlast smeštala svoje političke protivnike. Na ostrvu preko puta, Santo Stefano, gde se nalazi samo jedan zatvor, takođe svoju kaznu služili su nekadašnji predsednik Italije Sandro Pertini, kao i Umberto Teraccini, kasnije predsednik Ustavotvorne skupštine Republike Italije.
Već nekoliko godina za redom, na ovom simboličnom mestu, Abdullahi organizuje pomenuti festival protiv rasizma i diskriminacije, festival koji promoviše različite kulture na jednom mestu i ideju da je bolji i mirniji svet moguć.
Dok sam razgovarala sa njim, te prve večeri festivala čiji sam bila gost, sa nama su na terasi iznad Tirenskog mora sedeli Mustafa poreklom iz Avganistana, Ahmed iz Iraka, Marwa iz Egipta, Sumaya iz Jordana, Feuda iz Maroka, Lamin iz Sudana, ali i Aurora, Mirka, Vanessa, Francesco iz Torina i drugih gradova Italije, koji su ovde došli, ujedinjeni sa idejom da su upravo oni ti koji imaju snagu za promene.
Ovi mladi ljudi poreklom iz celoga sveta pripadaju uglavnom drugoj generaciji migranata u Italiji. Mnogi od njih rođeni su ovde i neki od njih još uvek nemaju italijansko državljanstvo. Drugi su došli u Italiju kao jako mali i to je njihova zemlja u kojoj su odrasli, kako kažu. Svi oni osećaju se građanima Italije, iako im zakon ove države dozvoljava da to zaista postanu tek po punoletstvu ili nakon najmanje deset godina boravka provedenih u Italiji.
‘Ljudi imaju moć’
Kada se Abdullahi prvi put vratio u svoj rodni grad, Mogadishu, bilo je jezivo iznova gledati slike razrušenog grada i ono što je ostalo od njega u višedecenijskom građanskom ratu. Međutim, kako kaže, rat i sukobi u njegovoj zemlji su maltene prirodno stanje stvari, s obzirom da od kada zna za sebe, on zna i za rat. U Somaliju je tada otišao da poseti svoju porodicu i uruči nekoliko stipendija somalijskim studentima, koji su upravo zahvaljujući njemu i Evropskoj komisiji, dobili mogućnost da studiraju na nekom mirnijem mestu u Evropi.
Tokom tri dana ovog festivala, dok se razgovaralo i diskutovalo o solidarnosti, zajedništvu, različitosti, ali i o konfliktima i ratovima koji haraju svetom, kada su mikrofoni bili utišani, u pozadini se čula Patti Smith, dok peva onu poznatu People have the power. Stihovi koji su izabrani kao slogan ove manifestacije.
Na zelenim i narandžastim majicama koje smo svi noslili, pisalo je da “ljudi imaju moć”, kao i da “put ka napretku nije ni lak, ni siguran, ali da mora da se pređe”. Čuvena fraza Ventotenskog manifesta, kao motiv ovim mladim ljudima koji su došli da pokažu Italiji, Evropi i svetu, da različitost ne znači nužno konflikt.
“Ne možemo da budemo zauvek stranci. Mi smo građani. Od pasivnih subjekata potrebno je da postanemo aktivni učesnici”, rekao je vrlo glasno Abdullahi, zatvarajući ovu petu po redu ediciju festivala.
U takvom ambijentu, prepravljenim entuzijazmom i čudesnom snagom svih tih ljudi, na trenutke sam zaista poverovala u neku bolju Evropu i u projekat mira.
Sa terase hotela u koji sam bila smeštena vide se i druga ostrva u blizini Tirenskog mora, koji je deo Mediteranskog. Iako se ne vidi sa te distance, negde u blizini se nalazi i ostrvo Lampedusa, mesto na koje je pre 14 godina stigao Abdullahi, mesto na kojem se još uvek odvija migrantska tragedija i gde je do sada nestalo na hiljade života. Za neke od njih je bilo možda dovoljno da budu i samo stranci, u srcu Evrope.