Oglasi

Italijanske kompozicije inspirisane poezijom novopazarske pjesnikinje

Nadija Rebronja poezijom često premošćava provalije kojih drugi nisu svjesni.
Nadija Rebronja književnost predaje na Novopazarskom univerzitetuVladan Gavrić/Ustupljeno Al Jazeeri

U februaru, njena poezija slušala se u Nikaragvi, u septembru govorila ju je na Sarajevskim danima poezije, a u Bariju je u novembru upriličen koncert na kojem je svirana muzika komponovana po motivima poezije Nadije Rebronja (Novi Pazar, 1982), pjesnikinje, esejistkinje i književne kritičarke. Ova nesvakidašnja umjetnica, doktorirala je književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, ali poezijom često premošćava provalije kojih drugi nisu svjesni.

Kao stipendistkinja, usavršavala se na Institutu za slavistiku u Beču i Filozofskom fakultetu u Granadi, a književnost predaje na novopazarskom univerzitetu. Govori engleski, španski i turski, služi se ruskim i poznaje arapski jezik.

  • Riječ, kao i voda, nađe put do srca. No, neobično je da poezija pjesnikinje iz Novog Pazara „nađe“ put do italijanskih kompozitora. Kako je Vaš stih „pretočen“ u muziku?

- Italijanski profesori sa muzičkog konzervatorijuma Niccoli Piccinni u Bariju, pronašli su moje stihove u književnom časopisu u Rimu u prevodu Sanje Roić i Ginevre Pugliese i odabrali ih kao osnov za projekat Risonanze del Levante, koji postoji na tom konzervatorijumu već nekoliko godina, a predstavlja stvaranje originalnih kompozicija inspirisanih poezijom. Osam studenata kompozicije sa tog konzervatorijuma komponovalo je po mojoj poeziji, a tema projekta je bila Mediteran. 

Održana su tri koncerta u Bariju pod nazivom "Ples morima",  što je naslov moje prve pesničke knjige. Moji tekstovi su se ulili u osam muzičkih kompozicija, sa njima su se stopili i izgradili osam umetničkih svetova.  Ništa lepše nisam mogla poželeti nego srodnost sa takvim svetovima  i nesvakidašnju povezanost sa drugim umetnicima koje je neka moja misao pokrenula na stvaranje.

  • Kada je jezik granica književnosti?

- Dobar prevodilac postaje koautor poezije i uopšte književnog teksta. No, ja se pre svega igram simboličkim potencijalom sveta i sa oduševljenjem usvajam simbole koji prelaze granice jezika i objedinjuju kulture. Takvi simboli su dovoljno snažni da ih oseća svaki jezik.

  • Koliko se prevodi književnost sa Balkana? Koliko je poznaju ljubitelji knjige mimo našeg prostora? Pitam Vas jer dosta putujete i učestvujete na mnogim međunarodnim manifestacijama.

- Naša književnost se malo prevodi i minimalna je njena kritička i naučna recepcija. U svetu je sve manje studenata slavistike. Čak i te studente slavistike često više zanimamo kao politički i istorijski kontraverzan prostor nego kao prostor književnog stvaranja.

Tokom komunikacije sa studentima književnosti sa raznih fakulteta u svetu, shvatila sam da često ne znaju ni za Andrića, a najčešće su čuli za Kiša. Malo je čitalaca koji su zainteresovani za naše savremene autore u knjižarama, a malo je i autora koje mi prevodimo i svetu nudimo. Razlozi nikako nisu poetički već ekonomski i politički. Ipak, naši autori su prisutni na festivalima i pojedinci koji takve festivale prate imaju uglavnom visoko mišljenje o književnosti Balkana.

  • Govorite više jezika. U Panami ste prošle godine studentima predavali na španskom. Ranije ste ispričali anegdotu sa majkom čija kćerka na „čitanju“ nije uzela autogram, pa je došla u hotel. Kakva je bila Vaša prva reakcija?

- U Panami sam održala gostujuća predavanja na dva univerziteta na temu Savremena srpska i bošnjačka književnost, a dala sam studentima i kratak uvid u ukupnu istoriju ovih književnosti. Najjači utisak na njih su ostavili guslari, recimo Avdo Međedović, kog su kasnije, na moju preporuku, čitali. Učestovala sam i na pesničkom festivalu Penonome u aprilu u Panami, a zatim i na festivalu poezije u Nikaragvi.

Popularnost pesnika u Latinskoj Americi za nas je neverovatna i to je možda jedina mogućnost za pesnike iz Evrope da se osećaju kao neke filmske zvezde sa kojim deca žele da se fotografišu i traže im autograme, pa je i taj događaj u Panami za mene bio posve nesvakidašnji. U Nikaragvi smo učestovali na poetskom karnevalu, koji predstavlja spoj poezije i latinoameričke tradicije karnevala, na kom je preko hiljadu ljudi čitavog dana uzvikivalo "živela poezija!", a dali smo na stotine autograma. Devojčica iz Paname je, naravno, dobila i knjigu na poklon.

