Vladica Cvetković: Glasat ću da se jedan čovjek ne pita za sve

Mediji u Srbiji sagovornike na Rudarsko-geološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu obično traže kada se pojavi vest o nekom bogatom nalazištu retke rude, eventualno kad se piše o načinu eksploatacije rudnih bogatstava. Međutim, profesor ovog fakulteta Vladica Cvetković široj javnosti je, čini se, poznatiji po svojim javnim istupima o društvenom sistemu u Srbiji, a pre svega, ukazivanju na potrebu promene obrazovnog sistema u ovoj zemlji, koja bi trebalo da bude temelj društvenih promena.

Predstojeći parlamentarni, pokrajinski i lokalni izbori u Srbiji, nekako su se nametnuli kao povod za razgovor sa ovim dopisnim članom Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), iako se od njih teško mogu očekivati bilo kakve promene, osim kadrovskih u već postojećoj vlasti. S druge strane, i da su kvote na izbornim kladionicama drugačije, pitanje je da li bi u Srbiji promena vlasti automatski značila i promenu sistema. Profesor Cvetković za Al Jazeeru kaže da se u Srbiji često mešaju borba za promenu vlasti i borba za promenu vrednosnog sistema.

“Po rezultatima PISA testova vidimo da su nam deca funkcionalno nepismena, a već znamo da su učitelji te iste dece nezainteresovani i nemotivisani, znamo i da nam visoko obrazovanje kreira veliki broj bezvrednih diploma koje mogu samo članstvom u strankama da se unovče, sve to vodi ka velikom brojem budućih poslušnika. To su sve dugoročni problemi koje nijedna vlast ne može da reši preko noći, a mi ove nedaće stavljamo u istu ravan sa željom da se samo vlast promeni”, objašnjava Cvetković.

Iako smatra da ne postoje uslovi za fer izbore, što deo opozicije navodi kao razlog za bojkot, profesor Cvetković kaže da će ipak izaći na glasanje.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

“Ja ću obaviti svoju građansku dužnost jer je bojkot kao ideja za mene propao, pošto nije došlo do nadprogramskog ujedinjenja opozicije i to oko samo jednog cilja – da jedan čovek u državi ne sme da odlučuje o svemu. Za ove izbore je trebalo zaboraviti programe i reći samo jedno – da je nedostojno da živimo u državi u kojoj se jedan čovek pita i ko će biti prvak države u fudbalu i da li će se rešiti neki kriminalni slučaj, šta je plagijat a šta ne ili kako se bori protiv pandemije. Jedini razlog zbog kojeg ću ja izaći na izbore jeste da glasam za onoga za koga verujem da neće biti samo odjek vlasti oličene u jednom čoveku”, kaže Cvetković.

• Imate li utisak da u Srbiji građani više traže nekog ko će im rešiti probleme, nego što se sami trude da ih rešavaju? Da stalno među političarima traže tog svemogućeg koji će Srbiju uvesti u red uređenih i razvijenih zemalja, uvereni da se nakon glasanja, gubi potreba za njihovim daljim angažmanom, kao da to posle više nema veze s njima?

– Potpuno se slažem s takvim opisom, naš prosečni glasač traži brza rešenja, ali problem je u tome što tu zabludu ne vide ni mnogi intelektualci. Umesto da počnemo da radimo na menjanju svesti naroda, na promeni kulturnog modela, mi u stvari samo pospešujemo ovo stanje. Jedno je ako ukazujemo da jedan čovek ne sme da odlučuje o svemu, ali istovetno je pogubno ako ljude navodimo na razmišljanje da je njegovo obaranje rešenje svih problema. Moramo i našu retoriku da oslobodimo tog paradoksa i da češće govorimo o procesima koji su nas profilisali kao narod, o našem niskom potencijalu da izgradimo demokratsko društvo, o tome da smo uvek pre skloni da budemo poslušni nego građanski subverzivni. Kod nas ne odlučuje diktator da bude diktator, već ga sam narod iznedri, upravo svojim niskim demokratskim kapacitetom.

