Najbolja učiteljica u regionu ne podržava mirnu djecu

Retki su primeri u Srbiji da se neki prosvetni radnik nađe u fokusu pažnje medija, a da to bude pozitivna priča. Željana Radojičić Lukić, učiteljica osnovne škole “Milan Rakić” u Banji Vrujci kod Mionice, poslednjih nedelja uživa u svojih 15 minuta slave.

Ove godine je jedina iz regiona uspela da se plasira među 50 najboljih učitelja sveta na tradicionalnom međunarodnom takmičenju “Global teacher prize”, gde je dospela na predlog učiteljice iz Makedonije koja je na tom takmičenju bila par godina ranije. Iako joj nije prvo priznanje , verovatno je kruna u dosadašnjoj karijeri, priznanje za trud i probleme koje nosi breme pripadanja manjini koja svoj posao radi sa entuzijazmom i ne prestaje da se usavršava.

Idejni je tvorac projekta “Čarobno selo”, svojevrsne učionice pod otvorenim nebom, kao i Festivala dečjeg stvaralaštva „Kreativna čarolija“. Autorka je nekoliko akreditovanih programa stručnog usavršavanja i više naučnih i stručnih radova. Završila je master studije na Učiteljskom fakultetu u Beogradu, gde je sada  doktorand.

Razlika između škola u BiH i Srbiji

Počela je kao učiteljica u Bosni i Hercegovini, posle završenog Učiteljskog fakulteta u Tuzli, da bi 1992., kada su tamo počeli sukobi, izbegla u Srbiju i tu našla novi posao. Najpre u predškolskom obrazovanju, a potom u osnovnoj školi. Prelazak nije bio lak. Kako zbog odlaska, tako i zbog razlika u uslovima rada.

“Teško sam se u početku privikla na činjenicu da u Srbiji postoje izdvojena odeljenja koja broje jako malo učenika. Dodatni problem bio je sistem nepodeljene škole, gde sam istovremeno radila sa đacima četiri razreda, dakle različitog uzrasta. Zaprepastila me je i neopremljenost tih školskih zgrada.

Uspeh se teško prašta

Iako spada u ljude koji ne vole rutinu, reklo bi se da je u državnoj službi to ugrožena vrsta. Mnogi koji plate primaju iz budžeta kao da ne žele da im neko kvari rutinu, a one koji to čine ponekad doživljavaju kao pretnju, bilo zato što se boje da će direktor primetiti da oni rade bolje i više, bilo zato što osećaju to zalaganje kao neku vrstu pritiska da se i oni potrude malo više. I Željana je to osetila na svojoj koži.

“Imala sam tu vrstu problema, ali tu imate više faza. Prvu karakterišu neka sitna ometanja, uz prateće kvalifikacije. Recimo, za mene se govorilo da sam radoholičar i da kod kuće nemam pametnija posla pa zato sedim u školi. Posle nekog perioda, kad stignu prvi rezultati i neko to prmeti, dolazi druga faza – ravnodušnost ili ignorisanje. Jednostavno se prave da ne postojite. I tek posle te faze, kreće neko priznanje i vrednovanje, koje sam ja recimo u poslednje četiri godine dobila i u svojoj lokalnoj zajednici”.

Naravno, daleko od toga da su svi takvi. Imam kolege koje su uključene u te projekte sve vreme i bez njih ja ne bih ništa postigla. To je tim. Ali jako je teško uspeti i opstati u maloj sredini, a ja celu Srbiju zovem malom sredinom. Uspeh se jako teško prašta. Ali uprkos tome, ne treba odustati. Čovek treba da zna šta mu je cilj – da li samo da prođe kroz svoj radni vek ili da ostavi pečat kod učenika, da ga pamte kao nekog ko je ulagao u njih i dao sve od sebe da od njih stvori dobre ljude. Ako ti dobri ljudi postanu i uspešni građani svoje zemlje i nosioci promena u budućnosti, onda je to trijumf učitelja i njegovog poziva”.

