Srbija u lažima o ratu i bratu

Oni koji ispipavaju puls Srbije morali su da odgode taj pregled za još nekoliko dana, dok vođa razmišlja kako da objasni svijetu da je uspravan i ispravan.

Nakon što je predsjednik Srbije, kao da se čudi, zaključio da je Srbija dramatično zaokrenula u desno, eto promjene na Putinovoj fasadi, piše autorica (Zorana Šuvaković / Ustupljeno Al Jazeeri)

Kada sam na izborni dan u Srbiji videla kako prva na listi vladajuće Srpske napredne stranke ostvaruje svoje građansko pravo i glasa u učionici Treće beogradske gimnazije, setila sam se naravno da je to ista ona prostorija u kojoj sam svojevremeno pune četiri godine učila neku sasvim drugu filozofiju, sociologiju, istoriju, psihologiju i logiku od one koju propoveda doktorka Danica Grujičić. I vladajuća stranka koju zastupa.

Dok je direktorka Instituta za radiologiju i onkologiju prihvatila da se vakciniše protiv COVID-a 19 tek kada je “proizvedeno” srpska vakcina Sputnjik V (“em ruska, em srpska”), mi smo u Osmoj bili još davne 1972. godine skupa zagovornici potpuno drugačije logike. Zajedno sa 18 miliona Jugoslovena, moji drugovi gimnazijalci, bez izuzetka, u rekordnom roku od nekoliko nedelja su zavrnuli rukav i time, zajedno sa stručnjacima, lekarima i imunolozima, zaustavili epidemiju velikih boginja, zbog čega je Svetska zdravstvena organizacija Jugoslaviji odala velika priznanja.

Treba li posebno pominjati da se doktorka ne samo zakasnelo vakcinisala, već je tek tada preporučila svom dotadašnjem nepelcovanom stanovništvu da mogu “slobodno” da se prepuste “srpskoj” vakcini. A da Svetska zdravstvena organizacija ni do dana današnjeg nije odobrila vakcinu Sputnjik V.

Sa prozora moje učionice ‘bratofilija’ sa Kremljom

Sa prozora moje učionice, početkom aprila, kada je došla da glasa, mogla je doktorka Grujičić da vidi kako joj se prekoputa školskog košarkaškog igrališta, blagonaklono smeši “brat” Vladimir Putin. I ta slika, kao svojevrsni veliki predizborni plakat, zadovoljava sva čula patriotizma koji se maltene u celoj vladajućoj stranci gradi na “bratofiliji” sa Kremljom.

Otkako je krenuo u invaziju Ukrajine, predsednik Rusije oslikan je naspram ograde koja razdvaja gimnazijsku teritoriju od ulice Ivana Milutinovića, na ćošku sa Njegoševom. Tek da se zna ko je na čijoj strani. I da nam je brat onaj koji nemilosrdno gazi i vodi rat.

Ali tek što su osvanuli postizborni dani, a da svi listići nisu ni prebrojani (i pitanje da li će to biti moguće), tek pošto je postalo jasno da, uz SNS, još nekoliko izrazito proputinovskih stranaka, finansiranih iz Kremlja, ulazi u parlament Srbije, i tek pošto je odjednom predsednik Srbije, kao da se čudi, zaključio da je Srbija dramatično zaokrenula u desno, eto ti promene na Putinovoj fasadi. Iz očiju mu liju krvave suze. A reč “brat” je prepravljena u “rat”.

Ako neko misli da se kod gimnazijalaca ili u nekom od profana spontano probudila savest, te da su krenuli u precrtavanje sramnog murala, takva akcija, ako ne dolazi sa vrha, je nemoguća. Poslužiću se jednim citatom generala Pinočea, koji je davno, dok je bio neprikosnoven u Čileu, rekao da u toj zemlji ni list na grani ne sme da šušne dok on to ne odobri. Kako bi onda u Vučićevoj Srbiji takav lik kakav je Putin smeo da bude oskrnavljen i to na isti način kao siroti portret Zorana Đinđića (kod Filozofskog fakulteta) ako to nekom u zadatak nije šušnuo vođa.