Suočavanje sa zločinima i tapije na patriotizam

Ukazujete i na tri apsurda u društvu. Pored problema obrazovanja, gde svi očekuju boljitak, a niko ne pokreće sistemske promene, pitali ste je li razumno relativizovati zločine koje je počinila srpska strana, uz uverenje da to ne može da utiče na našu decu, kao i da li je logično tražiti od žena da više rađaju, a da istovremeno nismo u stanju da rešimo problem porodičnog nasilja. Zašto je to izazvalo burne reakcije u prorežimskim medijima?

Pa i to je deo istog društvenog i kulturnog obrasca. Mi od žene tražimo žrtvu, a i dalje negujemo model patrijarhalnog društva iz 19. veka, kad je bilo legitimno da muževi tuku žene i decu. Što se tiče zločina, ako pogledate region, u svim narodima ljudi koji govore o zločinima svojih sunarodnika, bivaju nazvani izdajnicima. Ko je taj ko ima tapiju na patriotizam? Zašto je razlog da se ja ne suočim sa sopstvenim zločinima, to što se neko drugi nije suočio sa svojim? Ja ne mogu da razumem da nekom nije jasno, da sutra, kada budu Srbe izvlačili iz nekog voza, u Štrpcima ili u nekom drugom mestu, da će to biti plaćanje našeg danka zbog nesuočavanja sa zločinima učinjenim u ime svih nas. To će tada opet biti neki nevini ljudi na koje će opet da nasrne neki ljudski ološ, ali krivica će biti i naša.

• Mislite na situacije poput one kad su ljudi čekali ispred kancelarije tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića da mu iznesu svoje probleme, uz očekivanje da će ih rešiti?

– Tako je. Mi smo kao građani pristali da Vučić sve odlučuje. Čak i ljudi koji u društvu zauzimaju odgovorna mesta spremni su na to da rešenje nekog problema zahteva odlazak kod Vučića ili pozivanje telefonom njega ili nekog od njegovih bliskih saradnika. Ali, ponavljam, moramo se suočiti s činjenicom da se iz ovoga ne možemo izvući preko noći, jer nismo preko noći ni došli u ovo stanje. Za demokratiju je potreban trud, žrtva, a mi umesto toga najpre sve trpimo, a onda mislimo da promena vlasti menja sve, a time se sistem samo resetuje. Evo, zamislite da za pola godine ode ova naprednjačka vlast, šta će biti sa ovolikim poslušnicima koji se trenutno neviđeno ponižavaju reprodukujući misli jednog čoveka?

• Možda će preći će u nove vladajuće stranke, kao i do sada.

– Pa da, ali to onda znači još jedno recikliranje istog đubreta. Nama treba promena kulturnog modela i bez obzira što tako nešto deluje kao utopija, ima stvari s kojima se može početi, ja predlažem da najpre promenimo retoriku. Ako se slažemo da se građanska svest poboljšava obrazovanjem, onda budimo realni i recimo da su za efekat ovih promena potrebne decenije i ne lažimo ni sebe ni druge da se to može svrgavanjem Vučića.

• Godinama se govori o potrebi većeg ulaganja u obrazovanje, ali iako to ne deluje kao pitanje koje može da ugrozi vlast , bar ne na kraći rok, pomaka gotovo da nema. Zašto?

– Možda ne deluje tako, ali pravo ulaganje u obrazovanje može itekako da ugrozi vlast. Ozbiljne reforme u obrazovnom sistemu zahtevaju veći budžet za prosvetu, a u siromašnoj zemlji poput Srbije to znači da nekom morate da uzmete novac da biste ga uložili u obrazovanje. Recimo, javnim preduzećima, a tamo imate svoju partijsku armiju, svoju glasačku mašinu.

Pritom, kako možete istrajati u ozbiljnoj reformi obrazovanja, ako branite doktorat ministra finansija Siniše Malog blateći pritom najveći univerzitet? Ili ako podržavate ministra prosvete Šarčevića i predsednika Odbora za obrazovanje Skupštine Srbije Zukorlića u plasiranju Zakona o visokom obrazovanju koji direktno podriva autonomiju univerziteta? Ili ako žmurite kada se na Višoj medicinskoj školi u Ćupriji prime Martinović (Aleksandar, poslanik SNS) i Orlić (Vladimir, poslanik SNS), a prethodno zaposlene profesorke odu na ulicu? I tako redom.

