Oglasi

Treba li biti human prema ubicama žena i djece?

'Tijanin zakon', odnosno uvođenje doživotne kazne zatvora bez prava na uslovni otpust, podijelilo javnost u Srbiji.
Polemika šta je nehumanije - doživotna ili kazna od 40 godina zatvoraAl jazeera

Sve je mogao da očekuje Igor Jurić, osim da će biti optužen za nehumanost, zbog predloga da silovatelji i ubice dece, maloletnika, nemoćnih osoba i trudnica ubuduće umesto zatvorskih kaznih od 30 i 40 godina idu na dozivotnu robiju bez prava na raniji uslovni otpust.

A upravo se nehumanost pominje kao jedan od razloga za peticiju kojom se grupa pravnika i nevladinih organizacija protivi izmenama zakona koje je predložio Jurić, a prihvatila ih Vlada Srbije i uputila parlamentu na usvajanje.

„Ostavljanje bilo kog osuđenog bez nade da će jednog dana svojim ponašanjem zaslužiti (uslovnu) slobodu je nepotrebno nehumano“, navodi se u peticiji koju je pokrenuo Beogradski centar za ljudska prava.

S druge strane, Ministarstvo pravde, kao formalni predlagač, u svom obrazloženju navodi da bi u nekim slučajevima kazna od 40 godina mogla da bude nehumanija od doživotne, jer ako osuđenik pred kraj svog života bude pušten na slobodu postavlja se pitanje šta on time dobija s obzirom da je po pravilu bez sredstava za život, u dubokoj starosti, sa prekinutim vezama sa porodicom i prijateljima.

Slučajevi koji su potresli Srbiju

U poslednjih petnaestak godina Srbiju je potreslo nekoliko slučajeva ubistava dece i devojčica, a počinioci su kažnjeni maksimalnim kaznama od 40 godina zatvora.

Trogodišnju Katarinu Janković iz Beograda, u julu 2005. godine njena majka i njen ljubavnik Mališa Jevtović odveli su u šumu, gde ju je Jevtović tukao i seksualno zlostavljao, nakon čega je devojčica od zadobijenih povreda preminula u bolnici.

Trinaestogodišnju Tamaru Ivanović u beogradskom naselju Batajnica, novembra 2005. godine pretukao je i sa 19 uboda nožem ubio Dragan Nikolić, kome je prišla misleći da mu treba pomoć. Nikolić je nekoliko meseci ranije silovao dvanaestogodišnju devojčicu iz Opova, za šta je takođe osuđen.

U julu 2014. četrnaestogodišnju Tijanu Jurić iz Bajmoka oteo je, silovao i ubio mesar iz beogradske opštine Surčin Dragan Đurić. Potraga za Tijanom, koja je alarmirala javnost u Srbiji, trajala je više od dve nedelje, dok policija nije uhapsila Đurića koji je sve priznao i pokazao gde je sakrio telo.

U oktobru iste godine, jednom od beogradskih naselja pronađeno je telo četrnaestogodišnje Ivane Podrašćić. Potraga za njom trajala je vipe od dva meseca, a istraga je utvrdila da je silovao i ubio Darko Kostić, koji je nekoliko meseci ranije izašao iz zatvora i u svom dosijeu imao više presuda za razne zločine.

Novi stravičan zločin dogodio se decembra 2014. godine, kada je osamnaestogodišnju Draganu Ćirić, učenicu srednje škole u Zaječaru, oteo, pretukao i na kraju ubio Čedomir Đurić (66), koji je tvrdio da je bio zaljubljen u nju.

U toj kakofoniji različitih mišljenja o humanosti i poštovanju ljudskih prava, kao da se zagubio glas oca četrnaestogodišnje devojčice Tijane, koju je pre pet godina u Bajmoku, malom mestu u Srbiji, blizu granice sa Mađarskom, oteo, silovao i ubio mesar iz beogradske opštine Surčin Dragan Đurić. A Igor Jurić je, kaže, samo želeo da ljude poput Đurića, zauvek skloni s ulica, kako nikom više ne bi naškodili.

Zato je fondacija koja nosi ime njegove kćerke i predložila izmenu propisa koji su u javnosti postali poznati kao Tijanin zakon.

Kako spriječiti povratnike da ponove zločin?

Jurić objašnjava da je motiv za uvođenje doživotne kazne zatvora veliki broj povratnika, odnosno onih koji nakon odslužene kazne ponove isto delo.