Eto, to bi moglo da znači da se mi kao nacija možemo obaveštavati o igračkim okretima u spoljnoj politici preko fasada zgrada u Njegoševoj. Jer samo pedesetak metara od okrvavljenog Putina šepuri se Ratko Mladić i ako neko njegovo lice ili šapku dotakne crvenom bojom krvi, odmah će ga kapuljaši ščepati za vrat, a general, pravosnažno osuđen zbog genocida u Srebrenici i zločina protiv čovečnosti, povratiće brže bolje stari sjaj. Vraća mu se brzometno oreol tragičnog heroja i “briljantnog vojskovođe”, kakvim ga je epitetom častio niko drugi nego general Zdravko Ponoš, kandidat opozicije za predsednika Srbije koji je uprkos svim podvalama vladajućih naprednjaka dobio gotovo pa 20 posto glasova.

Još od devedesetih naovamo ni opozicija ni vladajuća stranka nisu u stanju da otvoreno i bez uvijanja stanu u odbranu osnovnih postulata ljudskosti. Da žrtvama prestanu da prebrojavaju krvna zrnca, da osude zločin, da javno, kategorički iz svojih redova izbace “braću” pod čijom su dirigentskom palicom komponovane masovne grobnice, etnička čišćenja, grupna streljanja civila, razaranje i pustoš… I da li će uskoro, kada se obeležava decenija gotovo potpune rehabilitacije vlasti, iz nesrećnih devedesetih uspeti da promeni agresivnu psihologiju i udžbenike istorije o večno “pravednim srpskim odbrambenim ratovima”.

Zašto srpske suze nemaju roditelje

O tome kako se dogodilo da većina Rusa podržava agresiju i krvoproliće u Ukrajini, kao što veliki deo srpskog stanovništva ratne zločince doživljava kao heroje, a Putina kao brata, razgovara se iz različitih uglova. Pojedini psihoterapeuti koje uglavnom citiraju strani mediji, a u nekim našim nedeljnicima ili portalima dobijaju tek povremeno pravo da ponešto napišu, čude se odsustvu empatije sa stradanjima Ukrajinaca.

Žene u crnom morale su da istrpe svakojake pretnje i uvrede kada su pre neku nedelju pokušale da obeleže 30 godina od početka opsade Sarajeva u Knez Mihajlovoj, a general Mladić “junači se” na svakoj drugoj fasadi u centru srpske prestonice.

O čemu se tu radi? Da li su našim građanima glave za ovih tridesetak godina zatrpane besmislicama, poput one da “srpska suza nema roditelja” (što je, ponosno plačući, izrekao Aleksandar Vučić pre neku godinu kada je na mitingu obeležavao jednu od godišnjica NATO bombardovanja), ali i da su zaboravili da svi roditelji plaču za svojom decom i sva deca puštaju potoke suza za svojim majkama.

Zanimljiva je analiza Anne Applebaum, koja je za najnoviju knjigu Sumrak demokratije (Twilight of Democracy) nagrađena Pulicerom. U eseju pod naslovom Ukrajina i reči koje dovode do masovnog ubijanja, objavljenom u najnovijem broju časopisa The Atlantic, Applebaum dokazuje da reči mržnje prethodno čine da se određena skupina ljudi dehumanizuje, a potom dolazi do masovnih ubistava. Vraća se u tridesete godine prošlog veka kada je u Sovjetskom savezu vladala velika glad od koje je umrlo četiri miliona ljudi i kada su brigade Komunističke partije pretresale sela i od kulaka oduzimali poslednje mrvice hrane.

