Ergić: Profesionalni fudbal živi od mitova

Razgovarala: Saida Mustajbegović

Ivan Ergić, nekadašnji fudbalski reprezentativac Srbije i Crne Gore (11 puta), stiče sve više navijača kao aktivista, pisac, filozof, pjesnik, kolumnista beogradskog dnevnog lista Politika. Ovaj nekadašnji vezni igrač Juventusa, Basela i Bursaspora je i za vrijeme aktivne karijere čitao filozofsku literaturu. Danas je najpoznatiji po političkim esejima, kojima insajderski demistifcira fudbal.

Ergić je prošlog vikenda bio gost Otvorenog univerziteta u Sarajevu.

Neobična ste ‘pojava’ na našim prostorima. Ne dešava se često da jedan profesionalni fudbaler postane profesionalni aktivista…

Ergić: Antifudbaler…

U kom trenutku je došlo do preloma ili tačke ključanja?

Ergić: Imam dosta specifičnu priču. Sportsku biografiju.Većina fudbalera potiče iz neke imigrantsko-izbegličke priče, siromaštva… I u tom smislu nisam drugačiji.

Moja specifična priča je u tome što sam imao problema sa psihičkom bolešću. Sa 22 godine, kada sam već uveliko počeo da igram, oboleo sam od depresije. Sve se akumuliralo u meni, plus sve ono što me dočekalo kada sam ušao u profesionalni svet fudbala. Imao sam potpuno drugu sliku o njemu.

Došao sam u priču u kojoj mora da se ponaša po određenim pravilima. Postao sam deo strukture koja ima svoje rituale. Teško sam se prilagodio svemu tome, jer sam odrastao sa drugačijim svetonazorom, pod nekim drugim, roditeljskim zasadima. Bilo mi se teško prilagoditi tome i onda sam pao na dno. Dve godine sam tada bio van fudbala…

Tadašnji klub Basel vas je, ipak, zadržao.

Ergić: Kada kažemo Basel – to je kompletan klub. A, ustvari, postojali su konkretni ljudi kod kojih sam video tu humanu dimenziju. Bilo im je stalo da se oporavim. Bilo je i drugačijih, koji su govorili: “OK, ako se oporavi opet ga imamo kao igrača…” Imao sam sreću što sam imao takav klub. Juventus je tada raskinuo ugovor sa mnom – pre Basela bio sam tamo. Više im nisam bio zanimljiv. Kroz iskustvo depresije, morao sam da padnem na dno da bih od nule počeo.

Postavio sam sebe unutar tog sveta i postao jači nego što sam bio, ali istovremeno nisam mogao više da se pretvaram. Počeo sam da govorim o stvarima koje su tabu unutar industrije sporta.

Šta je tabu unutar profesionalnog sporta?

Ergić: Ne priča se o tome kakav je pravi karakter profesionalnog fudbala. To je korporativna mašina. Globalne institucije – FIFA, UEFA su, ustvari, holdinzi. A klubovi su deo te strukture. To je mašinerija koja dobro funkcioniše. Reč je o hiperkomercionalizovanoj industriji. U njoj je fudbaler, iako dobro plaćen, samo jedan pijun, koji mora da se ponaša po određenim pravilima.

Tek kada počneš da govoriš o tome, po njihovom otporu vidiš koliko je to, zapravo, krhka struktura. Ona živi od te mitološke priče o sportu i fudbalu, kao nečemu zdravom pre svega, kao nečemu što može da izvuče ljude iz bede. Sportski san je postao prazna ideološka priča, kao što je bio američki san. Naprimer, prikazuje da je jednom Ronaldu, koji dolazi iz slamova, fudbal obezbedio da se probije od dna do vrha. A to je samo jedan od primera, jer na jednog uspešnog fudbalera dolazi, po statistikama, 12.000 onih koji ne uspeju.

Od 24. do 25. godine, kada sam postao svesniji toga što me okružuje, odlučio sam da više čitam. To je bila moja mala misija. Imao sam sreću.

