Nakon 41 godine diktature i 46 godina od održavanja prvih demokratskih izbora, Portugal je mogao da se pohvali da je bio jedna od retkih, ako ne i jedina evropska zemlja a posebno zemlja članica EU, koja u parlamentu nije imala nijednu ekstremno desnu političku partiju. Nazvali su to „portugalskom političkom izuzetnošću“.
Početak kraja te političke izuzetnosti bio je 2019. godine kada je predsednik partije „Chega“ („Dosta“) Andre Ventura ušao u parlament kao jedini poslanik. Stranka koja je osnovana iste godine kada su i održani prethodni izbori, osvojila je 1,3 odsto glasova.
Njegov ulazak u parlament izazvao je nelagodu, ali ne i zabrinutost među mainstream partijama. Niko Venturu nije uzimao za ozbiljno. Kada sam svojim portugalskim prijateljima pre dve godine rekao da će „Dosta“ na narednim izborima da dobije 10 do 15 poslaničkih mesta, gledali su me kao da sam poludeo.
A onda su došli nedeljni izbori i Andre Ventura i „Dosta“ osvojili su 7,5 odsto ili 12 poslaničkih mesta. Htedoh da pošaljem cirkularnu poruku svojim prijateljima „told you so“, ali nisam hteo da im stajem na žulj.
A ko je taj Andre Ventura i partija koju predstavlja, koje u Portugalu nazivaju ekstremnom desnicom, fašistima, rasistima… Da krenemo redom.
Kraj portugalske političke izuzetnosti
Andre Ventura i njegova stranka od 2019. do danas prešli su put od mitinga na kojima su pojedine pristalice otpozdravljale nacističkim pozdravom, podizanjem desne ruke, do stranke koja je prihvatljiva svakom dvanaestom Portugalcu. Desničari jesu, populisti sasvim sigurno, ali za epitet „fašisti“ trebalo bi više dokaza. Rasisti, sasvim sigurno, rekla bi većina Portugalaca bez da trepnu. Pokrenut je čak i postupak da se partija „Chega“ zabrani, što ne bi bio prvi put da Ustavni sud donese takvu odluku. Ali se to nije desilo. Jer kao što je to primetio bivši sudija, poslanik u parlamentu, a sada evroparlamentarac, Vital Morajra, „statut partije i politiku koju zastupaju ne predstavlja promovisanje fašističke ideologije“.
Optužbama da je rasista, a partija koju predvodi rasistička, doprineo je i sam Ventura svojim izjavama. U 2020. godini poslanica Joasin Katar Morajra, poreklom iz Gvineje predložila je da se predmeti koji se nalaze u portugalskim muzejima, a koji su oteti od bivših kolonija, budu vraćeni u zemlje porekla. Ventura je tada rekao: „Predlažem da se uvažena poslanica vrati u rodnu zemlju. To bi doprinelo smirivanju svih, uključujući i njenu partiju i ceo Portugal“.
Tadašnja ministarka pravosuđa poreklom Angolanka, Fransiška Van Dunem tim povodom rekla je da je Venturina izjava „primer ksenofobičnog diskursa koji je počeo da osvaja javni i institucionalni prostor“.
Ventura, kao odgovor, organizuje protestnu šetnju pod sloganom „Portugal nije rasistički“.
Grupa na koju partija „Dosta“ ima poseban pik je romska populacija. Romi su u Portugal stigli krajem 15. i početkom 16. veka i od samog dolaska bili diskriminisani i marginalizovani. Tako je bilo sve do uvođenja liberalnog Ustava 1822. godine kada im je priznat status portugalskih državljana.
Jednom prilikom Andre Ventura je izjavio da „ne bi voleo da mu se ćerka uda za Roma“, sentiment koji je rasprostranjen u Portugalu mada to sem Venture teško ko da će reći javno. Partija „Dosta“ ih uglavnom karakterišu kao lenje ljude koji žive isključivo od državne pomoći i potpuno nespremne da rade i zarade. Takođe je to sentiment koji dele mnogi u Portugalu, a koji nisu nužno glasači Andre Venture.
