Zarobljenici straha: Vijest o slobodi nema ko da objavi

Svako ko je pomislio da je, odlukom sudije da se iz kućnog pritvora oslobodi uzbunjivač Aleksandar Obradović, ostvarena velika pobeda bilo koje vrste u Srbiji, u velikoj je zabludi. Sud je doneo jedinu normalnu i logičnu odluku. Problem je što je sve drugo nenormalno. Obradović je, barem nama, poznat kao prvi uzbunjivač u Srbiji iako vlast uporno odbija to da prizna, jer se prvo obratio medijima, a ne Tužilaštvu. Kao zaposlen u fabrici namenske industrije Krušik izneo je detalje o umešanosti oca ministra policije i najbližeg saradnika Predsednika Srbije Aleksandra Vučića Nebojše Stefanovića u trgovinu oružjem. U ovoj priči su dve stvari bitne. Prva je, da jednu od dozvola za trgovinu oružjem izdaje upravo Ministarstvo unutrašnjih poslova, a druga, da je firma za koju se vezuje ime oca ministra policije oružje koje je nabavljala u Krušiku dobijala po cenama koje su ispod koštanja proizvodnje.

Čovek koji je rešio da ustane protiv toga platio je žestoku cenu. I ona se ne ogleda samo u činjenici da je 91 dan proveo u kućnom pritvoru. Mnogo je gora činjenica koja govori o načinu na koji je uhapšen. U Srbiji niko nije znao da je jedan čovek uhapšen i da je dve nedelje proveo u pritvoru. Za te dve nedelje je moglo mnogo toga da se desi što se i ranije dešavalo u Srbiji. Usledilo je medijsko iživljavanje nad Obradovićem organizovano u davno zacrtanoj matrici po kojoj se ova vlast razračunava sa svojim neistomišljenicima. Prvo je bio špijun, pa majčin sin, a onda je i „gospođa mama“ ubačena u celu priču. Sve bi to bilo lakše podnošljivo da glavni ritam u toj orkestriranoj kampanji nije udarao upravo predsednik Srbije. Ne samo da je negirao Obradovićevu priču, već se uplitao poput pileta u kučinu sve dublje i dublje. Te otac ministra policije nema nikakve veze sa time, te – nije bio u Krušiku, te – pa šta ako je bio u Krušiku, te – zaposlen je, te – nije zaposlen, te – pravni je savetnik… i tako danima.

Vijest o uzbunjivaču

Mrak je nešto što je pratilo Obradovića od trenutka hapšenja, pa sve do danas. Jedina pobeda u celoj ovoj priči je ta da ga taj mrak, ipak, nije pojeo. Taj isti mrak koji ga je pratio više od sto dana bio je u Srbiji i kada je saopštena očekivana odluka suda u Beogradu. Tu odluku su u centralnim informativnim emisijama objavile samo dve TV kuće – Javni servis Radio Televizija Srbije i Prva. Za RTS to nije bila vest koja je zavredila visoku pažnju. Ne da nije bila „hed“, nego se pojavila u drugoj polovini centralne informativne emisije ove kuće – Dnevnika 2. Za urednike RTS važnija vest je bila neka o prasićima koja se našla među „hedovima“ koji su govorili o završetku auto-puta u dužini od 17 kilometara, mogućnosti da Srbija ima privredni rast od sedam posto i Trampovog impičmenta. Za razliku od Javnog servisa, neko je na TV Prva imao više kuraži i odluku suda o ukidanju kućnog pritvora uzbunjivaču iz Valjeva objavio kao treći „hed“ u svojoj emisiji.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Za televizije sa nacionalnim frekvencijama Pink, Hepi i O2, to nije bila informacija od značaja za njihovo izveštavanje. Kao vest dana, ovu informaciju je objavio N1, ali ta televizija je kablovska, a ne nacionalna. To što pomenute televizije nisu objavile vest o odluci suda, neće ih sprečiti da u narednim danima komentarišu to kako je ovakva odluka dokaz da nad pravosuđem u Srbiji i dalje stoji „žuti dim“, odnosno uticaj bivših vlasti. Tako nešto ne treba da čudi, jer od trenutka kada je afera Krušik isplivala na srbijansku političku scenu, ti mediji su se stavili u funkciju njene amortizacije. Njihovi studiji i programi su prepravljeni „profesionalcima“ koji uz nosioce vlasti danonoćno ubeđuju već hipnotisanu gomilu da se radi o najgnusnijim lažima „gospodina sina“ kojeg je majka zaposlila u Krušik, a kada je prestala da radi neistinamaim se sveti.

Obradovića je, inače, u Srbiji malo ko i čuo. Najpre njegovi sugrađani i komšije. Narod koji se bezmalo na herojstvo i čojstvo poziva i kada ide na pijacu, nije se baš pokazao kao solidaran kada je ovakva krupna stvar u pitanju. U nekim normalnim državama gde bi nenormalno bilo da uzbunjivač završi u pritvoru, stala bi cela zemlja. Vlade su u Evropi padale zbog požara u diskoteci i mnogim benignim stvarima, ali u Srbiji – jok. U tom Valjevu Obradović nije mogao da računa na veliku podršku sugrađana. Sve ovo vreme, broj onih koji su izlazili na ulice sa zahtevom da se pusti na slobodu nije prešao nekoliko stotina građana. Ljudi u Srbiji su zarobljeni strahom. On vlada njihovim umovima. Dovedeni su u takvo stanje da su uplašeni da će ukoliko podignu glavu i otvore usta, morati da kleče na suvom kukuruzu golih kolena, bez prava na hleb i vodu. Izgubljen je osećaj za pravdu i solidarnost. Želja za slobodom je davno presušila. A, nada? Nje nema i nema. Kada se god pojavi neki čovek koji je podigao glavu i glas, njena iskra, zasvetli u ljudima.

Neka neko drugi vodi naše bitke

U svojoj nemoći da se izbore za ono za šta su se gotovo svi evropski narodi davno izborili, građani se nadaju da će neko drugi obaviti posao umesto njih. Neki drugi Aleksandar Obradović će se izboriti da ne morate da nosite pelene na poslu, neki drugi uzbunjivač će prijaviti politički mobing u Javnom preduzeću, neko drugi će glasno reći – NE. Možda će neko drugi i glasati za vas i ubediti da je to u vašem interesu. Neće, moraće sami.

Aleksandar Obradović je izvojevao tešku bitku. Na pola je puta. Nad njegovom sudbinom visi nastavak procesa koji i on sam očekuje. Uradio je nešto za šta 99 odsto Srbije nema petlju. Svaki početak je težak i neizvestan, ali ima svoj kraj. Aleksandar Obradović je zaslužio da u tom kraju uživa više od bilo koga u Srbiji.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera