Piše: Boris Grgurović
Mala je verovatnoća da ćete sada, tačno petnaest godina od kako je izašao film „Fight Club“ Dejvida Finčera, naići na bilo koga ko nije čuo za ovaj film, a dobar deo, ako ne i većina ljudi ga je i gledala. Neki, poput mene, i više puta. Ono što je zanimljivo je da dobar deo njih neće znati da je film nastao po romanu Čaka Palahnjuka, a dosta njih ga se seća kao „onog filma u kom su Bred Pit i onaj drugi isti tip“.
Kada je izašao u bioskopima, sada već davne 1999. godine, „Fight Club“ je bio jedan od većih promašaja u istoriji producentske kuće 20th Century Fox, a producenti ove kuće su redom podobijali otkaze. Rodžer Ebert, jedan od uticajnih filmskih kritičara u Americi, nazvao je film „najiskrenijim i najveselijim fašističkim A-filmom“, pa ipak, kako je film započeo novi život izlaskom DVD-ja, „Fight Club“ je dostigao kultni status i na IMDB-u se sada kotira kao deseti najbolji film svih vremena. Zabavno mi je to da onog trenutka kada su ljudi počeli nasamo da ga gledaju, odjednom su shvatili njegov značaj i počeli da uviđaju kvalitete filma.
Svake godine, kada počnu praznični popusti, meni padne na pamet „Fight Club“ – deluje mi kao da svake godine novogodišnje akcije, popusti i generalno „praznična atmosfera“ počinju sve ranije i ranije.
Kada je „Fight Club“ izašao, imao sam sedam godina. Sećam se da sam ga prvi put gledao na VHS-u i da mi je bilo jako zabavno to što me je glavni lik prevario (možete tek da zamislite nevericu usled gledanja „The Usual Suspects“ u sličnim godinama) i to je mahom bilo to. Kasnije sam ga gledao u više navrata i iznova i iznova sam počeo da kapiram neke nove stvari, uočavam nove detalje, generalno da sklapam priču u glavi.
Iz današnje vizure, gotovo je smešno gledati lik Edvarda Nortona kako naručuje nameštaj iz kataloga, preko telefona. Ko to danas radi? Listanje kataloga je sada mnogo bliže, ne morate fizički da ga uzmete u ruke, dok nema razloga ni da pritiskate tastere na telefonu. Razlog zbog koga je „Fight Club“ često zapamćen kao film gde su Edvard Norton i Bred Pit isti lik, jeste što smo mi toliko duboko otišli u potrošačko društvo, da je nama bilo kakva kritika istog neprimetna. Nisam ni ja ništa bolji, takođe mi to retko pada na pamet. Obično, kada nas ljudi za nešto kritikuju, nama to smeta ili ne, malo razmišljamo o kritici ili namerno ne razmišljamo. Ne bih da odem predaleko, ali za par godina i sa novim generacijama, „Fight Club“ možda uopšte neće biti shvaćen kao bilo kakva kritika, već isključivo fikcija sa zabavnim preokretom.
Koncept za trošenje novca
„Fight Club“ je sve aktuelniji, budući da konzumerizam iz godine u godinu uzima sve više maha, čime Finčerov film, a Palahnjukov roman dobijaju na vrednosti. Jako je interesantno da sledeće godine izlazi nastavak filma „Fight Club“ u vidu grafičkog romana. Ako je odlučio da se bavi sličnom temom, Palahnjuk je sigurno imao dovoljno materijala. Naravno, „Fight Club“, kao i svaki vrhunski film ima mnogo više dimenzija. Ovom prilikom se bavim samo jednom od njih.
Svake godine, kada počnu praznični popusti, meni padne na pamet „Fight Club“. Deluje mi kao da svake godine novogodišnje akcije, popusti i generalno „praznična atmosfera“ počinju sve ranije i ranije. Moguće je da meni ranije to nije toliko skretalo pažnju, ali sve mi se čini da su počinjali sredinom decembra, makar u Beogradu. Grad se ukrašava, radnje su okićene, tako da je već do sredine decembra sve spremno da potrošimo što više novca. Na nekim stranim blogovima, autori srčano tvrde da su božićne pesme čuli još oko Noći veštica. Ono što bi posebno iznerviralo Tajlera Durdena je da su sva ta sniženja zakamuflirana u praznični duh, crvene mašne, pahulje na staklu izloga i nekog dedu obučenog u crveni kostim sa smeškom na licu.
Ne bih da odem predaleko, ali za par godina i sa novim generacijama, „Fight Club“ možda uopšte neće biti shvaćen kao bilo kakva kritika, već isključivo fikcija sa zabavnim preokretom.
Osim toga, praznici su savršena prilika za emotivne ucene. Nikome nije problem da nam predloži šta je savršen poklon za našu mamu, baku, deku, decu, muža ili ženu. Generalno, kupovina poklona je odavno zamenila poklanjanje.
Mene najviše interesuje koliko će daleko to da ode. Krajem novembra, počnem da zaobilazim tržne centre u koje i inače ne idem često. Ne volim gužvu. Ne mogu ni da kažem da mi ta praznična atmosfera toliko smeta. To i jeste najveća opasnost i jedna od stvari o kojima govori „Fight Club“. U nekom trenutku je to prestalo da nam smeta. Takođe mislim da je u sličnom trenutku prestalo i da nas zanima. Stvara se taj osećaj ravnodušnosti. Onda, sutra kada odgledamo „Fight Club“, pa i ne dotiče nas toliko. Koncept po kome radimo, kako bismo taj novac trošili, često i na stvari koje nam nisu neophodne, zauzeo je toliko čvrstu poziciju da ni ne razmišljamo o tome da li nam takav način života prija ili ne.
Mislim da ako pogledamo ili pročitamo „Fight Club“, shvatićemo da ni Finčer ni Palahnjuk nama ne daju rešenje. Umetnost ne daje rešenja. Ali poput Beketa koji je Vladimira i Estragona stavio zajedno u bezizlaznu situaciju, tako Palahnjuk i Finčer našem junaku daju Marlu Singer.
Izvor: Al Jazera