U Švajcarskoj fudbalska industrija nije toliko jaka. Da sam to govorio u Engleskoj ili u Italiji – uništili bi me. Bio bih sklonjen ili bi me medijski potpuno diskreditovali. U tim sistemima uvek se skreće pažnja od stvarnih sistema. Priča se o tome koliko igrač zarađuje, a to nije ni 0,01 promil od onoga što imaju oni koji stvarno imaju moć.

Pokrenuli ste priču o deinstitucionalizaciji fudbala…

Ergić: On se ne može deinstitucionalizirati. To se ne može učiniti odozdo. Sama fudbalska industrija nastala je kao posledica te neoliberalne paradigme. Ona ne može da se gleda izolovano od toga. Ne može da se ima zdrav sport unutar nezdravog društva. Fudbal je samo posledica.

Kako se vaša demistifikacija fudbala reflektovala kroz medije?

Ergić: Bio sam blizak sa navijačima. Mislim da su cenili to što sam bio iskren. Imao sam podršku dela navijača i javnosti. Mislim da su mi verovali. Iskreno, pričao sam im pričao o svojoj depresiji, koja je isto jedan o tabua – o psihičkim bolestima se ne priča.

Depresija je jedna od globalnih posljedica društvenih sistema…

Ergić: Jedna od posledica – svakako. Moderne psihičke bolesti su jedna od posledica načina na koji živimo, tako da mislim da je ta lična priča apelovala na ljude. Međutim, sve ima svoje granice. Nisam ja bio toliko poznat u tom svetu fudbala da bi to napravilo značajnu pukotinu ili okrnjilo tu mitološku priču.

Ipak je pokrenulo dijalog o tome…

Ergić: Jeste, donekle. I dalje to pokušavam. Apelujem na ljude kojima je stalo da to problematizuju i da se nešto promeni. U fudbalu se radi o ljudima koji su između 20 i 30 godina. Oni nisu dovoljno obučeni da bi mogli na taj način da problematizuju stvari. Zato su fudbaleri sportisti simbolički nosilac tog sistema. Sam igrač je jedna vrsta pedagoga. On prenosi na mlade određene vrednosti, poput te da je najvažnije da imaš skupa kola, da živiš u vilama… Fudbal je deo industrije zabave i on sugeriše određene vrednosti.

Fudbaler koji je donekle nesvesan svoje uloge u tome najidealniji je za tu neku vrstu pedagoške manipulacije. Kada sam ja bio klinac od sedam-osam godina fudbal je bio dosta neviniji. Kada se pogledaju ti neki bivši fudbaleri i treneri, tu je baš postojala neka pozitivna pedagoška dimenzija.

Uz priču o fudbalu ide i ona o navijačima. Igrali ste u Turskoj, a tamo je status navijača i fudbala poseban. Pa engleski navijači… Kod nas, u regionu, najprepoznatljiviji su navijači iz Srbije. Svako malo dešavaju se se ekcesi na tribinama.

Ergić: Da. Ne možemo to da posmatramo odvojeno od društvene realnosti. Navijači su samo refleks stanja u društvu. Mi smo, uz to, još i postratno društvo. I po tome smo specifičniji od drugih.

Pomenuli ste turske navijače… Čak su i u Švajcarskoj, ovi moji navijači Basela, imali razne incidente. Tuče. Postoji jedna navijačka kultura i ona nije homogena. U Engleskoj je pre Margaret Thatcher bilo mnogo manijaka među huliganima. Ona je to sredila, što je, po meni, pogrešno. Htela je da stvori komercijalnog navijača. Uništila je time autentičnu navijačku kulturu.

S druge strane, u Srbiji je jezgro navijačkih grupa lako instrumetalizovati, jer su povezani sa određenim političkim grupama. To uže jezgro je i u kriminalnim stvarima. Generalno, što se tiče huliganizma, ne vidim da je Srbija drugačija od Bosne ili Hrvatske. Naprimer, ovo što se sada desilo u Hrvatskoj je zaista katastrofalno. Ovo što je uradio [Josip – Joe] Šimunić je čisti fašizam. Kada neko viče “Nož, žica, Srebrenica” to je isto čisti fašizam.

