Hibridni rat protiv Evrope

U neka mirnija vremena vojni atašei su morali da čekaju devetomajsku paradu na Crvenom trgu kako bi videli koje je to novo oružje zvanična Moskva uvrstila u arsenal svoje vojske. Danas, pak, ukrajinski gradovi predstavljaju svojevrsni poligon za demonstriranje najnovijeg ruskog naoružanja. I više od toga, oni su mesto slanja poruka geopolitičkim takmacima.

Upravo to se videlo kada je na objekte odbrambene industrije u ukrajinskom gradu Dnjepar Rusija ispalila eksperimentalnu nenuklearnu hipersoničnu balističku raketu „Orešnik”. Ovaj raketni „lešnik“ pre udara u zemlju izbacuje šest bojevih glava, koje se čine nedostižnim za bilo kakvu protivvazdušnu odbranu. Noćni snimci užasavajuće brzog udara raketa upravo je poruka koju je ruski predsednik Vladimir Putin hteo da pošalje, ne samo Ukrajincima, već i Americi i Evropi.

Udar je usledio kao odgovor na ukrajinske napade na ciljeve u Brjanskoj i Kurskoj oblasti u Rusiji, u kojima su prvi put koristili američke rakete dugog dometa ATACMS, kao i francusko-britanske rakete Storm Shadow. Rusi ne kriju da su spremali odgovor ukoliko Joseph Biden na samom kraju svog predsedničkog mandata da odobrenje Ukrajincima da američkim raketama gađaju rusku teritoriju. A taj odgovor nije samo ispaljivanje „Orešnika“, već i promena ruske nuklearne doktrine tako što je spušten prag za prelazak ruskih „crvenih linija“, to jest smanjeni su razlozi za korišćenje nuklearnog taktičkog naoružanja, ali i proširena lista potencijalnih meta i na nenuklearne sile ukoliko su podržane od nuklearnih sila.

Sve to je dobar deo evropske javnosti uplašio da kreće nuklearni rat. Društvene mreže su pune „zaključaka“ da evropske prestonice bukvalno svakog trenutka mogu da očekuju ruski atomski udar ili bar početak trećeg svetskog rata sa modernim konvencionalnim oružjem. Poređenja sa Kubanskom raketnom krizom iz 1962. godine su nezaobilazna, ali čini se da danas svet, ipak, nije na ivici nuklearnog rata, uprkos tome što je očigledno da ponovo proživljava svojevrsni hladni rat, u kojem se dva geopolitička bloka nadmeću u naoružavanju, vode posredničke i hibridne ratove, pritom zaokružujući odvojenost i samodovoljnost svakog od dva suprotstavljena bloka.

Slanje poruka i pokazivanje mišića

Da je ruski nuklearni udar malo verovatan ukazuju, pre svega, izjave iz prestonica takozvanog Globalnog juga, na čiju podršku Putin računa. Za Kinu, Indiju, Južnu Afriku, Brazil i ostale zemlje Globalnog juga korišćenje nuklearnog oružja je popriličan tabu tako da se već sada mogu čuti otvorene izjave da bi okrenuli Moskvi leđa u slučaju takvog napada jer, kako kažu, Rusija nije iskoristila sve svoje kapacitete konvencionalnog ratovanja.

Koliko god zapadni mediji portretisali Putina kao ludog i razjarenog, on ipak nije toliko naivan da Rusiju dovede u situaciju apsolutne izolacije, budući da bi bez ekonomske i tehnološke podrške zemalja Globalnog juga bili ugroženi i ruski ciljevi u okviru rata u Ukrajini.

Promena nuklearne doktrine i ispaljivanje „Orešnika“ bili su Putinu potrebni, pre svega, kako bi pokazao mišiće pred Zapadom, ali i pred sopstvenim građanima.

Ruski tvrdolinijaši bi rekli da je Putin zapravo dozvolio prelazak prethodnih „crvenih linija“, jer je ranije izjavljivao da bi se ukrajinski udari zapadnim raketama po ruskoj teritoriji smatrali direktnim napadom NATO-a na Rusiju, koja će na to odgovoriti napadom na alijansu. Međutim, eksperimentalno ispaljivanje hipersonične rakete dugog dometa i potonji Putinov govor u kojem upozorava Zapad bili su dovoljni da se on prikaže kao hrabar i odlučan, a da komentatori i autori na ruskim televizijama krenu da bilduju patriotski ponos, ističući da su potrebni samo jedan pritisak dugmeta i nekoliko minuta leta da gusto naseljene prestonice od Varšave i Berlina do Pariza i Londona budu pogođene.

Na prvi pogled Putin je ovime zapretio Bidenu i Evropljanima, ali suštinski on je uputio jasnu poruku Bidenovom nasledniku u Beloj kući. Šef Kremlja je Donaldu Trumpu zapravo ukazao da je spreman da istraži potencijalne Trumpove predloge za okončanje rata u Ukrajini, ali da je ujedno rešen da upotrebi nuklearno oružje ukoliko proceni se Rusija našla „u egzistencijalnoj opasnosti“. Kremlj je očigledno uveren da će zapadne rakete biti korišćene samo za pograničeno područje pa se stoga pazi da ne upadne u zamku za koju misli da mu je postavila Bajdenova administracija, a to je da uzvrati udarom na američke ciljeve i time uništi šansu za povoljan mirovni sporazum s dolazećom Trumpovom administracijom.

