„Gde ćemo na more ove godine?“ – pita za večerom četvorogodišnji sin Andrej, željan putovajna i umoran od zatvaranja i celog cirkusa sa koronom.
Ne znam, kažem, a on dodaje u šali da može i u Kisač (selo pokraj Novog Sada) kao prošle godine, ali samo da bude voda slana. Pogodile su me njegove reči i sutradan ujutru odmah zovem turističku agenciju u kojoj nam je ostao ceo uplaćeni i nerealizovani aranžman od prošlog leta u Grčkoj. Kažu Grčka se otvara tek u maju, za Španiju nemaju informacija, možda i ostane zatvorena kao prošle godine, a i skupa je za nas zemlje trećeg sveta. Kažu bolje Egipat ili Turska, lako i brzo ide zamena prošlogodišnjeg vaučera. Egipat ne, jer Andrej ima slab stomak, pa ćemo ponovo u sobi provesti pola letovanja.
Može Turska, ali samo da proverim nešto, kažem u agenciji. Nije da sam paranoičan, ali prilično sam mnogo pisao o skretanju Turske prema autoritarizmu. Tu su moja iskustva prilično loša. Dok su u Ukrajini na vlasti bili Kučma i Janukovič dva puta sam bio zadržavan na granici. U Mađarskoj sam više od deset puta skidan sa prevoza, jer sa jednim veoma traženim kriminalcem delimo isto ime i prezime. Granica sa istokom nikada nije šala, posebno nakon pokušaja vojnog udara. Prijatelj, inače svetski novinar, kaže mi da su Erdoganovi prilično temeljni, mogu da te vrate sa suncobranima nazad ili da ti sve vreme letovanja bude napeto, a kakav je to odmor.
Slažem se, napet i nikakav.
Ruska karma
Ne Turska, kažem u agenciji, a ona me pita da li smo se vakcinisali i kojom. Kažem jesmo i to raznim. Cela porodica Fajzerom, a ja Rusom. Pita me u šali da li sam baš tako hteo, kažem hteo sam i ja Fajzera, ali je softver odlučio da je baš moj Sputnjik. Da sam paranoičan, što je sastavni deo kolektivne atmosfere kovida, pomislio bih da su mi to namerno namestili kompjuteri Ane Brnabić zbog intenzivnih kritika srpsko-ruskih srednjevekovnih odnosa. Karma. Ceo moj život je ruski – Ruski Krstur, Rusko slovo, ruska vakcina… To je kao nakon Drugog svetskog rata, ostaješ sa vojskom s kojom si zatekao pobedu nad virusom.
A to sa Sputnjikom, kaže radnica turističke agencije, zbog EU kovid-pasoša može da bude samo dodatna prepreka i peripetija za ponovno rađenje PCR testa ili karantin. Sad mi fali još dvonedeljni karantin na desetodnevnom letovanju, šalim se ja. Nije to ništa, još koje korona kolo oko Nemanje i svi ćemo letovati u Srbiji, dodaje ona.
Pa ništa, onda Krim, smeje se supruga Tatiana. Ne bi išli ni da je džabe, nezavisna i celovita Ukrajina u duši, odmahujem glavom. Mogu samo da zamislim kakvo je letovanje u okupiranom Krimu. Gusenice na pesku, čekisti u svakom baru, zalazak sunca uz ratnu mornaricu. U Rusiju ne bi mogli ni kad bi hteli, eto ga naš drug sa srpskim pasošem pre koju godinu vraćen sa Šeremetjeva zbog ućešća u Narandžastoj revoluciji pre petanaest godina u Kijevu. Samo su mu rekli, znaš ti dobro zašto.
Sigurno more
Crna Gora, isto. Potpisnik sam više apela i desetine tekstova na temu Crne Gore u „velikoj Srbiji“. Ima Matijini da nam se svima svete što ga svojevremeno nisu pustili u rodni kraj. Kao u onoj priči šta je dobro, a šta loše, naravno – kada njihovi preplivaju reku i zapale naše selo. Nelagoda, za nelagodom.
Dok smo bili još sami, u Splitu smo sakrivali auto sa NS srpskim tablicama i niko nije primetio da mi na čelu piše da sam od rođenja navijač Hajduka i da mi je askurđel baka bila Šokica. Ni to ne dolazi u obzir.
Nervoza ponovo. Drugu godinu bez morskog vazduha. Kakvi smo mi to roditelji? Da li se ja bavim poslom zbog kog će moje dete jednog dana da proživljava pakao u ovoj povampirenoj istočnoj Evropi? Da li treba jednostavno da batalim sve i kažem, „druže Orban mi ti se kunemo“ i nema više takvih briga?.. Mučile su me noćne more.
Ništa, kažem čekamo da se otvori Grčka i da Evropska agencija za lekove prihvati Ruse za braću u nevolji. Andrej ne razume, ali se isto smeje, kaže nema veze tajo, ići ćemo i ove godine u Kisač na more bez obzira što nije slano. Rasklopićemo ležaljke, ješćemo pomorandže, a ti ćeš da praviš one tvoje špagete za koje kažeš da su bolje od onih na moru. Hoću, odgovaram mu i odlučujem da više tom temom ne lomim glavu i živce.