“Kada smo radili analize ovih krivičnih dela, došli smo do podatka da su u više od 80 odsto slučajeva kada je reč o silovateljima i ubicama dece, uglavnom povratnici. Analiza je rađena na osnovu podataka koje smo dobijali od sudova u Srbiji u slučajevima gde su deca bila žrtve. Videli smo da trenutne kazne nisu dovoljne da zaštite decu od tih povratnika i to je bio povod za inicijativu. S druge strane, kada gledate ko je počinio te zločine, vidite da su silovatelji i ubice dece imali od 26 do 67 godina”, objašnjava Jurić.

Primera radi, prema dosadašnjim propisima, pomenuti Dragan Đurić, koji je osuđen za ubistvo Jurićeve ćerke na 40 godina zatvora, mogao bi da zatraži uslovni otpust nakon dve trećine odslužene kazne, te bi, u slučaju da mu bude odobren, na slobodi mogao da se nađe kada bude blizu svog 60. rođendana.

Međutim, Jurićeva inicijativa, koju je svojim potpisima podržalo gotovo 160.000 građana Srbije, nije naišla na odobravanje dela stručne javnosti.

U kakofoniji različitih mišljenja, kao da se izgubio glas inicijatora Igora Jurića, oca kojem je pre pet godina ubijena kćer

Tanjug/Dragan Kujundžić

Stručna polemika rasplamsala se nakon gotovo tri godine od kada je Igor Jurić pokrenuo inicijativu da se pooštre kazne za zločine koji su potresli Srbiju, godinu i po nakon što je peticiju sa prikupljenim potpisima predao parlamentu i u trenutku kada se predlog zakona našao i na dnevnom redu Skupštine Srbije.

Stručnu polemiku pratila je i politička, budući da je vlast “Tijanin zakon”, kako je ovaj predlog nazvan u javnosti, na dnevni red stavila u trenutku kada deo opozicije bojkotuje republički parlament, uz obrazloženje da je vladajuća koalicija obesmislila njegov rad.

Optužbe vlasti i opozicije

Iz vladajuće koalicije optužili su opozicione poslanike za licemerje, tvrdeći da su podržavali inicijativu sve dok je i vlada nije prihvatila i uputila parlamentu na usvajanje. Iz redova bojkotaša čule su se različite reakcije – od onih da će ući u skupštinsku salu i glasati za zakon, preko onih da podržavaju zakon, ali neće glasati zbog bojkota, pa do zamerki na način na koji je zakon predložen i tvrdnji da na ovaj način vlast pokušava da dobije par pozitivnih poena.

A prvi signal da bi građanska inicijativa mogla da dobije podršku vladajuće većine bila je objava predsednika Srbije, sredinom januara ove godine, usred građanskih protesta u Srbiji da će Srbija pooštriti kazne za najteža krivična dela. Sada je jedna od zamerki upravo to da predsednik Srbije nema ustavna ovlašćenja da najavljuje i predlaže izmene zakona. Ne i jedina.

Protivnici ovih zakonskih izmena navode da opet nije bilo javne rasprave, dok Igor Jurić navodi da je samo njegova fondacija organizovala više tribina i rasprava na tu temu od kada je pokrenuta inicijativa. Ipak, najviše polemika izazvala je odredba koja se vezuje za neka dela za koja je predviđena doživotna kazna zatvora.

Mamci za opoziciju

Izmene Krivičnog zakonika, koje obuhvataju i predloge iz “Tijaninog zakona” izgledaju i kao novi pokušaj vlasti da opoziciju koja bojkotuje parlament namam natrag u to zdanje.

To se videlo i iz rasprave, gde poslanici vladajuće koalicije nisu propuštali priliku da opozicionare optuže da ne mare za teme koje su građanima važne, čak ni one koje su prethodno podržavali.

Pre “Tijaninog zakona” vlast je u martu pred poslanike brzometno stavila predlog zakona o finansiranju Vojvodine,  i to samo mesec dana pošto ga je opoziciona Liga socijaldemokrata Vojvodine uputila Skupština. Imajući u vidu da se neki zakonski predlozi opozicije godinama ignorišu, ovo jeste bilo malo iznenađenje, ali je deo opozicije, među kojima i LSV, učestvovao u raspravi, uz objašnjenje da na toj temi godinama insistiraju i da ne mogu da propuste priliku da o tome govore u skupštini.

Potom se na dnevnom redu našao “Tijanin zakon”, koji su mnogi opozicionari podržali, pa su neki od bojkotaša najavili da će se zbog toga vratiti u skupštinu.

