Piše: Velimir Ilić
Poštar je pozvonio i ove godine, pogodilo se – baš na Veliki petak. Vrata stana u suterenu oronule beogradske četvorospratinice, sazidane u prošlom veku, negde između Prvog i Drugog svetskog rata, otvorila je starica, a umorno izborano lice joj se razvuklo u osmeh.
“Je l’ to stiglo nešto iz Afrike za baka Ružu?”, pitala je, znajući da unuk Marko iz Johanesburga dosad još nijednom nije preskočio nijedan praznik, a da ne pošalje po neku lepu reč i koji dolar, ovlaš pričvršćen lepljivom trakom na unutrašnjost preklopljene čestitke sa prigodnim motivom.
Tako za oba Božića i Novu godinu, i za Uskrs i za Vaskrs, Prvi maj i krsnu slavu – svetog Arhangela Mihaila, sveca posle kojeg se, samo nekoliko novembarskih dana kasnije, socijalističkih godina slavio i “Sveti 29”.
Te čestike je, zapravo, potpisujući Marka, slala njegova majka Slobodanka, ratno siroče koje su Ruža i njen pokojni muž Bogoljub, venčani krajem rata, 1947. godine doveli iz jednog sirotišta u Bosni. Znala je to Ruža, ali – iluzije katkad i samoću čine praznikom.
Ružu, Mađaricu rodom iz okoline Subotice, krštenog imena Nemet Marija Rózsa, svi u kraju su godinama zvali i Roža, Ruška ili Ružica, zavisi kako je kad koja od komšinica bila raspoložena – da je pozove na kafu ili da se pozove na Ružin sok od crne ribizle i štrudlu s makom.
“Ima, baka Ružo, tri koverta”, reče poštar.
“Tri? U ime Oca, Sina i Duha svetoga”, nasmeja se Ruža i pruži ruku da preuzme pošiljke.
“Pa, ne bih baš rekao…”, kiselo prokomentarisa poštar, gledajući u nalepnicu preporučenog pisma.
I Vaskrs i Prvi maj
“A da uđeš, sinko, na kafu?”, ponudi starica i poštara, slegnuvši ramenima ne bi li joj pokazao da žuri, ipak kurtoazno prekorači prag.
“Farbam jaja, Veliki petak je…”, pokaza Ruža glavom prema šporetu i šerpi s vaskršnjim jajima, ogrezlim u braonkasto crvenilo ukrčkane lukovine.
“Bogoljub je za života poštovao moje, a ja – iako ga, evo 23 godine, više nema – ofarbam jaja i za Uskrs i za Vaskrs i upalim sveću za Aranđelovdan. Mi smo sve slavili i poštovali, sve te praznike – i krsnu slavu, Svetog Arhangela. Ali – Bogoljub je pomalo bio i komunista”, nekako ispovednički reče Ruža, pristavljajući kafu.
“Voleo je on i 29. novembar i Prvi maj. A srce ga je strefilo kad je počeo ovaj poslednji rat, dabogda bio poslednji”, nastavila je Ruža, ne obraćajući pažnju na tri koverta koja je poštar spustio na sto.
“Je l’ slađu? Imam cukera, imam”, upitnim pogledom se okrete prema gostu i, ne čekajući odgovor, sasu kašičicu šećera u džezvu.
Rukom je lagano nekoliko puta povukla šerpu s uskršnjim jajima napred-nazad, da ljuske od luka ravnomernije rasporedi u vodi, a onda se, suznih očiju, okrenula prema poštaru. On je, premda zaustivši da nešto pita, samo radoznalo pogleda, ali odustade od pitanja.
“Evo, već 23 godine, jedan pa drugi Uskrs, ja ovako, sama pored šerpe sa jajima. Obojim, malo šaram, premažem ih uljem, pa složim u korpicu…kao da će neko doći… Bili su Marko i Sloba, pre nekolko godina, bili… dođu oni svako toliko, ali nikad ni za Uskrs ni za Vaskrs… A sad je i Prvi maj, ali oni to, valjda ne slave… A i nije to isti praznik, samo je istog dana”, izgovarala je rečenicu po rečenicu starica, prislanjajući povremeno ivicu rukava uz lice, da joj suze ne bi skliznule na sto.
Ustade, napuni šoljicu kafom, stavi je na tacnu i, rukom ovlaš pomerajući ona tri koverta, napravi mesto na stolu, ispred poštara. Ostatak iz džezve usu u svoju šolju i ponovo sede.