• Kakve ljude pravi sadašnji obrazovni sistem u Srbiji? Jesu li to ljudi koji shvataju da im je lakši prolaz na društvenoj lestvici ako klimaju glavom na sve što kaže onaj iznad njih ili su oni koji se uče da misle svojom glavom, da ne veruju slepo u ono što im se kaže, bez dokaza?

– Onih koji su vaspitavani da misle svojom glavom u Srbiji je sve manje iz godine u godinu i to je ono na čemu mi dugoročno gubimo. Kada pogledamo koliko ljudi odlazi iz Srbije i koliko ih uđe u vladajuću partiju, koja postaje jedna od najbrojnijih u Evropi, jasno je da se naš humani potencijal za demokratske promene svake godine smanji za nekoliko desetina, možda i celih sto hiljada ljudi. Pola ode u inostranstvo, pola se učlani u stranku i pristane na poslušnost. Takav gubitak u građanskoj svesti ne može da podnese nijedna zemlja.

• Videli smo u predizbornom spotu kako predsednik Srbije tvrdi da ima plan kako da vrati građane koji su otišli iz zemlje. Najčešće se pominju veće plate, nove investicije, olakšice za kupovinu stana. Je li to presudno?

– Ova vlast razmišlja po svom modelu, a to je da se mladi mogu zadržati potplaćivanjem – daće im se svakakve diplome, a zatim omogućiti da se i s takvim diplomama zaposle. Pritom ne vide da nekome može da se smuči i samo zbog toga što ga lažu, što mu jedan dan kažu da je korona najsmešniji virus, a samo tri dana posle ga ubeđuju da to nikada nije rečeno. Ljudi na vlasti to ne vide kao razlog za odlazak, a ja imam veliko razumevanje za one koji su spremni da odu baš zbog toga.

• U kojoj meri su vlast i opozicija u Srbiji ogledalo naroda, a u kojoj meri je reč o otuđenoj eliti ili kvazieliti, koja brine samo o sopstvenom interesu?

– Pa čiji mogu da budu odraz vlast i opozicija ako ne naš?

• Kako onda promeniti kulturni model koji pominjete? Kako iz ovakvog društva doći do drugačije političke elite, koja bi radila za opšte dobro?

– Ako su i vlast i opozicija odraz naše sposobosti da izgradimo razumno i pravedno građansko društvo, šta onda uopšte možemo da menjamo? Ne menja se odraz, već lice koje se ogleda. Moramo da radimo na unapređenju građanskog obrasca, a početak takvih promena može da usledi tek kada na vlast dođe političar kome će biti podjednako važno da se unapredi kulturni model koliko i da ostane na vlasti. Prvi korak bi bio da se odrekne ropskog odnosa nacionalnih medija prema njemu.

• Mislite li da će neka buduća vlast pristati da se odrekne tako moćnog oružja kakvo su sadašnji prorežimski mediji? Naročito, imajući u vidu dosadašnje iskustvo da su mnogi nekadašnji prorežimski mediji iz devedesetih opstali nudeći svoju podršku svakoj sledećoj vlasti. I da ta podrška nije odbijana.

– Ovde je sklonost ka ulizištvu i podaništvu preveliki i pojaviće se kao faktor koja god vlast da dođe. Ali dozvolite mi da verujem, možda i naivno, da negde postoji političar koji će sutra biti spreman da se odrekne nečega je društveno pogubno iako mu održava rejting.

• Može li ta promena doći i odozdo? Moj utisak je da ovde mnogi često očekuju od države ili političara da uvaže njihove potrebe, da im reše problem, a sami nisu spremni da vode računa o tuđim potrebama i problemima.

– Kad gradite taj model ponašanja gde su svi oko vas krivi, samo vi niste, onda to neminovno vodi do situacije koju ste opisali. To su dvostruki aršini, svet koji se okreće oko mene (nas) i kada se sve to primeni na nacionalnom nivou, onda ni na indivdualnom planu ne može biti mnogo drugačije.

Izvor: Al Jazeera