U to vreme aktivisti nisu osećali krivicu. Sovjetska propaganda im je u više navrata govorila da su navodno bogati seljaci, koje su nazivali kulacima, saboteri i neprijatelji – bogati, tvrdoglavi zemljoposednici koji sprečavaju sovjetski proletarijat da ostvari utopiju koju su obećali njegovi lideri. Kulake treba pomesti, zgnječiti kao parazite ili muve. Njihovu hranu treba dati radnicima u gradovima, koji su to zaslužili više od njih.

Godinama kasnije, sovjetski preobraćenik Viktor Kravčenko pisao je o tome kako je bilo biti deo jedne od tih brigada. “Da biste se poštedeli mentalne agonije, sakrivate neprijatne istine iz vida tako što ćete zatvarati oči — i svoj um”, objasnio je on. “Izmišljate panične izgovore i odbacujete sopstvena saznanja histeričnim vokabularom koji se diriguje iz centrale”.

Lev Kopelev, još jedan sovjetski pisac koji je kao mladić služio u aktivističkoj brigadi na selu (kasnije je proveo godine u Gulagu), imao je vrlo slična razmišljanja. I on je otkrio da su mu klišei i ideološki jezik pomogli da sakrije ono što radi, čak i od samog sebe: “Ubeđivao sam se, objašnjavao sam sebi. Ne smem se iscrpljivati sažaljenjem. Shvatali smo istorijsku neophodnost. Obavljali smo svoju revolucionarnu dužnost. Dobijali smo žito za socijalističku otadžbinu. Za petogodišnji plan. Nije trebalo osećati simpatije prema seljacima. Nisu zaslužili da postoje. Njihova seoska bogatstva uskoro će biti vlasništvo svih. Ali kulaci nisu bili bogati; umirali su od gladi. Selo nije bilo bogato; to je bila pustoš…”

Proizvodnja apatije

Jednom svom liku u romanu Sve teče, Vasilij Grosman, sovjetski pisac ukrajinskog porekla, daje sledeći citat: “Nisam više pod čarolijom, sada vidim da su kulaci bili ljudska bića”. Ti seljaci za njega nisu bili ljudi, već “kulačko smeće”.

Od tog vremena prošlo je mnogo decenija. U Putinovoj Rusiji, kaže Applebaum, političari i televizijske ličnosti igraju drukčiju ulogu. Slično kao što se u političkoj kampanji Donalda Trumpa stalno i očigledno laže, tako se beskrupulozno laže i u Moskvi. Ali stalni tok laži ne proizvodi bes, već apatiju.

Šta ako nikada ništa nije istina?

Danas se to pitaju državljani Srbije kojima tokom školovanja nije pružena prilika da o svojoj bliskoj istoriji saznaju bar osnovne činjenice. Ne znaju i ne interesuje ih šta su doživljavale Sarajlije tokom četvorogodišnje opsade, nisu učili ni ko je prebacivao leševe Albanaca, među kojima je bilo i dece, i zakopavao ih kašikarama u Batajnici. O Srebrenici znaju samo da je na Vučića tamo pokušan “atentat” (plastičnom bocom). U koronu ne veruju, niti su upoznati sa činjenicom da je država lažirala broj umrlih od COVID-a 19. Pa kako kad prva na listi svemoćnog SNS-a i sama doktorka sugeriše da kolege lažu kad govore o broju stradalih lekara iz crvene zone.

Putinova mašinerija, konstatuju analitičari, ne promoviše više komunistički raj. Moderna ruska propaganda se u poslednjoj deceniji fokusirala na neprijatelje. Rusima se vrlo malo govori o tome šta se dešava u njihovim mestima ili gradovima. Oni više nisu primorani, kao nekada sovjetski građani, da se suoče sa jazom između stvarnosti i fikcije. Umesto toga, stalno im se priča o mestima koja ne poznaju: Americi, Francuskoj i Britaniji, Švedskoj i Poljskoj – mestima ispunjenim “degeneracijom, licemerjem i rusofobijom”.