Nesvakidašnja insajderska priča je ona Brankice Stanković, urednice emisije Insajder na televiziji B92. Autorica emisije je četiri godine pod zaštitom obavještajnih službi. Iako je bila okidač za mnoge afere, Brankica Stanković se našla u životnoj opasnosti kada je uradila serijal o ubistvu navijača u Beogradu. Jeste li pratili njen rad?

Ergić: Brankica je zaista fenomen. Neverovatna je ta količina hrabrosti. Ona govori u ime svih nas koji imamo manje hrabrosti od nje. Specifičnost njene priče je upravo u tome da je dobila pretnje kada je počela da se bavi fudbalskom mafijom. To samo govori o prirodi fudbala u Srbiji.

Prva garnitura kriminalaca je, ustvari, u sportu ili ne, na neki indirektan način povezana sa fudbalom. Krenula je direktna hajka na nju kada je počela da se bavi navijačima i navijačkom kulturom. To pokazuje koliko je to jezgro. Ne verujem da je najveći broj navijača takav, ali postoji to jezgo najmilitantnijih, koji mogu da instrumentalizuju čitavu tribinu, tako da je postojala i politička hajka protiv nje, koja je bila instrumentalizovana preko navijača. Bilo je dosta ubistava ljudi iz fudbalskog sveta u Srbiji.

S druge strane, u Hrvatskoj imate fenomen Zdravka Mamića, koji celi fudbal drži u šaci. Opstao je na toj funkciji ne znam koliko godina, tako da su u našim postratnim društvima, te tranzitnom i divljem kapitalizmu, iznikle sve te pojave. Mada, gledam situaciju u fudbalu i u drugim zemljama, ispada da ih ima i u Švajcarskoj ili u Holandiji, koje nisu postratna društva.

U Brazilu fudbal ima poseban status. Pa ipak, podigao se glas naroda protiv gradnje stadiona za predstojeće Svjetsko prvenstvo, što je bilo poprilično iznenađenje. Kako gledate na aktivizam brazilskog naroda?

Ergić: Gledajući njihovu ekonomsku sliku napravili su velike pomake. Kod njih se dogodila jedna antiautoritativna kampanja. Ili aktivizam. On nije bio ideološki isprofilisan, ali je pokazao jednu vrstu energije mladih ljudi koji mogu politički da promišljaju sve fenomene, pa čak i fudbal, koji je kod njih tradicionalna kultura. Kao što je donekle i u Turskoj.

U oba slučaja reč je o društvima koja su bila predpolitička. Uvek su imali tu neku kulturnu samodovoljnost u nekim stvarima – muzikalni su, vole igru… Sada su postali prava politička društva. Počeli su da promišljaju i gledaju stvari i klasno i globalno, tako da ja to vidim jako pozitivno, iako to nije neki isprofilisani aktivizam sa jasnim ciljevima.

Pričajući sa ljudima ovde pokušavam da razbijem fudbalsku euforiju. Drago mi je što je Bosna otišla tamo, ali šta se dešava na Svetskom prvenstvu? Da li sport služi da se odvrati pažnja od važnih stvari – koliko god to bilo značajno za jednu zemlju? U smislu – eto, konačno se nešto pozitivno dogodilo. To su stvari koje treba promišljati. To sam pokušao i kada sam bio u Turskoj.

Koliko god ta navijačka kultura bila dominantna, treba politički promišljati. Na demonstracijama na Taksimu bilo je dosta navijačkih grupa i to antiautoritativno, sa porukom – mi smo politički subjekt, ne možete da radite šta hoćete. To mi je bilo drago vidjeti.

Da li je aktivizam jedini odgovor sadašnjem globalnom stanju u društvu?

Ergić: Zavisi šta se podrazumeva pod aktiviznom. Mislim da je aktivizam stalno postavljanje pitanja sebi i stvaranje stvarnog političkog subjekta od sebe. Onda povezivanje sa drugim ljudima. Stvarno da ne budeš apolitičan.

Vlasnici moći žele depolitizovane ljude, koji se bave drugim stvarima, a ne onim čime bi trebali. Uvek treba poći od sebe. Svako na mikroplanu može da uradi nešto što je samo od sebe aktivizam. Treba se angažovati, svako u skladu sa svojim mogućnostima.    

Izvor: Al Jazeera