S tim u vezi, „Dosta“ traži drastično smanjenje državnih dotacija socijalnim slučajevima koji su to postali „svojim izborom“. Zahtevaju smanjenje parlamenta sa 230 na 100 poslaničkih mesta. Izmenu poreskog zakona, koji istini za volju ne samo da je komplikovan, već i nepravedan jer najveći deo socijalnog tereta stavlja na pleća onih koji rade, nerazumno visokim porezima. Takođe traže snažniju kontrolu granice, zaustavljanje masovnih migracija i borbu protiv radikalnog islama. (Treba li da napomenem da poslednje dve stavke u realnom životu Portugala ne postoje?)
Ne/zaustavljiv rast podrške
Posle svega, Andre Venturu i njegov stranku trebalo bi definisati kao nacionalističko desničarsko konzervativnu. Njihovi program i ideje očigledno nalaze put do birača. I to vrlo brzo i vrlo snažno. Nekoliko primera to ilustruju. U izbornom distriktu Vila Real, na prošlim izborima „Dosta“ je osvojila 0,8 odsto glasova, sada 7,2 odsto. U distriktu Evora 2019. godine 2,2 odsto, na ovim izborima 9,2 odsto, izborni distrikt Santarajem pre tri godine dva odsto sada 10,9 odsto. I tako bih mogao redom, distrikt po distrikt.
Činjenica je da je Andre Ventura i „Dosta“ sa jednog skočio na 12 poslaničkih mesta. Sa 1,3 odsto na 7,5 odsto podrške u samo tri godine! Samo tri godine?! I sad sam spreman da se opkladim sa svojim portugalskim prijateljima da to nije kraj Venturinog rasta. Sa 12 poslanika i više vremena u parlamentu i medijima, da razlože i izlože svoje ideje, tvrdim da će posle narednih izbora biti na 20-ak poslanika.
Novi i očigledno budući premijer Antonijo Košta obećao je da će biti „premijer svih“ i da će sarađivati sa svima u parlamentu, osim sa partijom „Dosta“. Nemam sumnju da će tako biti, kao što nemam sumnje da će upravo zbog takvog stava Ventura i „Dosta“ jačati. Razumem da premijer ne želi da daje legitimitet Venturi, njegovoj partiji i problematičnim stavovima, ali taj legitimitet su već dobili i ignorisanje razloga zbog kojih je 7,5 odsto Portugalaca dalo glas Venturi moglo bi da ga na narednim izborima pogura i na preko 10 odsto podrške. A 10 odsto podrške je već koalicioni kapacitet bez koga će teško bilo koja vlada, pa i desnog centra, biti formirana.
Andre Ventura i partija „Dosta“ koliko god to nekima bilo gadno i gorko ušao je u portugalski politički mainstream i tu će sasvim sigurno ostati.
Preslagivanje ljevice
Kada je krajem prošle godine manjinska vlada socijaliste Antonija Košte, koja Portugalom vlada od 2015. godine, izgubila podršku za ovogodišnji budžet, raspisani su ovi vanredni parlamentarni izbori.
Ono što se desilo niko nije očekivao, pa ni sami socijalisti. A desila se istorija na toliko različitih nivoa i toliko tektonskih političkih promena koje nisu bile ni predmet predizbornih analiza niti predviđene i viđene u istraživanjima javnog mnjenja.
Dominantna reč u portugalskim novinama i na portalima je „apsolutna“ – „apsolutna pobeda“, „apsolutna većina“, „apsolutni gubitnici“. I zaista ne pamtim da se dogodila da jedna manjinska vlada, koja izgubi podršku na najvažnijem zakonu, budžetu, izađe na vanredne parlamentarne izbore, i dobije apsolutnu većinu.
To se upravo desilo Partiji socijalista koji su pobedili u 19 od 20 izbornih distrikta. Izgubili su samo ostrvo Madajru. I ne samo to već su osvojili devet poslaničkih mesta više. Sa 108 poslanika u prethodnom sazivu, skočili su na 117 i tako u parlamentu sa 230 mesta dobili većinu da sami formiraju vladu.