A da je sve svojevrsna igra zarad postavljanja „crvenih linija“ i pozicioniranja pred pregovore svedoči nekoliko detalja.

Najpre, Moskva je pola sata pre ispaljivanja „Orešnika“ o toj nameri obavestila SAD, kako je rečeno, kako bi se „sprečili nesporazumi i pogrešna procena“. Drugim rečima, Kremlj se pobrinuo da Pentagon i Bela kuća vrlo dobro znaju da to nije nuklearna raketa, kao i da mogu da upozore Ukrajince da sklone svoje ljudstvo.

Samim tim, nije čudno da nema izveštaja o žrtvama, jer je Kremlju očigledno i bio cilj da pokaže svoju moć, a ne da uništi veliki broj ukrajinskih vojnika i civila. Osim toga, očigledno da ove rakete neće ozbiljno uticati na tok rata, koji već sada ide poprilično u korist Rusije.

A da njihov odjek bude još veći, pobrinuo se svojevrsni igrokaz na novinarskom brifingu portparolke Ministarstva spoljnih poslova Ruske Federacije kada joj je zazvonio mobilni telefon pa su mikrofoni „upecali“ glas osobe sa druge strane veze koji je Mariji Zaharovoj rekao da ne govori ništa o hipersoničnoj raketi. Naravno, da se vest o tome proširila hipersoničnom brzinom, što je samo uvećalo zainteresovanost, ali i strah javnosti.

Nekinetički rat

Ispunjen je Putinov cilj da svi, pogotovo na Zapadu, čuju da će ruskog „odgovora uvek biti“, naročito na od Zapada podržano raketiranje ruske teritorije.

Dok se Putin taktički zasad uzdržava od direktnog vojnog udara na države članice NATO-a, čini se da se obe strane ne suzdržavaju od takozvanog nekinetičkog rata, koji uključuje privredne i infrastrukturne sabotaže, migracione tokove, kao i informatičko i kibernetičko nasilje. Posebno je kritična infrastruktura, kao što su podmorski i nadzemni kablovi, gasovodi i elektrovodi, postala popularna meta u hibridnim ratovima.

Najnovije vesti o tome da su oštećeni internet kablovi ispod Baltičkog mora – između Finske i Nemačke i između Litvanije i Švedske – „mirišu“ na ovaj hibridni rat, a evropska štampa je sumnju odmah bacila na sada jedinu državu Baltičkog mora koja nije članica NATO-a – Rusiju. Doduše, u blizini ovih kablova je viđen i jedan kineski teretnjak, ali evropski komentatori primećuju da Kina ne bi imala previše od ovakvog poteza, naročito uzimajući u obzir nadolazeći rat carinama sa SAD-om, u kojem bi Amerikancima mogla da se pridruži i Evropska unija.

Paralelni internet prostori

Stoga je Rusija komentatorima glavni osumnjičenik, iako ne bi trebalo isključiti da je to bila ukrajinska tajna operacija sa ciljem da izazove još veće neprijateljstvo Zapada prema Rusiji. Međutim, ta mogućnost se prećutkuje baš kao što se u javnosti ni ne pominje politička odgovornost Ukrajine za sabotažu gasovoda Severni tok 1 i 2.

Kada je 24. februara 2022. ruska vojska krenula u punu invaziju na Ukrajinu, tada je zapravo i počeo i nekinetički rat Rusije i Zapada u kojem se ne samo sprovode sabotaže već obe strane nastoje da stvore paralelne mreže lanaca snabdevanja energentima i sirovinama od kritičnog značaja.

Sudeći prema poslednjim sabotažama, sledi i stvaranje paralenih internet prostora. A to se moglo prozreti i kroz nekoliko naizgled nebitnih informacija iz Rusije proteklih meseci. Jedna se ticala izjave jednog od najuticajnijih ruskih obveštajaca Nikolaja Patruševa koji je rekao da SAD i Velika Britanija planiraju da unište optičke kablove koji povezuju ceo svet internetom, a druga je ta da je bezmalo istovremeno Rusija sprovodila vežbe isključenja pojedinih ruskih regiona sa globalnog interneta.

Sve pomenuto ukazuje da bi Evropa uskoro mogla da bude meta mnogo brojnijih sabotaža, možda većih razmera u odnosu na dosadašnje koje su bile male i često neefikasne. To samo govori da Evropa ne sme da čeka skamenjeno već da bi morala mnogo bolje da osigura bezbednost kablova i cevovoda sa više senzora za brže slanje upozorenja o udarima i približavanju objektima, ali i da potencijalne napadače efikasnije prati.

Doduše, to je trebalo raditi i protekle bezmalo tri godine, ali lideri EU kao da ne žele da shvate da je već u toku rat. Ali ne klasični, već hibridni u kojem je evropski bezbednosni poredak glavna meta.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.