  • Na kojem jeziku pišete? Možete li pisati eseje ili poeziju na jeziku koji nije Vaš maternji?

- Neke utiske koje sam nosila iz Andaluzije, pre nego što sam ih zapisala, u glavi sam prevela na maternji jezik. Navikla sam da sanjam na španskom, ali prostor maternjeg  jezika je jedini prostor širine i slobode, i prostor u kom kroz poetičke simbole koje preispitujem, a koji objedinjuju različite kulture, mogu da pronađem i ostvarim misao koja me menja nabolje. Španski sam odlučila da naučim da bih mogla da čitam Borgesa u originalu, kao što sam turski učila zbog Junusa Emrea.

  • Doktorirali ste u Novom Sadu na romanima Ćamila Sijarića, kćerka ste Ismeta Rebronje, sandžačkog pjesnika, rođaka ste Kasuma Rebronje, guslara sa Bihora, a pišete dobru poeziju prožetu Mediteranom. Otkud ta zaljubljenost u Mediteran?

- U Španiju sam otišla na istraživački boravak i usavršavanje kao doktorantkinja Univerziteta u Novom Sadu. Andaluzija i Granada su mi dodeljene kao prostor na kom ću boraviti na tom usavršavanju. Kao stipendistkinja nisam imala mogućnost da biram, Andaluzija je zapravo odabrala mene. Otišla sam tamo na godinu dana da se suočim sa kulturnom drugošću i usvojila empatiju kao koncept preispitivanja i potiranja drugosti te time poniranja u sebe.

Promišljajući o kulturnim uticajima koji su se u Andaluziji sreli usled osvajanja i različitih istorijskih sudara, o spoju katoličke, arapsko-islamske i jevrejske kulture, zatim kulture španskih Cigana, a onda i upoznajući kulture drugih mladih stipendista iz čitavog sveta, naučila sam, zapravo, najviše o onome što se u meni, u nama, na Balkanu, najpre sudarilo a zatim srelo. Shvatila sam da je neophodno sebe osmotriti kroz drugost, da bi bio potpun. Takvi prostori, kao što su Andaluzija i Balkan, postali su moj simbolički poetski svet. Ceo Mediteran je, slično tome, moj simbolički prostor kog more otvara ka drugim kontinentima, ka drugostima koje se stapaju u jedno.

  • Je li život na četvoromeđi utisnut u klasičnu književnost, ili je kroz riječ on živio u doba usmene književnosti?

- Sandžak ima dugu književnu tradiciju, od usmene književnosti, narodne epike i lirike, književnosti na orijentalnim jezicima i alhamijado književnosti, srednjovekovne književnosti, do savremene i postmoderne. Specifično je za autore iz Sandžaka da gaje naročit odnos prema usmenom nasleđu, prema tradicionalnom, folklornom i mitološkom, pa su ti uticaji veliki i u savremenom književnom stvaralaštvu.

  • Ismet Rebronja bio je istaknuti kulturni radnik. Koliko je on uticao na Vaš izbor da se bavite književnošću?

- O svom ocu, tokom odrastanja, nisam mnogo razmišljala kao o pesniku. Otac i pesnik za mene nikad nisu bile iste osobe. Otac je za mene bio onaj koji mi ne dozvoljava da idem u grad radnim danom, jer mora da se uči, koji brine jesam li jela i jesam li obučena toplo. Pesnik Ismet Rebronja je onaj o čijoj poeziji predajem na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru onim studentima koji izaberu predmet Književno stvaralaštvo u Sandžaku, onaj pesnik čiju poeziju tumačimo na tim časovima, a i zbog koga ih obaram ako njegove knjige ne pročitaju.

Naravno da postoje trenuci u kojima se otac i pesnik spajaju. Nikada me nije savetovao da pišem, ali mi je pokazao lepotu Istoka i lepotu Zapada, suptilnost antičke književnosti kao temelja  evropske kulture, priču o sudbini čoveka zatečenog u kompleksnom balkanskom prostoru, o svim slojevima južnoslovenskih kultura  i njihovoj estetici. Naučio me je šta znači biti individua koja sve to pomešano u sebi nosi, i koja istovremeno nasuprot svega toga stoji. Da nije te spoznaje, književnost mi verovatno ne bi ništa značila.

  • Znalci za Vašeg oca kažu da je bio sjajan pjesnik, ali nikad nije doživio punu afirmaciju jer nije htio napustiti Sandžak.  Da li se slažete sa tom tvrdnjom?