U BiH je sedamdesetih godina prošlog veka bila akcija koja se zvala “Hiljadu škola”, tokom koje su izgrađene savremene školske zgrade, koje su bile dobro opremljene, a odeljenja su bila puna brojna, po 30 i više učenika. U mioničkom kraju, bila su mala odeljenja, ispod 10 učenika”, priča učiteljica, koju prati fama da đaci ne žure s njenih časova čim čuju školsko zvono.

Neopremljenost škole, ali i rutina učiteljskog posla naterali su je da pokuša da promeni situaciju u kojoj se našla.

“Svako od nas polazi od toga da sebi nešto olakša. Ponavljati svake godine jedno isto gradivo, pritom pisati na tabli činjenice i zahtevati od učenika prepisivanje u sveske i suvoparnu reprodukciju, je rutina koja čoveka obeshrabri i natera ga da se zapita: Hoću li ja stvarno do penzije ovako raditi?

I onda shvatiš da moraš da se menjaš, da radiš na tome da ti svaka generacija bude drugačija, da sa jedne strane svi ponesu funkcionalna znanja, ali da ih sa druge stiču uvek na različite načine. Zato se ja trudim rudim da svoje metode prilagođavam njihovim potrebama, a ne da ih ukalupljujem i da sa svakim detetom radim na isti način”.

Od čipsa do dnevnika zdrave hrane

Za početak, rešila je da prostor u kojem je držala nastavu pretvori u “Učionicu iz snova”.

“Shvatila sam da ne mogu da čekam da mi država opremi školu i obezbedi nastavna sredstva, već da je to moguće učiniti angažovanjem lokalne zajednice, privatnih firmi, roditelja…Želela sam da napravim podsticajno okruženje za nastavu i uspela sam. Kad smo krenuli sa tim projektom “Učionice iz snova”, mnoga deca su u školi imala lepši ambijent, nego u svojim domovima. Sada se to promenilo, malo se bolje živi”, objašnjava.

Učionica je bila samo početak. Smetalo joj je i što se učenici nezdravo hrane, pa je rešila i to da promeni.

“Pošto moji đaci decenijama nemaju školsku kuhinju, mnogo me je rastužilo, kad sam uočila da neka deca danima donose čips i druge grickalice za užinu. U početku sam apelovala na njih i roditelje da to ne rade, ali to nije urodilo plodom. Onda sam shvatila da se kroz neku obaveznu aktivnost možda može nešto promeniti i tako je zaživeo Dnevnik zdrave užine u kojem moji đaci svako jutro upisuju namirnice koje su tog dana pojeli za užinu. Na kraju nedelje sledi izveštvanje i analiza unetih vitamina, protein, ugljenih hidrata. Primetila sam da to ima efekta jer su se roditelji malo više angažovali oko odabira namirnica za đačku užinu. Sama činjenica da znaju da učiteljica svako jutro obraća pažnju na užinu njohove dece, dovoljan je motiv”, objašnjava svoju metodologiju.

“Postavila sam i uslov da barem tri dana mora biti takozvana “zdrava ishrana”. Kažem takozvana, jer ne insistiramo na organskoj hrani ili onoj koju kupujemo u prodavnicama zdrave hrane, već na namirnicama koje imamo u domaćinstvima, poput barenog jajeta, sira, kajmaka, mleka, domaćih proizvoda napravljenog od mesa od životinja gajenih u njihovim domaćinstvima. Deca na selu čeznu za ishranom koja se primenjuje u gradu, takozvanom brzom hranom, jer je to za njih privlačno i zato se oni pomalo stide svih onih namirnica koje imaju kod svojih kuća. Upravo zato je i potrebno sa decom pričati o nezdravim namirnicima,  o aditivima koje sadrže pojedini proizvodi, ali i o tome koliko je zdrav hleb koji im baka umesi. Tako se kod mojih učenika stvorio neki takmičarski duh i oni imaju potrebu da se svakodnevno pohvale domaćim uštipcima ili voćem iz njihovog voćnjaka.”

Željana prati interesovanja svojih đaka i reaguje. Tako je kroz jedno pitanje o zastavama otkrila da njene đake, koji baš i nemaju puno mogućnosti da putuju, zanimaju druge zemlje i kulture.