Licemjerje licemjernih

O licemerju drugih, najčešće onih “sa Zapada”, vole da govore ovdašnji političari. Glavni cilj je da se istakne da su drugi licemerni, a da mi nismo. Oni koji od nas traže da se opredelimo protiv onih koji bombarduju Ukrajinu, to su oni koji su nas bombardovali, oni su licemeri. Ali kako je moguće da mi nismo licemeri kad osuđujemo one koji su nas bombardovali, a ne osuđujemo Rusiju kad bombarduje Ukrajinu, pita se Vladimir Gligorov u jednom od novijih tekstova u Peščaniku. Duhovito zaključuje da se velika muka nadvila nad propagatorima u zemlji. Jer njihov je retorički cilj da se istakne kako su drugi licemerni, a mi naravno nismo. Preziremo licemerne. A ako se ukaže da smo i mi sami licemerni kad se zgražavamo nad tuđim licemerjem, a ne prepoznajemo balvan u svom oku, to su onda autošovinisti.

Poznato je u psihologiji da pojedinac koji trpi traumu sa kojom se nije suočio ne može da oseti empatiju sa drugima. To se koristi i za državnu nacionalističku propagandu. Kao na pokvarenoj ploči ponavlja se ista priča o sopstvenoj patnji i taj uporno građeni paćenički renome briše svaku odgovornost za ono što je učinjeno “drugim ljudima”.

Tako je po ovoj teoriji Putin uspeo da svoju krvavu invaziju na Ukrajinu prikaže sunarodnicima kao pravedni napor da zaštiti progonjene etničke Ruse koji pripadaju “Ruskom svetu”. I tako se po istom modelu Srbi ubeđuju da ih svi mrze samo zato što su Srbi, te da oni treba da se oslone na braću koja brane “Srpski svet” tako što komanduju likvidacijama “neprijatelja”. Na delu je dugotrajna nacionalistička dehumanizacija nesrba. Jer kako bi drugačije, posle tolikih dokaza o pogromima, mogla da se proguta konstatacija da je Ratko Mladić briljantan u bilo čemu, a kamoli u vođenju odbrambenog rata.

Šta za to vreme rade tabloidi, neka vrsta pulsa srpske dnevne politike. Gledajući udarne strane na kioscima moglo bi se zaključiti da sledi zahlađenje sa Moskvom.

“Da li smo se kao narod previše kleli u ruskog predsednika”, pitao se Blic, uz konstataciju da je “Putin zbog svog rata zaboravio Srbe na Kosovu”, dok Kurir sa sve Putinovom slikom otkriva kako se ruski predsednik rukovodi “golim interesom”, dok treći oglašivač Vučićevog režima konstatuje da je nam je Putin zabio nož u leđa, te da je “trampio Kosovo za Donbas”.

A onda je “predsednik Vučić doneo odluku”, pišu Novosti. I ta odluka je – udahnite duboko – da odloži obraćanje naciji za još nedelju dana. Obratiće nam se 6. maja. Ne iskače nam više iz frižidera. Već će u isto vreme, na istom mestu za sedam dana… kao na Divljem zapadu, kod OK korala. Objaviti… Šta? Da je za razliku od njega ceo svet licemeran? Čak donekle i brat Putin.

Ovako nekako će to Vučićevo obraćanje da izgleda: Nama je potrebna energija da se otrgnemo tom sveopštom i sveprisutnom licemerju. Koju nam može uliti samo ON. Bio je lud kad je poslušao glupe i nazadne zelene ustanike. Ugalj, gas i litijum, to su jedini garanti napretka. Ako hoćemo da imamo frižidere, oblakodere, gondole, puteve, radna mesta, plate i penzije, najlepše tržne centre u Evropi, najviše plate, najveći rast, moramo da shvatimo da je ceo svet ljubomoran na Srbiju što ima tako sposobnog i požrtvovanog vladara. Zdravlje i moral nisu napredne kategorije.

Žalim današnje gimnazijalce koje u školi i na ulici uče takvoj filozofiji. I možete da se podrugujete koliko god hoćete. I dalje je to naopako.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera