Piše: Velimir Ilić
Autobus se zaustavio u nekoj pustari, par kilometara od prvog svetla koje se naziralo u daljini.
“Zaledilo gorivo… Ovo neće moći dalje… Ima tamo, napred, jedna kafana, radi celu noć… Pa, izvol’te…”, promrmljao je mrzovoljni vozač, više sebi u bradu nego s namerom da objasni razloge neočekivanog prekida putovanja.
Tek što je otvorio vrata, studen januarske večeri sjurila se iz mraka među nekolicinu zbunjenih putnika. Od ulaska u večernji autobus sa glavne gradske stanice skoro da se nisu čestito ni pogledali. A sad im valja zakoračiti u mrak, ka preporučenom svetioniku, kafanskom lampionu, ispod kojeg se, valjda, lakše stiže do zore.
“Brateee, koja ti je ovo for a? Pa, čeka nas ekipa na Zlatiboru, a ti sad smaraš u fazonu – nema goriva. I ‘oćeš ti da mi vratiš kintu za kartu, pa da idem dalje, aaa…”, zagalamio je sa zadnjeg sedišta jedan iznervirani tinejdžer i, skidajući slušalice, raspalio šakom po staklu.
Mladić i dve devojke ispred njega, vršnjaci ili godinu-dve mlađi, samo su se zgledali.
“Dobro je, brate, bar ima signal. Samo okači na Fejs da kasnimo i sve cool”, rekoše.
Posle par trenutaka jednom od njih dvojice zvoni mobilni.
‘Logorska’ vatra
“Ma nemam pojma ‘de smo, brate, ništa, mrak opšti, nema putokaza, nema ništa. Idemo sad u neki fićka tu… Ne smaraj, riknuće mi baterija”, odmahnu rukom, prekide vezu i krenu ka vratima.
Ostali su ga, prebacujući ruksake preko leđa, sledili. Gospodin s prednjeg sedišta već je stavio kačket na glavu i pridržavao kaput saputnici. Izašli su ćutke.
Par koraka iza njih i Prvoslav, 47-ogodišnji električar. Planirao je da pre Božića stigne pred vrata roditeljskog doma i uz dovratak, petu godinu nakon očeve smrti, opet zadene badnjak, makar jednu hrastovu grančicu. Majka ga iščekuje, ali otkad je autobus stao bori se sa teskobom, istom kakvu je osetio u grudima, kad su mu šefovi rekli da se i ove godine za Badnji dan – radi. Feudalni kapitalizam, ništa drugo.
Pešačili su već više od dva-tri kilometra putem koji je obilazio brda, dok im se dah na večernjem mrazu pretvarao u paru. Iza jedne krivine tminu je rasparao plamen na proplanku pored puta. Čula se graja, a odbljesak vatre je od okupljenih ljudi pravio senke na zidu male crkve.
“Brate, vidi tamo, neka logorska vatra, a…”, reče onaj jugunasti tinejdžer.
“Badnjak, lože badnjak”, izgovorio je Prvoslav, kao da se ta činjenica podrazumevala.
“Meni je hladno”, požalila se devojka.
Ušli su portu.
“Pomaže Bog, ljudi”, pozdravio ih je neko iz polumraka.
‘Odmah post na Fejs’
“Bog vam pomogao”, uzvrati Prvoslav, kao da odgovara u ime svih.
“Oče, ovo nisu naši, iz sela”, čuo se zbunjen muški glas.
“Večeras, kad Hrista pominjemo, svi smo naši i svi su dobrodošli”, reče im sveštenik.
Prvoslav priđe prvi. Tog časa, otkinuta plamenom, pred noge mu pade jedna hrastova grančica. Ubaci je u vatru i prekrsti se. One teskobe u grudima kao da nestade.
“To ti je simbol Hristovog raspeća”, objašnjavao mu je davnih dana pradeda Bogoljub, oko čijih se nogu, zajapuren od mraza, Prvoslav smucao dok je starac na Badnje jutro sekirom odvajao jedan mladar, zabokoren ispod velikog hrasta u porodičnoj šumi.
“Kad ga založimo, pa se rasplamsa i kad se svud okolo razlete varnice – e, to je znak da se Hristos rađa”, tumačio je praunuku nasleđeno verovanje, utkano u božićne običaje.
Taj Hristos mora da je mnogo važan kad ga Bogoljub i svi ostali tako ozbiljno pominju, razmišljao je tada Prvoslav, saučestvujući i sam u božićnim ritualima, gurkajući se rođacima i sestrama ko će ugrabiti više oraha iz slame rasute oko stola.
A večeras, kao u doba njegovog detinjstva, samo u nekoj drugoj crkvenoj porti, uz sveopštu ciku i vrisku seoske dečurlije, sa založenog badnjaka ka nebu se utrkuju iskre zapaljenog hrastovog lišća i rasplamsane kore, dok odrasli oko vatre izgovaraju zdravice uz kuvano vino i rakiju.
Sveštenik pozva pridošlice bliže vatri i ponudi da se okrepe. Čovek sa šeširom je prihvatio čašu, žena je tražila samo malo vina, a četvoro tinejdžera se latilo mobilnih telefona da selfijima zabeleže ove nenadane scene uz vatru.
“Čista egzotika, brateee… Ima signal, ima net. Yes! Odma’ post na Fejs. Strava!”, radovao se onaj gunđavi tinejdžer.
Nije lako vjerovati…
Zagledan u užareni badnjak, Prvoslav se, skoro ispovednički, kao da moli za oprost greha, požali svešteniku na nevolju u saobraćaju koja im je prekinula putovanje, a njemu se isprečila i da radost Badnje večeri i Božića podeli s majkom.
“Na Božić ne može da zakasni onaj ko Hrista i ljubav prema njemu nosi u sebi. A za životom odocni samo onaj ko se udalji od porodice, od ljudi. Ali, u Boga danas nije lako verovati, jer ljudi nisu spremni na odricanje i žrtvu”, izgovorao je, rečenicu po rečenicu, sveštenik, pridržavajuću desnom šakom rukom zglob leve ruke u kojoj je vrteo brojanicu.
Badnjak je polako dogorevao, tek se tu i tamo povremeno čulo pucketanje i samo bi poneka varnica uzletela iz žara.
Sveštenik je, opraštajući se s parohijanima, savetovao da poslušaju poslanicu patrijarhovu i imaju na umu da “što je manje vere u Boga, što je manje Boga i Božje ljubavi u ljudima, to je sve manje ljubavi u ljudskim odnosima; sve je manje istinske ljubavi u braku, porodici, društvu – to sve više među ljudima i u ljudima caruje lažna ljubav i samoljublje”.
Gledajući kako tinja badnjak, Prvoslav pomisli da će sutra, na Božić, mnogi usamljenici ostati uskraćeni bar za nečiju reč ohrabrenja, podrške i ljubavi.
I krenuo je polako, da ne odocni za svojim životom.
Izvor: Al Jazeera