“Za učenje je najbolji kontrolisani haos”

“Osmislili smo našu mapu sveta, okačili je na zid, našili džepove, u njih stavili različite informacije, od jezika, naroda, naziva država, preko biljaka i životinja, do karakterističnih arhitektosnkih rešenja. Na mapu lepimo razne stikere i učimo. Kad sam se vratila iz Dubaija obeležili smo i taj grad na mapi, a potom diskutovali o nazivu države u kojoj se on nalazi. Potom smo  istraživali koje su to karakteristične životinje i biljke tog podneblja, a onda gledali fotografije ljudi koje sam ja tamo slikala, različito obučene, pa pričali o tome”.

Činjenica da njeni učenici nemaju ni fiskulturnu salu njoj je bila podstrek da nađe alternative za izvođenje tih, ali i drugih časova. Tako je nastala ideja o ambijentalnoj učionici na otvorenom.

“Učionica je sve oko nas. Realizujem nastavu i na livadi, u voćnjaku, pored reke, u šumi. Sve se to može iskoristiti, samo je ljude često teško pokrenuti da izađu iz učionice”.

Na pitanje da li je to možda zato što deci napolju mnogo toga može da odvuče pažnju, odnosno da li su deca mirnija u učionici, odgovara: “Moji učenici nisu mirni, ni u učionici, ni izvan nje, jer učiteljica ne podržava mirnu decu. (smeh) Tamo gde su deca mirna u učionici, tu se ćuti iz straha. A tamo gde postoji kontrolisani haos, tu se stiču funkcionalna znanja. Učitelj je koordinator, a oni su aktivni i misle o onome što rade.  Kada im podelim istraživačke zadatke, oni su ubeđeni da se igramo. I to je dobro. Učiti, a ne biti toga svestan, je najsigurniji način usvajanja funkcionalnih znanja”.

Čarobno selo

Iz učionice pod otvorenim nebom kasnije se izrodio projekat “Čarobno selo”, po kojem je postala prepoznatljiva i van Mionice.

“Dugo sam, na svim stručnim skupovima na kojima sam imala priliku da učestvujem, propagirala ideju etno-eko škole pod otvorenim nebom. To je gotovo deceniju bilo samo na nivou ideje. Onda se desio konkurs Unicef-a u okviru velikog konkursa MDGF-a na koji je apliciralo Udruženje Kreativa u kojem sam angažovana. I tako je krenulo. Međutim, umesto etno-eko škole koja nije mogla da se realizuje u školskom dvorištu, zbog nerešenih imovinsko-pravnih odnosa, napravili smo “Čarobno selo” na seoskom imanju”, objašnjava samo jedan od problema koji nastaju kada se kreativnost sudari sa okoštalim sistemom.

“Čarobno selo” je, kaže, ambijentalna učionica pod otvorenim nebom, gde se koristi prostor celog seoskog imanja za integrisanje nastavnih sadržaja. Tu postoji mnogo neobičnih nastavnih sredstava, poput baštica, meteorološke stanice, sunčanog sata, solarne sušare, teleskop. Čarobno selo je dostupno, kako učenicima mioničkog kraja, tako i cele Srbije, ali i zemalja regiona.

“Mada smo na pragu reformisanja postojećeg modela, nadamo se da će  “Čarobno selo” još dugo biti podsticajna sredina za učenje”, dodaje.

Tako je “Čarobno selo” pored obrazovne, završilo i na turističkoj mapi regiona. U rad na projektu, uključeni su i studenti Učiteljskog fakulteta, ali i mlade žene sa sela, koje nemaju izvor prihoda. “One su obučene kao vile čarobnice, koje znaju neke veštine koje mogu biti zanimljive i edukativne za decu – od toga kako se muze krava, pravi kajmak, mesi pogača, loži vatra na otvorenom i slične stvari koje mogu biti zanimljive deci iz grada”.

Problem je, međutim, što može da funkcioniše samo po lepom vremenu, negde od aprila do oktobra, novembra, jer nema objekata zatvorenog tipa. A čini se ni zainteresovanih da pomognu da se to promeni.