A stabilna vlada je ono što nam je u Portugalu bilo potrebno. Ne samo zbog budžeta već i zbog izvođenja zemlje iz pandemijskom ludila i raspodele 16,6 milijardi evra koliko je EU namenila za oporavak zemlje od pandemije.
Novim mandatom od četiri godine socijalisti su ispisali još jednu stranu istorije. Od prvih slobodnih izbora 1976. godine nakon svrgavanja diktatorskog režima koji je uspostavio Olivajra Slazar, Partija socijalista na vlasti je bila ukupno 23 godine. Sa novim četvorogodišnjim mandatom biće 27 godina.
Preispitivanje na desnom centru
Poslednja predizborna istraživanja najvećoj opozicionoj stranci, Partiji socijaldemokrata (PSD) davala su gotovo isti procenat kao i Partiji socijalista. Neka i prednost od četiri odsto. Ali nije stvar u istraživanjima nego u onome što je u biračkim kutijama.
Partija socijaldemokrata, u procentima se nije makla od prethodnih izbora. Na ovim osvojili su 27,8 odsto, a na prethodnim 27,7 odsto. Ali takav rezultat koštao ih je osam poslaničkih mesta.
Nema mesta i regije koje PSD nije izgubio. Čak i najjača uporišta kao što su Porto i Vizeu na severu zemlje.
Za predsednika PSD-a izbori bi mogli biti kraj političke karijere. Na konferenciji za novinare lider Rui Riju rekao je „da nakon apsolutne pobede PS-a ne vidi kako i od kakve bi koristi mogao da bude za partiju“.
Pokušavam da se prisetim ko je u Srbiji podneo ostavku zbog izbornih rezultata. Jedini koga mogu da se setim jeste tadašnji predsednik Boris Tadić nakon što je Demokratska stranka izgubila parlamentarne, a on predsedničke izbore 2012. godine. Mada mu je tada spočitano da „beži“ sa broda koji tone, rekao bih da je pokazao onaj stepen odgovornosti koji niko pre a ni posle njega nije. Bez obzira što je brod zvani Demokratska stranka zaista potonuo.
Elem, PSD će u naredne četiri godine morati da preispita i svoju politiku i svoj pristup. Ne da odustane od svoje desno-centralne politike, već da sagleda kako da prekine sopstvenu stagnaciju i eventualno prekine vladavinu socijalista. A to bez novih ljudi i sagledavanja problema o kojima potencijalni glasači Socijaldemokrata zaista brinu, teško da će se desiti.
Ostali dobitnici i gubitnici
Slično kao i „Dosta“, „Liberalna inicijativa“ desno liberalna stranka na prošlim izborima osvojila je jedno poslaničko mesto. Posle ovih izbora postali su četvrta snaga u parlamentu sa osam poslanika.
„Levi blok“ i „Komunisti“ koji su tradicionalno zauzimali treće i četvrto, pali su na peto i šesto mesto sa ukupno 11 poslanika.
Kada se političko tlo posle ovog zemljotresa smiri i prašina slegne, biće još analiza ovdašnjih medija. Za sada može se reći da su socijalisti uspeli da konsoliduju podršku na levici i čak preotmu glasove pojedinih levičarskih partija. Desnica se okrunila, a 12 odsto koliko su dobili „Dosta“ i „Liberali“ govori da je jednom značajnom delu portugalskih glasača dosta politika koju sprovode dve najveće stranke u Portugalu.
I na kraju, gledajući izbore u Portugalu razmišljao sam i o aprilskim izborima u Srbiji. Pitam se da li tamo stranke razumeju da istraživanja javnog mnjenja ne moraju nužno bit relevantna, da izbori nisu dobijeni dva meseca pre nego što su počeli i da ništa nije gotovo dok i poslednji glas nije prebrojan. Da li će, ko god izbore izgubi, pozvati pobednika i čestitati, baš kako je to učinio Rui Rijo pozvavši Antonija Koštu. Znam, znam – previše očekujem.