Šuškanje papira tad načas nadjačaše piskavi tonovi televizijske špice podnevnih vesti: “Republička izborna komisija poništila je noćas glasanje na 15 biračkih mesta i saopštila da, prema preliminarnim rezultatima na osnovu 98 posto prebrojanih glasova, u parlament ulaze…”, čitala je udarnu vest spikerka, kojoj je na ekranu do vrha lica padala heklana šustikla, prebačena preko Ružinog televizora.
“Taj rat kad je počeo…Slobodanka je samo uzela Marka, imao je tek tri godine, i otišli su. Posle je otišao i Bogoljub, ali on drugim putem. Nisu došli da ga isprate. Daleko je to dole, ta Afrika”, pričala je Ruža, željna da govori i da je neko čuje.
“Bila sam jutros u prodavnici. Neka akcija – nude da kupiš par kila mesa pa da ti daju jaja za badava. Da me časte za praznik? Imam ja za jaja, ali meso je skupo. A i s kim ću za trpezu… Za ovim stolom niko za praznike nije jeo već 23 godine. Meni će još malo punih 90, pa mi se više i ne jede”, reče Ruža, uvlačeći glavu među ramena, kao da se stidi vlastite samoće.
Tri pisma
Ustade, ponovo lagano pomeri šerpu s jajima napred-nazad i dva-tri puta u krug, pa kašikom izvadi jedno jaje i stavi na tacnu da se ohladi. Isključi ringlu i vrati se za sto.
“Dosta su se kuvala. A i da uštedim struju. Grejala sam se zimus, Bogoljubova penzija ne stigne za sve, pa platim šta moram i koliko mogu. Kad i ja odem, ovaj stan treba da ostane Marku… ako se vrati”, ređala je Ruža rečenicu za rečenicom, spontanošću ispovednice koja moli za oprost greha.
“Ova pisma…”, pokuša da je prekine poštar, držeći olovku u ruci.
“Znam, jedno je od Marka. Daj da potpišem. A ta druga dva… otvori “, reče Ruža i, nazirući bez naočara Slobodankin rukopis, uze treće pismo.
Poštar je otvorio jedno, spustio papir na sto i odmahnuo glavom. Vadeći iz drugog crveni papir, namrštio se i podigao obrve navrh čela.
“Iz Elektrodistribucije… crvena opomena pred isključenje”, izgovori jedva čujno, trudeći se da njegov glas situaciju ne učini još mučnijom.
Dok je oštricom noža odvajala zalepljeni poklopac koverta iz Johanesburga, Ruži zadrhtraše ruke, a iz preklopljene čestitke s nacrtanim orhidejama na pod ispade novčanica od 50 dolara. Ne pogledavši je, Ruža samo ćutke spusti ruke na sto, kao da je odložila breme teže od njenih skoro 90 godina.
“Hoće li biti dosta za to, to… crveno”, upita.
Poštar, podižući pedeseticu s poda, samo odmahnu glavom: “Neće!”.
Ruža ustade, krpom lagano obrisa jaje sa tacne, stavi ga na dlan i ispružu ruku prema poštaru: “Evo, neka ti bude sretan Uskrs, Hristos vaskrse”.
“Hvala, vaistinu vaskrse”, izgovori zbunjeno poštar i pažljivo stavi obojeno vaskršnje jaje u džep na košulji. Pozdravljao se s Ružom, poklapajući joj šaku obema rukama, pridižući ramenom remen torbe da ne spadne.
Ruža mu otpozdravi, pa se pridrža za dovratak i krenu ka šporetu. Prenese šerpu s uskršnjim jajima, pa napravi više mesta za stolom, pomerajući koverte.
Stavi naočari i uze pisma, jedno po jedno: “Draga bako, Hristos voskrese, sretan ti Uskrs…”, pisali su Marko i Slobodanka.
“Poštovani, prema našoj evidenciji…. da uplatite u roku od osam dana…u suprotnom, bićemo prinuđeni da…”
A u trećem: “Dragi sugrađani, zahvaljujemo Vam se što ste i na ovim izborima pokazali visoku demokratsku svest….obećavamo da ćemo biti predstavnici svih građana, bez obzira za koga su glasali…”.
Ruža odloži sva tri pisma, pa nastavi da kašikom vadi jedno po jedno vaskršnje jaje i, brišući ih, pažljivo slaže u korpicu.
Izvor: Al Jazeera