Da li je Vučić ‘mali Putin’

Predsednika Srbije Aleksandra Vučića sve više zovu „mali Putin“, kako u zemlji, tako i u neposrednom i širem okruženju. Njemu to, do početka ruske agresije na Ukrajinu nije mnogo smetalo, ali ovih dana ga nervira poput letovanja Srba u Hrvatskoj.

Možda mu najviše smetaju packe ovoga tipa koje dolaze i Prištine, jer mu to u mnogo čemu srozava međunarodni ugled za koji je ubeđen da poseduje. Naročito u situaciji kada biti Putin nije baš omiljena stavka u međunarodnim odnosima.

Često bude i „balkanski“ Putin, zbog geografije, a „mali“ ne zbog visine i građe, već zbog činjenice da je za veliki broj Srba Putin nešto poput božanstva. I sam Vučić se branio od toga „mali“ zbog visine uporedivši svojih skoro dva metra sa Putinovih metar i nešto. Naravno da suština nije u visini i težini, već u načinu vladanja i ponašanja. Vučića i Putina možemo da upoređujemo u mnogo situacija, čak i mnogo sličnosti da nađemo pri tom, ali daleko je Vučić od toga da je Putin.

Uzimao i časove ruskog jezika

Vučić je, pre svega, opčinjen Putinom koji je za njegovu porodicu, po sopstvenom priznanju, mnogo više od predsednika Rusije. U takvoj porodičnoj sredini, plus nadogradnju koju je stekao kod Vojislava Šešelja, sasvim je normalno da Vučić na Putina gleda kao na Boga. Svoju snishodljivost i obožavanje je pokazao apsolutno pri svakom od skoro 20 susreta sa predsednikom Rusije. Zbog susreta i razgovora sa njim uzimao je posebne časove ruskog jezika ne bi li ostavio što bolji utisak na svog idola.

Čitavu armiju stranačkih aktivista je organizovao ne bi li predsednika Rusije u što masovnijem broju dočekali na platou ispred crkve Svetog Save na Vračaru. Nadao se Vučić da će Putin uslišiti, pre svega, njegovu želju i obratiti se okupljenima, ali sve što su od „velikog“ dobili tom prilikom bilo je – Spasiba na družbu.

Na stranu sve to. „Mali“ ili „balkanski“ Putin je sigurno takav nadimak zavredio među onim strukturama koja na Vučića gledaju kao neku vrstu neprijatelja, protivnika, arogantnog autokrate itd. Ako ćemo realno Vučić ni u jednoj varijanti ne može da zavredi takav nadimak, jer je, jednostavno i na sreću, nedorastao takvom poređenju. Voleo bi on, teško da ne bi, da je kapacitet takve vrste upoređivanja. Ali je, srećom, isuviše nebitan da bi tako nešto imalo smisla. Za ove naše regionalne prilike, idealan je za poređenje sa Putin, ali na kolokvijalnom nivou,  istom onom na kojem su Hrvati ustaše, Bošnjaci balije, a kosovski Albanci šiptarski teroristi.

Nema Vučić ni tu vrstu kapaciteta da bi mogao da izazove krizu poput one u koju nas je sve zajedno uvalio Putin. On već deset godina priča u prazno, a njegovi lajavci umeju da dodatno zamute ne baš bistru regionalnu vodu. Zahvaljujući okruženju u kojem Vučić predsedava Srbijom, teško da bi sukob velikih razmera, čak i nalik onom u Ukrajini, bio moguć. I da se, ne daj Bože desi, toliko NATO trupa postoji u okruženju, a nijedan izlaz ili koridor, da bi svaka igrarija tog tipa veoma brzo bila završena na štetu Beograda. Može samo da preti, proklinje, ali teško i da „ujede“.

Srbija kao ruska guberija

Ono u čemu zavređuje nadimak „mali“ Putin, jeste njegova unutrašnja politika. Zahvaljujući Vučiću, Srbija danas mnogo više čiči na rusku guberiju i kinesku provinciju. Budeći se uvek uz pogled ka Moskvi i Pekingu, Vučić ima apsolutno identičnu volju i želju za vlašću poput svog nadahnuća Putina i prijatelja Si Đi Pinga. Jasan mu je koncept po kojem funkcioniše ruski politički sistem, ali on je ovaj u Srbiji usavršio tako što je svoje partijske funkcionere iz Srpske napredne stranke redovno slao u Kinu kako bi stekli neophodne veštine komunikacije Komunističke partije Kine sa tamošnjim narodom. Taj sistem je bukvalno prepisan i kopiran u Srbiji i vidljiv je svakoga dana od jutra do kasnih noćnih sati na „njegovim“ TV kanalima.

Vučić ne namerava da vlast prepusti slučaju. Svih 24 sata, svi mogući državni i dobar deo privatnih resursa, upregnuti su samo sa jednim ciljem  – pravljenje i održavanjem Mesije, Boga, spasitelja, jednog jedinog od Vučića. Opozicione aktivnosti u Srbiji svedene su taman na onoli nivo kako Evropa i ostatak modernog sveta ne bi mogli da Srbiju proglase za diktatorsku, a sve drugo jednostavno ne postoji. Opozicija nije jedinstvena, ne postoji opozicioni vođa, nema je u medijima, među narodom. Politički protivnici se, za sada, ne truju, niti hapse, jer Vučić od njih ne želi da napravi žrtve, ali svi ostali maniri vladavine Putina i Sija su prisutni. U pojedinim trenucima, Vučiću bi pozavideo i neprikosnoveni vođa Kim Džong Un, predsednik Severne Koreje.

E, zato je opasan „mali“ Putin, jer u srcu Evrope uveliko opstaje hibridno-autoritativni sistem vlasti koji predstavlja apdejtovanu verziju rusko-kineskog modela vlasti. Zato u Srbiji raste nepoverenje prema Evropi, a idolopoklonstvo prema Moskvi i Putinu koje je najviše zasnovano na Vučićevom strahopoštovanju prema Putinu. U svetu ograničenih mogućnosti, ni Putin nije svemoguć, a kamoli Vučić. Zbog toga se ne treba brinuti da je predsednik Srbije neko ko može, poput kolege iz Moske, da izazove velike štetu. Ono što je sigurno i u lemu je više nego uspešan jeste šteta koji čini sopstvenom narodu. Opčinjen vlašću i sa ogromnom željom da na njoj i ostane, nema toga što nije spreman da učini da bi to i ostvario.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.