- Moj otac je pre svega bio skroman čovek i nije bio pesnik po profesiji, nego po rođenju. O potrebi da piše govorio je u svojim intervjuima kao o trnu koji ubode zdravo meso, zagnoji i onda se mora istisnuti gnoj. On je pisao zato što je morao, zato što nije umeo drugačije.  Nije se klonio uspeha, ali se grozio različitih trgovina, manipulacija, podilaženja autoritetima, samopromocije, a to je ono što je realan put ka uspehu, i što danas mnogi pragmatično i racionalno posmatraju kroz menadžment u kulturi ili menadžment vlastite ličnosti.

Njegov odnos prema poeziji nije bio racionalan, on je poeziju živeo iako je doživljavao i kao svoju najveću muku i prema njoj se vrlo često odnosio nihilistički. Mislim da bi bio podjednako skroman i da je živeo u nekom velikom gradu i da bi njegova afirmacija bila ista. Tačno je da je živeo u vremenu kada je skromnost bila moguća, možda i poželjna, pa je i pored toga on doživeo veliki književni uspeh sedamdesetih i osamdesetih, kada je bio jedna od ključnih ličnosti u poeziji Jugoslavije. Treba uzeti u obzir da su njegov razvoj omele i ratne devedesete i sve ono što im je prethodilo, kada se potpuno povukao iz javnosti, a naročito iz novinarskog posla.

  • Možete li komparirati koliko je nekad, a koliko je to danas slučaj, da je život mimo kulturnog centra utjecao na afirmaciju autora?

- Ima samo nekoliko intelektualaca poteklih sa bihorskih i sandžačkih planina, koji sa tih planina gledaju na glavne gradove, i Beograd i Sarajevo i Podgorica su im odozgo potpuno jasni, bliski, dragi, rado im se približavaju, ali radije ostaju sa svojim mestima sa kojih jasnije vide i svu prefinjenost Balkana i svu balkansku zbrku. Takav je bio moj otac, a takva sam i ja. Čak i oni koji su se odselili odatle, zapamtili su dobro taj pogled i uvid u takvu stvarnost.

Za nekoga ko već ima takvo iskustvo tj. poreklo, potpuno približavanje nekom od tih centara moglo bi poremetiti, ili donekle zatvoriti, realan doživljaj svih kompleksnosti Balkana, njegove višeslojnosti i kosmopolitskog potencijala. S druge strane, postoje i  autori vezani za velike centre kojima su ti centri sami po sebi dovoljni, te su u njih previše zatvoreni. Mene bi takva pozicija gušila, jer mi mesto boravka ništa ne znači, niti verujem u prostore kao u geografske činjenice. Verujem u prostore koji čine susretanje.  Pozicije centra i periferije tj. margine ne poričem sasvim, one su ipak realne. Ne poričem na neki uobičajen način ni granicu između njih, ali upravo tu granicu, kao i granicu između Istoka i Zapada, doživljavam kao ono najdublje, povezujuće i kao nešto što ima najveći umetnički potencijal.

U svojoj poeziji volim da se granicom igram, preoblikujem je, pomešam sve centre i sve margine kao da su boje i napravim Alef, tu Borhesovu tačku koja sadrži čitav svet, u kom su prostori slobode mnogo širi i suptilniji od vezanosti za jedan prostor ili podneblje. Ono što je različito u savremenom svetu od vremena mog oca je internet. Internet je i mikrokosmos i makrokosmos, i on potpuno briše odnose između država i gradova. Internet ima svoje iluzije i svoje varke, kao i svoje realnosti, ali ih ima i ovaj naš realni svet. Zapravo, naša realnost sve manje postoji, a ona na internetu je sve istinitija.

  • Poezija na specifičan način govori o svjetskoj historiji – nerijetko sjajne poezije u književnoj nauci postaju nevidljive zato što se pomjere centri moći, ali i državne granice. Šta Vi mislite o tome?

- Studirala sam orijentalne književnosti, a magistrirala i doktorirala južnoslovenske književnosti. Književnost me je, naravno, uvek zanimala, a naročito komparativna književnost. Na poslednjoj godini gimnazije otkrila sam "Đulistan" Sadija Širazija kao i druge persijske pesnike. Shvatila sam da postoji čitav jedan književni svet o kom u školi nikada nismo učili, a studije komparativne književnosti koje su mi se nudile bile su skoncentrisane na zapadnoevropsku, američku i hispanoameričku književnost.

Mene je privlačilo da upoznajem sve one književnosti koje su za našu nauku o književnosti i za naš doživljaj svetske književnosti postale na neki način drugost: književnost Bliskog i Dalekog istoka, mitove afričkih naroda, severnoameričkih Indijanaca, književnost Latinske Amerike pre hispanizacije, sve te književnosti za koje u školama ne znamo ni da postoje. Zato sam odabrala da studiram najpre orijentalne književnosti, a onda sam napravila komparativno polje koje je blisko specifičnosti Balkana i komparativnoj balkanologiji. I dalje uživam da otkrivam sve ono što nazivam "drugim književnostima".

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.