“Ljepak” za Srbe

Zaštitari Vučićevog bezgrešnog lika i djela mnoge su podsjetili na slične izlive ljubavi prema bivšem srpskom predsjedniku Slobodnu Miloševiću.

Nekolicina beogradskih novinara ima neobičan recept za sigurnu detronizaciju Aleksandra Vučića, piše autor (EPA)
Nekolicina beogradskih novinara ima neobičan recept za sigurnu detronizaciju Aleksandra Vučića, piše autor (EPA)

Emir Suljagić: “Mi znamo šta hoćemo: mirnu Bosnu. I znamo koliko košta mirna Bosna. I nema toga ko je nije spreman platiti”. Zna li Srbija šta hoće?

Nakon što je posle desetine, ili stotine nastupa u svojstvu od predsednika mesne zajednice do predsednika nazovi države, glumatajući policiju, tužilaštvo, novinare, sudstvo i ko zna šta sve još, Aleksandar Vučić je (bez razloga, nažalost), prema mišljenju izvesnih slobodnomislećih krugova, uzdrman i naliči, kažu, bokseru kojem sudija broji, usledila je, kao u stara dobra  Slobina (Milošević) vremena – peticija podrške.

Nije to neka tek tako nego baška podrška, koja u naslovu vrvi odlučnošću protiv, uhvatite se za stomak, medijskog rata koji se “vodi” protiv predsednika svih srpskih svetova koliko god da ih ima. U originalu ona glasi: “Peticija za odlučnu odbranu ugleda institucije predsednika Srbije Aleksandra Vučića od medijskog rata koji protiv njega vode političke i interesne grupe u zemlji i okruženju i mediji pod njihovom kontrolom”. Čoveka koji je od 2.400 medija u zemlji šapom poklopio njih više od devedeset odsto, sad ga treba braniti od medijske boranije koja ima jedva jedan odsto čitanosti/slušanosti/gledanosti. Čak ni tu nema medija, reč je o društvenim mrežama.

Legitimitet iz sumnjive većinske podrške

Pre nego što usledi nekoliko miliona potpisa, pardon petsto i nešto, sledi ovo: “Bespoštedna i besomučna kampanja koju protiv predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića vode razne strukture u našoj zemlji i tajkuni, kriminalni klanovi, nevladine organizacije, mediji i paradržavne institucije pod njihovom kontrolom, ali i političke i kriminalne strukture u okruženju traju još od 2012. godine kada je poveo odlučnu brobu protiv kriminala i korupcije. Kako ta borba doživljava svoju kulminaciju u vidu razbijanja najozloglašenijih kriminalnih grupa, domaćih i međunarodnih, tako i napadi na instituciju predsednika Aleksandra Vučića ima opasne i krajnje destabilizujuće namere sa ciljem omalovažavanja kako institucije predsednika, koja svoj legitimitet crpi iz direktne i većinske podrške građana na izborima i koja po Ustavu Republike Srbije izražava jedinstvo svih njenih građana, tako i sa ciljem obesmišljavanja sudstva i tužilaštva”.

“Pod izgovorom borbe protiv navodnih kriminalnih struktura u vlasti, optužujući predsednika zemlje bez ikakvih materijalnih i drugih dokaza za teška krivična dela duboko su uznemirila srpsku javnost, ove strukture svojim delovanjem utiču na unižavanje ugleda institucije predsednika države i ugleda Republike Srbije u celini. Malicioznost takvih napada ogleda se i u činjenici da se oni javljaju u trenutku kada Republika Srbija, Republika Srpska (sic! – p.a.) i srpski narod u celini izloženi brutalnim napadima i pritiscima sa ciljem da pokleknu u borbi za odbranu svojih vitalnih državnih i nacionalnih interesa, što ih čini posebno štetnim i antidržavničkim. Odsustvo reakcije političkih i društvenih aktera i srpske intelektualne elite na napade kojima je u poslednje vreme izložen i predsednik države i sama država značilo bi mirenje sa takvom nedemokratskom i anticivilizacijskom praksom i u buduće. (Pametnjakovići ne znaju da je ubuduće jedna reč!)

Oni, pre parafiranja, kažu i ovo: Institut za političko umrežavanje zato poziva na odlučan odgovor koji će jasno staviti do znanja da napadi na instituciju predsednika koja je simbol jedinstva nacije, kao i pretnje, uvrede i unapred izrečene presude protiv Aleksandra Vučića koje su kvaziinstitucionalne prirode, ali i na samu državu u ovako osetljivom i složenom geopolitičkom momentu ne mogu proći neprimećeno”. Komentar izostaje. Jer je tekst jadan, koliko i njegovi sastavljači. Uostalom, procenite sami.

