“Učim njemački… Sve sam ti rekao. Nema ovdje ni kruha ni života”, odgovorio je na pitanje čime se bavi mladić iz Gorskog kotara, pomažući mi u nedelju popodne da zamenim gumu u varošici Vrata, uz autoput Rijeka – Zagreb.
Tad nisam ni slutio da će me, dan kasnije, po dolasku u Beograd, dočekati nekoliko sličnih rečenica: “Odlučio sam da emigriram. U Dansku, Holandiju… ili gde god. Ne mogu više ovako.”
Te su mi rečenice bile šokantnije utoliko što ih je izgovorio moj dugogodišnji prijatelj, koji već više od decenije pokušava da u Srbiji održi svoju firmu van domašaja svih Frankenštajna domaće tranzicije, privatizacije, političko-partijske korupcije i burazerske ekonomije. Nije baš u godinama za ekonomsku emigraciju, ali, politički ničiji, potrošio je godine i godine u borbi za egzistenciju. Moj prigovor je bio izlišan.
Samo dva dana kasnije, silom prilika i novinarskog posla, bio sam kolateralni saučesnik unakrsnih vesti o otkazivanju najavljenog susreta predsednika Srbije i njegove koleginice u prestonici Hrvatske. Znate ih – onaj što je prebrojavao 100 za jednoga i ona kojoj je “Za dom spremni” stari hrvatski pozdrav.
Ne postoje dva sličnija naroda
Bio je to treći detalj, možda je bolje reći, centar iz kojeg se političkim šestarom crta i zatvara ovaj, samo na prvi pogled, nelogično nacrtan srpsko-hrvatski krug budućih emigranata i privremenih očeva i majki njihovih dveju nacija.
Ovo dvoje – kakve li fraze – “šefova država” legitimno su odlučili da odgode susret i razgovor, mada samo najavljen, ali niti datumom utvrđen niti potvrđen. Iz njihovih saopštenja dalo se pročitati kako ne možeš ni otići nekom u posetu ako te ne smatra poželjnim gostom niti se, pak, domaćin naročito potrudio da baš bude gostoprimljiv.
A s kim mi, zapravo, imamo posla? Ne postoje, verovatno, dva sličnija naroda na kugli zemaljskoj od Srba i Hrvata – pa tako i njihovih predvodnika – koji se zdušnije trude da i sebi samima i celom svetu dokažu svoju izuzetnost, a da istovremeno naglase različitost od “onog drugog”. Jednako tako se nameću i vođe, koje svoj podanički puk dozirano hrane i hipnotišu pojačanim dozama nacionalne samosvesti, šovinizma, a, po potrebi, i proverenim manirima fašizma.
Teške su to frustracije, braćo Južni Sloveni & Slaveni! Preteške za običnog, onog malog čoveka, koji od tih frustracija zavisi i između njih bitiše ili pokušava da opstane.
I šta sad valja naučiti iz otkazanog susreta ovo dvoje, koje su se onomad slavodobitno sreli na mostu iznad srpsko-hrvatskog dela Dunava, uz široke osmehe i sveže cveće, a potom potpisali tzv. Subotičku deklaraciju “o unapređenju odnosa i rešavanju otvorenih pitanja”?
Prvo, valja se prisetiti njihovih ondašnjih izjava kako “postoji iskrena volja obe strane za unapređenje odnosa”, jer su dotadašnje nesuglasice “posledica toga da se ne razgovara dovoljno”. Tadašnji prvi ministar Srbije čak je slikovito i pomirljivo objasnio da “ni Srbi ni Hrvati ne znaju kako je biti u cipelama onog drugog”.
Statistika sve surovija
I pride – muška polovina tog srpsko-hrvatskog dvojca poručila je, istorijski samouvereno, kako će dokument koji potpišu ispod nacionalnih zastava “biti jedan od najznačajnijih sporazuma koji su Srbija i Hrvatska potpisale”. I još da će poslužiti kao “dobar i odličan temelj za sve buduće sporazume” dveju država. Bezmalo pa najava Nobelove nagrade za mir. Mašala!
No, ne lezi vraže! Ne potraja dugo ta “iskrena volja”. Oglasiše se u međuvremenu Tompsoni, Bujaneci, Hasanbegovići, Vulini, Stefanovići, Linte, popovi i svećenici, biskupi i vladike, ustaše i četnici, građanski rat i velikosrpska agresija, heroj i ratni zločinac, protestne i prosvjedne note, latinica ćirilicom i ćirilica latinicom, “Za dom spremni” i za mir nespremni…
Ređali su se tako iz meseca u mjesec, iz sedmice u tjedan, razlozi da obe strane jedna drugoj iznova zameraju iskrenost volje za trajno zakopavanje (posle)ratnih sekira. Jedno je sigurno – nevinih u tom trudu nema, kao što ni posleratni dinar i kuna nikad ne zvone odvojeno. I teško je oteti se utisku da ih, potpuno svesno, neko ne drži zajedno u šaci i povremeno protrese kad god se učini da su Beograd i Zagreb bar za korak bliži od onih 395 kilometara. I tad se opet začuje eho ili novi zveket netrpeljivosti, ponekad ogoljen od prezira do mržnje. Ne priznaju ni zajednički jezik, pa otud, valjda, i toliko nerazumevanje.
Ipak, neke brojke su jednako ilustrativne i razumljive na obe strane, svejedno da li ih sabirate ili zbrajate. Kakva god da je njihova politika, naša statistika postaje, obostrano, sve surovija. I zato je, između ostalog, treba zamagljivati stalnim dimnim zavesama koje prave političke palikuće i trbuhozborci ili glasove razuma nadjačati lavežom pasa, pripuštenih s lanca da reže na komšije i susjede preko plota.
Prebirem po relativno svežoj, prošlogodišnjoj, statističkoj analizi, na obe strane: “Srbija je zbog negativnog prirodnog priraštaja za poslednjih 25 godina izgubila više od 600.000 stanovnika i među zemljama regiona, uz Hrvatsku, ima izražen problem depopulacije” – podaci Centra za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi (CDRSEE). Ili: “Za samo jednu deceniju Srbiju je napustilo oko 175.000 ljudi, najviše mladih i visokoobrazovanih u dobi od prosečno 29 godina.” Poređenja radi, to je približno broju stanovnika koje imaju tri grada veličine Karlovca u Hrvatskoj ili jedna petina Zagreba.
“Čak 4.174.349 stanovnika imala je Hrvatska sredinom 2016. prema procjeni Državnog zavoda za statistiku, ali demografi drže da je ta procjena DZS-a nerealna jer ne uzima u obzir iseljene hrvatske građane koji se nisu odjavili pri odlasku iz zemlje. To pokazuju i statistike Njemačke, Austrije, Irske o useljenim hrvatskim građanima. Hrvatska realno ima 4,05 milijuna stanovnika.”
Socijalni mozaik obje države
Pre tih brojki valjalo bi, možda, posložiti socijalni mozaik u obe države – nezaposlene, zaposlene, a neplaćene i nezadovoljne, socijalno ugrožene, poražen, ponižen i rasturen srednji sloj, koji je, da ne čuju Marks i Engels, trebalo da bude okosnica svake ozbiljne države.
A kad smo već kod države ili država proizvedenih raspadom Jugoslavije, trebalo bi ponoviti gradivo: poslednji državnik na ovim prostorima bio je Tito. Svi ostali su mandatari, ali im sujeta ne dozvoljava da toga ikad postanu svesni. I tako od mandata do mandata, od izbora do izbora.
A u međuvremenu, život ide dalje. Sve dalje od Beograda i Zagreba, kao što će za koji mesec i ona dvojica s početka ove priče okačiti životni zavežljaj na štap, prebaciti ga preko ramena i, bežeći od ovdašnjih dobrotvora, zaputiti se u svet. Eee, da su samo njih dvojica…
A ko zna koliko će još njih – i koliko dugo – i dalje tumarati zagubljeni u dimu balkanske krčme dok vlastohlepni šankeri i konobari budu delili bakšiš naplaćen za jeftino ponuđenu, a skupo naplaćenu bozu i kabezu.
Izvor: Al Jazeera