Nerazumevanje države

“Pokušali smo nešto preko Ministarstva prosvete, nije uspelo, nismo dobili čak ni pomoć od naše opštine Mionica. Ali optimista sam, verujem da će se nešto promeniti”, kaže sa neskrivenim optimizmom, navodeći da su se na takmičenju u Dubaiju mnogi interesovali za projekat “Čarobnog sela”, pa će se, veruje, možda iz tog interesovanja roditi i neka saradnja.

Kratak izlet u Ministarstvo prosvete

Željana Radojičić Lukić prihvatila je 2014. godine ponudu da postane pomoćnik ministra prosvete za predškolsko i osnovno obrazovanje Srbije, verujući valjda da je to mesto odakle će moći da utiče da neki od njenih nastavnih metoda užu u širu upotrebu. Za dve godine koliko je provela na toj funkciji, stekla je, kaže, veliko i važno iskustvo, ali i shvatila neke stvari.

“Videla sam da bez jedne temeljne reforme samog ministarstva odnosno državne uprave ne možemo očekivati promene koje mi nastavnici škola priželjkujemo – integrativnu nastavu, da imamo podsticajne, dobro opremljene učionice i da to ne zavisi samo od inventivnosti učitelja i nastavnika, već da bude standard. To bi značilo da u ministarstvo uđu ljudi iz učionica, koji suštinski razumeju potrebe zaposlenih u obrazovanju”, objašnjava.

Za razliku od tema koje se odnose na rad sa đacima, utisak je da nekako nerado priča o drugim iskustvima sa državnom birokratijom, koja se, kaže, čvrsto drži sistema koje su razvijene zemlje odavno napustile.

“Postoji disbalans u razmišljanjima onih koji “smišljaju i sprovode reforme” i onih u učionicama. Mi se fokusiramo i dalje na trendove koji su već prevaziđeni. Na pirmer, američki sistem odbacuje testiranja, a mi stalno pojačavamo taj sistem testiranja, polugodišnja, godišnja, upis u srednje škole, završni ispit, sve testiranja, a savremeni svet je shvatio da je to ćorsokak”, kaže, pojašnjavajući da sistem i dalje daje prednost “bubanju”, učenju napamet, nego razumevanju onog što se uči i kasnijoj primeni tih znanja.

Kratki film kojim se predstavila na takmičenju “Global teacher prize”, počinje prizorima iz bivše Jugoslavije i rečenicom da je život u toj zemlji tada bio opušten, a učitelji poštovani u to vreme. Ponekad se čini da je to vreme davno prošlo i za decu i za učitelje.

“Deca sve manje žive u opuštenom okruženju, ako imamo u vidu taj brzi tempo života i tehnologiju koja nam je to donela. Mi smo sad dostupni 24 časa, a roditeljsko nezadovoljstvo poslom i svakodnevna borba za egzistenciju prenosi se i na decu, pa ni ona više ne mogu biti tako opuštena, kao nekad. Možda je to i normalno. Učitelj je u ono vreme bio jako poštovan. Kad sam počela da radim 1989. bila sam toliko ponosna i svakodnevno sam osećala poštovanje zbog poziva kojim se bavim. Danas više nije tako. Skoro da izbegavamo da u nekom društvu kažemo čime se bavimo, jer smo sada loše plaćeni, gledaju nas kroz loše, pojedinačne primere negativnih dešavanja u školama i na osnovu toga izvode zaključke. Možda je u malim mestima malo bolje, ali u velikim gradovima sve je manje poštovanja”.

Na pitanje da li je nešto fasciniralo od onog što je videla kod konkurencije na takmičenju, gde su bili učitelji iz 37 zemalja sveta, odgovara da jeste, ali u manoj meri, jer je imala velika očekivanja.

“Ostao mi je utisak da mi na ovim prostorima, čini mi se, imamo veći kreativni potencijal. Možda i zato što nemamo novca, pa moramo da improvizujemo. Oni iz većih i razvijenijih zemalja, s druge strane, imaju sreću, ili je to stvar sistema, da njihove lokalne zajednice i države umeju da prepoznaju njihov trud i da podrže realizaciju novih ideja”, zaključuje “kreativna učiteljica”, što je još jedan od nadimaka koji je zaradila tokom karijere. Ne bez razloga.

Izvor: Al Jazeera