Bolna sećanja preživelih imigranata

Piše: Nataša Krstin

Tragedija na italijanskoj Lampeduzi je alarm za buđenje. To kažu evropski zvaničnici i dodaju da je za bezbednost evropskih granica neophodno više brodova, aviona, više novca. Kažu, neophodan je dijalog sa zemljama iz kojih najčešće dolaze imigranti.

Ali, oni dolaze već 20 godina. Sa takvim alarmom se već dve decenije bude meštani Lampeduze, malog vulkanskog ostrva u srcu Sredozemlja, koje je, zbog stalnog dolaska imigranata iz Afrike i Bliskog Istoka, dobilo i nadimak vrata Evrope.

Lampeduza, malo vulkansko ostrvo u srcu Sredozemlja, dobilo je nadimak vrata Evrope.

Kada gledate kroz ta vrata, zapravo dva grebena koja otvoreno more odvajaju od malog zaliva i ostrvske luke, vidite samo pučinu. Imigranti, izbeglice ili, jednostavno, ljudi koji tragaju za izglednijom budućnošću, vide, pretpostavljam, i mnogo dalje. Tamo su obale Afrike, sa kojih su mnogi danima, ili čak mesecima ranije, krenuli u neizvesno putovanje.

Potonuće broda kod Lampeduze preživelo je 41 dete. Svi oni imaju između 11 i 17 godina i svi su, osim jednog dečaka, putovali sami. To znači da su iza sebe ostavili roditelje, braću i sestre, ali istovremeno i da su roditelji doneli tešku odluku i poslali jedno svoje dete u nepoznato, bez mogućnosti da znaju da li će ga ponovo čuti i videti. Šesnaestogodišnji dečak Abdul, koji je stigao iz Somalije, priča nam kroz ogradu u Centru za imigrante na Lampeduzi samo poneki detalj svog putovanja do južnih obala Italije preko Libije i Sredozemnog mora.

‘Ne želim da se sećam…’

“Bilo je užasno. Ne želim da se sećam Libije.”

Već u sledećem trenutku usne mu se razvlače u osmeh.

“Sad sam Italijan, srećan sam. Ne idem nazad. Možda za 30 godina, ako prestane rat.”

Kaže, u Centru su mu dozvolili da nazove svoje roditelje i javi im da je dobro. Planira i njih da dovede u Evropu. Ne zna kako, ali zna da bez njih ne može ostati.

Preživeli svedoče da je na brofu bila tolika gužva da su morali putovati stojeći.

Za svakog putnika ovo putovanje nade, kako ga je nazvala gradonačelnica Lampeduze, košta više od 1.500 dolara. Nepotrebno je isticati da je mnogima to sve što imaju. Pre nego što su se otisnuli na more, krijumčari su i ovih nesrećnih 500 ljudi, od koji više od polovine nije preživelo, držali zatvorene u Libiji.

Verovatno čekajući povoljan trenutak da isplove, čuvali su ih kao zatvorenike u užasnim uslovima, a onda ih ukrcali na brod na koji je nezamislivo smestiti 500 osoba. Preživeli svedoče da je bila tolika gužva da su morali putovati stojeći.

Stanovnici Lampeduze nisu iznenađeni. Sliku pretrpanih drvenih barki viđaju tokom cele godine kada vremenski uslovi dozvoljavaju plovidbu. Više puta do sada svedočili su i brodolomima i spasavali ljude koji uglavnom ne znaju da plivaju. U maju 2011. godine iz mora su izvukli i spasili više od 500 osoba. Nezvanično će vam rado izneti svoje mišljenje.

Dobro organizovani kriminal

“To je sve dobro organizovan kriminal. Šta mislite? Od deset brodova obalske straže, koliko ih ima na Lampeduzi, zar nijedan nije primetio ovaj brod?”, pita jedan meštanin, koji na obali iznajmljuje skutere u turističkoj sezoni.

Drugi su, opet, ljuti što se obalska straža nije pojavila na vreme. I ovog puta su ribari prvi pritekli u pomoć i iz mora izvukli 47 ljudi. Sada bi, zbog toga, protiv njih zapravo mogla biti podignuta optužnica. Naime, italijanski zakon zabranjuje im da na svoje brodove primaju imigrante. Po pravilu, oni bi, kada ih uoče, najpre trebalo da o tome obaveste nadležne u Rimu, koji zatim alarmiraju obalsku stražu.

Meštani se drže ljudskog zakona, koji nalaže da pomogneš svakom čoveku u moru.

Jedna od saradnica predsednice Zastupničkog doma u italijanskom Parlamentu Laure Boldrini, koja je posetila ostrvo samo dva dana nakon tragedije, rekla je u jednom trenutku kako postoji sumnja da nisu svi ribari pomogli. Kaže da je, plašeći se pravnih posledica, jedan od ribarskih brodova samo kružio oko mesta nesreće i da je, možda, mnogo više ljudi moglo biti spaseno.

Moja prva pomisao bila je: A zašto bi uopšte jedan takav zakon postojao? U jednoj evropskoj zemlji? U 21. veku?

Meštanima su pravila, naravno, poznata, ali ih se nikad ne pridržavaju. Drže se onog drugog zakona, ljudskog, koji nalaže da pomogneš svakom čoveku u moru i ne sećaju se da je ikada iko na ostrvu zaista kažnjen zbog toga što je na svoj brod primio imigrante.

Zahtev gradonačelnice

Ako uspeju da prežive put, za te ljude još ne počinje novi život, nego tek nova neizvesnost. Iz prenaseljenog Centra za imigrante na Lampeduzi obično ih prebacuju u centre na Siciliji ili Kalabriji. Tamo ostaju i duže od godinu dana. Vode nekakav život na čekanju, a italijanske vlasti, opet zbog sve većeg broja imigranata, sve sporije rešavaju pitanje njihovog statusa. Sve su češća i bekstva iz tih prihvatnih centara.

Sad kada je ova teška nesreća usmerila konačno pažnju sveta na Lampeduzu i kada se Evropa probudila, u Italiji svi uglas ponavljaju da se ljudima koji beže zbog ratova i siromaštva mora pomoći, ali da oni ne mogu ostati samo na njihovom teretu.

Italijanske vlasti, zbog sve većeg broja imigranata, sve sporije rešavaju pitanje njihovog statusa.

Samo od početka godine u Italiju je stiglo oko 30.000 imigranata. Gradonačelnica ostrva zatražila je od Evropske unije da spreči dalja “putovanja nade” i donese novu politiku o azilantima, da bolje zaštiti svoje granice. S druge strane, otvoreno ostaje pitanje ko će zaštiti sve te ljude.

Kada se vozite ulicama Rima i kada vam na svakom semaforu priđe osoba afričkog porekla da vam obriše staklo ili vam u restoranu priđu da vam prodaju nakit i afričke instrumente, teško je ne zapitati se da li je to bolji, evropski život o kojem su maštali. Zbog kojeg su stavili glavu u torbu i otisnuli se u nepoznato.

Izvor: Al Jazeera