Bogdan na čelu

Zaštitari Vučićevog bezgrešnog lika i dela mnoge su podsetili na slične izlive ljubavi prema bivšem srpskom predsedniku Slobodnu Miloševiću, koji je umesto peticije dobijao telegrame podrške, a za podršku njegovim sumanutim ratnim i zločinačkim zamislima u dnevnom listu Politika posao je otaljavala rubrika Odjeci i reagovanja. Na čelu Politike tada su bila dva vatrena miloševićevca, Živorad Minović, kao direktor i Dragan Hadži Atić na mestu glavnog urednika, iako je po struci bio samo električar i nikad se nije ratosiljao nadimka “struja”. O tome mi je jednom prilikom Aleksandar Nenadović, jedan od bardova tog lista i možda najbolji njen urednik ikad, rekao da je tu “sramotnu i ponižavajuću inovaciju” Minovića i Hadži-Antića Radmila Anđelković nazvala “podvigom”.

Sve slične akcije nisu donele ništa dobro ni štićeniku, ni zaštitarima. Gledam spisak tog ubogog sveta. Prvi je parafirao izvesni prof. dr. Bogdan Kuzmanović, profesor Univerziteta u Novom Sadu i generalni direktor Transnafta AD. Neki važan baja. Ana Brnabić, za koju većina građana veruje da je premijerka dograbila se četvrtog mesta, predsednik Srpske desnice Miša Vacić je sedmi, Nikola Selaković, ministar spoljnih poslova – deveti. Ministar zdravlja Zlatibor Lončar (18), predsednik Narodne skupštine Ivica Dačić (28), Miljkan Karličić, advokat koji je sa Vučićem “sahranio” Našu Borbu (159) , Milovan Drecun (191), Dragan Šormaz (299)… Gde su ostali!?

Šteta, među prvih 150 našao sam ime jednog čoveka, kojeg ne bih da otkrijem, jer on sigurno nije neko ko bi na bilo koji način podržao Vučića.

Verovatno će za koju godinu većina njih reći da ih je “neko potpisao”, a većina će i tada da šilji olovku za novog vođu.

Je li povrijeđen predsjednikov ego?

Nekolicina beogradskih novinara ima neobičan recept za sigurnu detronizaciju Aleksandra Vučića. Oni, pak, veruju da bi sišao (s uma ili sa trona, ne zna se) ukoliko ga mesec dana niko ne bi zvao na televizore, kako kaže Svetislav Basara, ili ignorisao njegove javne istupe koji već devet godina podsećaju na predizbornu kampanju.

To je, ipak, nemoguća misija jer bi se u problemu našli i novinari koji ga rado ugošćuju i mnogi mediji ne bi znali kako da popune prazan prostor.

Pojam kralja, ili lidera, kod Junga se svodi na vezu s egom, ili sa dominantnim i vladajućim principom na osnovu kojeg je ego strukturalan. Kralj, odnosno lider personifikuje ega, njegova žeđ je posledica njegove bezgranične pohote i egoizma. Lider se zatim zatvara u sopstvenom suvišku. Njegov nadut ego je rastvoren sopstvenom neumerenošću…

Teško je prognozirati šta će jednog dana biti i sa Vučićem i sa njegovom tevabijom, ali ne mogu da s vama ne podelim zanimljiv početak iz knjige Car Rišarda Kapušćinjskog. “Večerima sam slušao one koji su poznavali carev dvor. Nekad su bili dvorani ili su imali pravo da ulaze u dvor. Nije ih ostalo mnogo. Jedni su izginuli, poubijali su ih streljački vodovi. Drugi su pobegli u inostranstvo ili sede u zatvoru, u podzemlju tog istog dvora; iz salona su gurnuti u podrume. Ima i takvih koji se, prerušeni u kaluđere, skrivaju po planinama ili žive u manastirima. Svako se trudi da preživi kako zna i ume, prema dostupnim mu mogućnostima. Samo šačica ljudi je ostala u Adis Abebi, gde je – kako se ispostavlja – najlakše prevariti budnost vlasti”.

Crna Gora i Republika Srpska u svakoj želji

I dok razmišljam da u svoje ime raspišem konkurs za međunarodnog upravnika za Srbiju pred oči mi se ukaza priopćenje Srpskog pokreta Dveri. U njemu zveri kažu da interes Srbije nije unija sa Albanijom već sa Crnom Gorom i Republikom Srpskom. U prepoznatljivom rukopisu Dveri brinu za prekodrinske Srbe i protive se svakom vidu saradnje sa Albanijom.

Mnogo se govori o “srpskom svetu” koji je navodna pretnja okolnim zemljama, posebno BiH. O tome najviše lupeta Aleksandar Vulin, koji to, navodno, izgovara zato što Aleksandar Vučić ili ne sme ili što neće da se blamira. Vučić (možda i Vulin) zna da od toga nema ništa, ali u ovom trenutku to kod Srba služi kao “lepak”, drži im homogenizaciju za ono što je Milošević pokušao uz nemerljive žrtve.

Za kraj bih citirao Emira Suljagića, upravnika Memorijalnog centra Srebrenica. On piše Srbima i pita ih: Šta vi hoćete? “Mi znamo šta hoćemo: mirnu Bosnu. I znamo koliko košta mirna Bosna. I nema toga ko je nije spreman platiti”.

Zna li Srbija šta hoće? – pita Suljagić.

Ne zna, odgovorno tvrdim!

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO