Vladimir Pištalo: Balkan je švedski sto

Dah minulih epoha i povest o negdašnjim stanovnicima do nas dolazi kroz literaturu. Koliko god puta da čitamo određenu knjigu, iznova poniremo u dubine ispisanih redova i usput otkrivamo niše koje je autor stvorio za istrajne tragače. Pored vanvremenskih knjiga i njihovih junaka, podjednako su nam zanimljive i privlačne pojedinosti iz života pisaca i znamenitih ličnosti.

Pisac Vladmir Pištalo svojim romanima ili esejima donosi nova čitanja i poglede na mnoge ličnosti iz sveta umetnosti, nauke, ali i društvenog života. U temeljnoj i suptilnoj konstrukciji pripoveda o Ivi Andriću, Nikoli Tesli, Čarliju Čaplinu, Marku Tvenu, Čarlsu Simiću, Aleksandru Makedonskom, ili pak nekom gradu ili kontinentu.

U aktuelnoj knjizi eseja Značenje džokera, za koju je nedavno dobio Nagradu Meša Selimović, Pištalo vodi čitaoce iza kulisa Amerike i stereotipne predstave o njoj, promišlja o raspadu Jugoslavije, postistinama, čoveku u vremenu agresivnog marketinga, ali i radosti čitanja, kućnim ljubimcima, prijateljima pesnicima i, naposletku, himnama o Hermesu i Dionisu. Raznolike teme kojima se bavi u esejima svojstvene su Pištalu, kao predanom istraživaču, koji progovara razigranim stilom i o oporim istinama.

Vladimir Pištalo se u književnosti javio 80-ih godina 20. veka zbirkom lirske proze Slikovnice, a potom su usledila i dela Manifesti, Kraj veka, Milenijum u Beogradu, Tesla, portret među maskama, roman za koji je 2008. godine nagrađen NIN-ovom nagradom, Sunce ovog dana-pismo Andriću i druge.

• Odrasli ste orkuženi knjigama. Roditelji su vam bili bibliotekari, a otac jedno vreme i direktor Narodne biblioteke u Sarajevu. Koji autori i knjige su obeležile Vaše detinjstvo i da li se sećate momenta kada ste poželeli da postanete pisac?

– Moj otac je jedno vreme spavao u Vjećnici, u sarajevskoj biblioteci za vreme rata. Nije hteo da se odvoji od knjiga. A bio je bolestan. Ja sam udisao bibliotečku prašinu u majčinoj utrobi. Ona je iz biblioteke Hasan Kikić krenula na porođaj. Knjige! Knjige! One ti govore glasom najboljeg prijatelja posle petog piva. One ti omogućuju da se sprijateljiš sa zanimljivim ljudima iz prošlosti. Nedavno se u Americi desio pomor knjiga. Svi su najednom bacali knjige iz biblioteka jer im je navodno trebalo prostora. Iza toga je stajalo analfabetsko ubeđenje da sve to postoji na internetu. Tad sam shvatio da se treba boriti za knjige, da treba nalaziti nove razloge koji bi mlade ljude povezali sa piscima. Stiven King je rekao: Kratka priča je kao brz poljubac strankinje u mraku. Takve neočekivane izjave probiju odbrambene mehanizme i nađu put do mladih ljudi. Ne biste mislili ali u mladosti sam čitao mnogo Balzaka (koga, uzgred smatram romantičarem) u mladosti. Od kad sam hteo da postanem pisac? Oduvek.

Sunce sija ptičice lete

Na malo drvo sada slete.

Tu su male tarabe i mala kolica

A kraj kolica malena žabica.

To je moja prva pesma. Imao sam dve godine.

• Kakvi su bili gradovi vaše mladosti?

Kao dete sam imao osećaj da potičem iz jednog od najlepših gradova na svetu. Nikad nisam imao razloga da promenim taj utisak. I dalje odlazim tamo, zagledam se u virove sa mosta ili prodjem ispod stogodišnjih platana. Uhvati me taj osećaj moćan kao zvuk čela. Mostar je magično mesto. To se nije promenilo. Sarajevo je imalo kontinentalnu misitku, dimovi su se kovitlali nad krovovima.  A oblaci nad kotlinom su bili kao čep. Imam veoma lepa sećanja na Kraljevo u ranim razredima osnovne škole. Grad je imao mlečnu pijacu samo za kajmak i sir. To je tad bilo neobično. U Zemunu je bila druga atmosfera. Ljuljao sam se na točku starih pumpi u parku kraj gimnazije. Šetao sam uz platane pored zemunskog keja, koji mi je ostao jedno od omiljenih mesta u gradu. Beogradu sam posvetio roman Milenijum u Beogradu.

• U svojim delima pisali ste o životu i sudbinama Andrića, Tesle, Aleksandra Makedonskog, Korta Maltezea i drugih. Šta vas je inspirisalo da odaberete ove ličnosti i u kojoj tački se oni spajaju?

Mladi ljudi ne treba da vide svoju meru unutar nego van sistema. Pišući o Andriću, Meša Selimović se zahvalio velikom piscu što nas je sve podigao za stepen više, što je zacrtao visoku crtu do koje se može ići. Igračica na trapezu može ono što ja ne mogu. Svi ljudi sa zanimljivim biografijama, bilo da se radi o Aleksandaru ili  Korto Maltezeu, pokazuju nam gde su gornje granice ljudskog. Da bi inspirisao mlade, Maksim Gorki je pokrenuo biblioteku koja se bavila životima neobičnih ljudi.

• U jednom od obraćanja Ivi Andriću u knjizi Sunce ovog dana upitali ste ga, ali i sebe i čitaoce, ima li šta uzbudljivije nego biti heroj? Ko su heroji iz dela našeg nobelovca koji su vam najbliži?

Andrić nije imao pojam običnog, nego ironičnog heroja. Herkul, najveći grčki heroj, koji je zacrtao granice civilizovanog sveta, istovremeno je bio ludak koji je pobio svoju decu. U klasičnoj Grčkoj herojem nisu smatrali nekoga ko je dobar već onoga ko je izuzetan. U mikenskoj vladarskoj porodici, na primer, kroz generacije su se smenjivali klanje, preljuba i kanibalizam. Tantal je ispekao sina Pelopsa i poslužio ga  bogovima. A onda je Tiest, zaveo ženu svog brata Atreja. Atrej je onda zaklao Tiestove sinove i nahranio brata njihovim mesom. Onda je Atrejev sin, Agamemnon, žrtvovao kćerku, Ifigeniju, bogovima. Onda se Klitemnestra okupala u Agamemnonovoj krvi. A onda je Orest ubio majku. Vojvode iz Trojanskog rata, njihove žene, njihovi  preci i potomci su, po svojoj herojskoj ulozi, takoreći po službenoj dužnosti, bili „sveti“ a inače  spadaju među najstrašnije likove koje je priča ikad opisala. Andrić je verovao da u samom pojmu heroja ima nešto problematično i dvosmisleno, na granici patologije. Herojstvo se nečim plaća. Heroji dolaze u neobičnim pakovanjima. Mustafa Madžar jeste heroj i Andrić nam ga pokazuje i kaže: Vidite. Tako vam to izgleda. Anika je heroina koja kaže: Osevapio bi se ko bi me ubio. Andrićevi heroji su bez izuzetka ironični heroji. Heroj je u najmanju ruku smešan. Ako me pitate volim li tog smešnog Đerzeleza, ja bih odgovorio: volim. Ali najviše volim samog oca svih tih heroja Ivu Andrića. Za razliku od tolikih naših veličina Andrić nije imao nikakav problem da se naruga sebi. Pisao je da mu mladost nije bila ni dobra ni lepa i da mu je sam bog svedok sa kakvom je budalom morao da se nosi. Andrić je bio sopstveni ironični heroj.

• Predajete svetsku i američku istoriju. Kako studenti u Americi percipiraju Teslu i Balkan sa kojeg je znameniti nučnik došao, ali i književnost i umetnost ovih prostora? Koliko im je to blisko i dostupno?

Ne bi im bila bog zna kako bliska ni istorija Francuske ni istorija uopšte. Da, ima izuzetaka, to se podrazumeva. Američki predsednički kandidati pričali su takve gluposti o sopstvenoj istoriji da čovek ne može da veruje. Ljudi koji su doneli odluku o invaziji na Irak nisu znali razliku između sunita i šiita. Ima li čovek pravo na neznanje o svetu? Ima. Izuzev kad o tom svetu donosi mnogo važnih odluka.

• Smatrate li i dalje da je Balkan najbolja osnovna škola?

Balkan je u duhovnom smislu švedski sto. Italijan ili Francuz stvarno imaju problema da razumeju Dostojevskog. Mi taj problem nemamo. Biti rođen na lošem mestu je biti rođen na dobrom mestu. Pitagora je rekao da bogovi žive na mestima između svetova. Ovo je mesto šavova kontinenata. Ovo je sinkretična kultura. Između Konstantinopolja i Venecije. Ovo je dobar spiritualni položaj. Našem razumevanju je sve na dohvat ruke. Možemo lako razumeti i Kavafija, i Rumija, i Atara, i Bulgakova, i Kostolanjija, i Tomasa Mana, i Georga Trakla i Pirandela. Sve za čim posegnemo sa spiritualne sofre možemo da razumemo. Možemo da razumemo sve što poželimo. Samo želimo li?

• U knjizi eseja Značenje džokera za koju ste dobili nagradu Meša Selimović sabrali ste razmišljanja prikupljana tri decenije. Otkuda ovakav naslov i koja su lica džokera?

Istoimeni film nagrađen Oskarom dramatizovao je temu Džokera. Ono što je najznačajnije u tom filmu je ironizovanje teme smajlija. Današnja zapadna kultura sa svojim ciničnim insistiranjem na pozitivnom tera ljude da se smeju sopstvenoj bedi. Moja knjiga se posvetila značenju džokera. Kao i bog Dionis, kome je sličan, on se nikad ne može svesti na jedno značenje. On je simbol nepredvidljivosti. Neophodan je u životu u kom se sve igre igraju napakovanim kartama. Predstavnik je svih koji nigde ne pripadaju. Zaštitnik mladosti i haosa, opasnog, neshvatljivog. On je strast koja se ne može kontrolisati. Pred njim padaju mumije. Pred njim nestaju recitacije. On se zauvek preliva preko granica. Sve njegovo se okreće u iznenađenje.

• U odabranim esejima čitalac prolazi kroz različita vremena i mesta, susreće se sa sudbinama i promenama i društva i pojedinaca koje spominjete. I vi kao autor ste se menjali. Postoji li neka nit koju ste tek naknadno uočili?

Malo mi je rano za uočavanje niti. Selio sam se nedavno pa mi je čitav život prošao kroz ruke. To je pomalo uznemiravajuće iskustvo. Težište mog života je u pisanju. Sad se dešavaju dve stvari koje liče na rekapitulaciju književnih iskustava. U okviru programa koji grad Novi Sad nudi kao Evropska prestonica kulture, Srpsko narodno pozorište će postaviti dramatizaciju mog romana Tesla, portret među maskama. Režiraće ga Nebojša Bradić. To je tačno deset godina posle izlaska romana, koji je doživeo šesnaest prevoda. Zatim, pripremam sada jedan kurs o kreativnom pisanju. Radiću ga onako kako ja mislim da treba. Ne samo da studenti čitaju jedni drugima i uzajamno ocenjuju radove nego da im ja kažem ponešto od onog što sam naučio. To će biti nešto kao poetska sinteza iskustva pisca.

• Mogu li pisci da utiču na svest društva?

Znate li kako je Andrić definisao most? Po Andriću, to je mesto gde je čovek naišao na prepreku i nije zastao jer je naša nada uvek sa druge strane. Hiljade solidnih dvojki podeljene su širom Jugoslavije na temu mostova u delu Ive Andrića. I je li nas to naučilo da ne rušimo mostove? Nije nas naučilo.

Izvor: Al Jazeera