Ali prava jabuka razdora za opoziciju trebalo bi da bude sednica parlamenta na temu Kosova, zakazana za 27. maj. Skupštinsku raspravu o Kosovu opozicija već godinama traži, a vlast je iznenada odlučila da im ispuni želju, baš usred bojkota dela opozicije.

“Problematičan je, pre svega, uslovni otpust koji neće biti dozvoljen u određenim slučajevima, što je direktno suprotno stavovima Saveta Evrope i praksi Evropskog suda za ljudska prava”, navodi Milan Antonijević iz Komiteta pravnika za ljudska prava (Yukom), jedne od organizacija koje se protive ovim zakonskim izmenama.

“Recidiv je nešto što je endemska pojava u našoj kaznenoj politici. Znači da je sama kaznena politika dovela do toga da se određeni ljudi nađu u zatvoru. Međutim, kako je povrat veliki ili se ne radi na resocijalizaciji ili kasnije, kada izađu iz zatvora, nemaju jasan sistem podrške službi koje treba da se bave svakim građaninom. Otpisivanjem pojedinaca na ovaj način, stvara se utisak da se nešto učinilo. Međutim, time se problem sklanja s ulica, ali takvi osuđenici mogu nekažnjeno vršiti krivična dela u samom zatvoru, oduzeti drugom život, jer zbog toga ne mogu dobiti težu kaznu od one koja im je već izrečena”, objašnjava Antonijević.

'Zatvori nisu vrtići'

Da bi osuđenici na doživotnu robiju mogli oduzeti život nekom zatvorskom čuvaru ili drugom zatvoreniku, jer nemaju šta da izgube, ukazivali su i pojedini poslanici tokom rasprave u Skupštini Srbije, ali je ministarka pravde Nela Kuburović na to odgovorila da “kazneno popravni zavodi nisu vrtići”.

“Tamo postoji poseban režim i pod posebnim režimom nalaze se lica koja su osuđena na osnovu stepena bezbednosti koja se procenjuje od strane i psihologa i stručnjaka koji rade tamo, utvrđuje se pod kakvim tretmanom ta lica treba da budu. Ali, i statistika u zemljama EU pokazuje da se iz godine u godinu broj lica koja su osuđena na doživotni zatvor povećava i za 10 godina taj broj je porastao za preko 60 odsto. Danas u zemljama EU imate blizu 30 hiljada lica koja su osuđena na kaznu doživotnog zatvora, pa ne verujem da se tamo plaše da će neko od osuđenika da napadne zatvorske čuvare”, rekla je Kuburović.

Ipak, pravnici i organizacije koje se protive izmenama zakona, tvrde da onemogućavanjem uslovnog otpusta osuđenima na doživotnu robiju, Srbija krši i sopstveni ustav, ali i niz međunarodnih konvencija, čiji je potpisnik, a “smrtna kazna sa odloženim dejstvom”, “smrtna kazna na rate”, “uvođenje osvete u pravni sistem”, samo su neki od izraza koje koriste za ovakvo zakonsko rešenje.

Beogradski centar za ljudska prava tako ukazuje na gledište Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja da se ni za jednu osobu  ne može razumno tvrditi da će zauvek ostati opasna za društvo, kao i na preporuku Komiteta ministara Saveta Evrope da zakon treba da omogući svim osuđenim da budu uslovno otpušteni, uključujući osuđene koji izdržavaju kaznu doživotnog zatvora.

“Ovde se opravdano može postaviti pitanje da li, ako postoji zahtev velikog broja građana da se i druge odredbe krivičnog zakona menjaju, na primer, ako postoji zahtev građana da se uvede doživotna kazna zatvora za teška dela iz oblasti korupcije, da li bi se vlada i potom parlament vodili time i doneli zakon kojim bi se na doživotnu kaznu zatvora osuđivali oni koji su uhvaćeni u korupciji”, kaže Antonijević.

Stručnu polemiku pratila je i politička u Skupštini Srbije i van nje

Tanjug

Ministarstvo pravde je nakon peticije Beogradskog centra za ljudska prava saopštilo da postoji mogućnost uslovnog otpusta, osim za teško ubistvo, silovanje sa smrtnim ishodom, obljubu nad nemoćnim licem sa smrtnim ishodom, obljubu deteta sa smrtim ishodom i obljubu zloupotrebom položaja sa smrtnim ishodom.

Na slobodu samo ako predsjednik pomiluje

Za ostala teška krivična dela, kao što su ubistvo predstavnika najviših državnih organa, teška dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije, genocid, zločin protiv čovečnosti, ratni zločini protiv civila, ranjenika i zarobljenika, terorizam, za koja su bile predviđene kazne do 40 godina zatvora, a sada će biti doživotna robija, biće dozvoljen uslovni otpust nakon 27 godina.

Doživotna robija u evropskoj praksi

Srbija ranije nije imala doživotnu kaznu zatvora. Imala je smrtnu kaznu koja je ukinuta 2002. godine i zamenjena kaznama od 30 i 40 godina zatvora.

Predlagači zakonskih izmena i oni koji ih podržavaju, navode da i druge zemlje imaju sličnu kaznenu politiku.

“Praksa i drugih zemalja poput Velike Britanije, Holandije, Belgije, Malte, Letonije, Mađarske, Slovačke, pokazuje da nemogućnost uslovnog otpusta za određena krivična dela nije samo specifičnost Srbije”, kaže Lazar Lazović, potpredsednik Udruženja sudija i tužilaca Srbije.

I Igor Jurić pominje Veliku Britaniju i Mađarsku kao zemlje koje takođe imaju kaznu doživotnog zatvora bez mogućnosti traženja uslovnog otpusta.

Međutim, Milan Antonijević iz Komiteta pravnika za ljudska prava podseća da je Mađarska zemlja koja u ovom trenutku ima problema i unutar Saveta Evrope i EU, između ostalog, i zbog svojih zakonskih rešenja.

“Što se tiče Velike Britanije, treba podsetiti da je kao jedan od razloga za njen izlazak iz EU navođeno i to da ne želi da se povinuje standardima Saveta Evrope i presudama Evropskog suda za ljudska prava smatrajući da su britanske sudije mnogo pozvanije da izriču pravdu”, dodaje Antonijević.

Advokat Nenad Konstantiinović je rekao da je tačno da je Holandija svojevremeno donela zakon kojim je uvela doživotnu kaznu zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta, ali da je odmah po presudi Evropskog suda za ljudska prava promenila takav zakon. “Zemlje EU ukoliko uvedu doživotnu robiju bez uslovnog otpusta moraju da promene takvu odredbu”, naveo je Konstantinović.

Od nekadašnjih jugoslovenskih republika samo još Slovenija ima doživotnu kaznu zatvora u svom pravnom sistemu.

Obrazloženja i zamerke se razlikuju čak i među onima koji traže isto. Tako, na primer, jedni navode da osuđenicima na doživotnu robiju bez prava na uslovni otpust, ostaje samo opcija da traže pomilovanje od predsednika države ili da se nadaju amnestiji.

Milan Antonijević kaže da je akt pomilovanja ili amnestije nešto što je ostatak prošlosti, kada je neko ko je bio vladar mogao da donese takvu odluku.

“To ne sme da bude pravilo, niti je to olakšavajući mehanizam u ovom slučaju. To je mogućnost da neko ko nije vlastan da presuđuje, odlučuje o pomilovanju za najteža krivična dela. Mi smo, na žalost, u Srbiji akt amnestije imali i za pojedina dela korupcije tokom mandata prethodnog predsednika, što ukazuje na veliku dozu arbitrarnosti pri odlučivanju da se ovaj akt milosrđa upotrebi”, objašnjava Antonijević.

S druge strane, advokat Nenad Konstantinović, poslanik opozicione Socijaldemokratske stranke, koji se takođe protivi ukidanju uslovnog otpusta, podsetio je u skupštinskoj raspravi da od 2013. godine niko ko je osuđen na kaznu zatvora veću od 15 godina nije pomilovan, ocenjujući da u praksi takva mogućnost ne postoji.

U skupštinskoj raspravi i van nje kao jedan od argumenata pomenuto je i da bi ovakve zakonske izmene mogle da spreče Srbiju da uđe u EU, jer se sa takvom odredbom ne mođe zatvoriti poglavlje 23. u pregovorima sa Briselom, ali i da bi građani Srbije mogli da plaćaju hiljade evra odštete osuđenicima koji se budu žalili Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. Međutim, u zemlji koja još nije ni otvorila sva poglavlja, a za poslednjih desetak godina je potrošila stotine miliona evra na izgubljene arbitraže, sanaciju banaka za čiju propast niko nije odgovarao ili subvencije večitih gubitaša, reklo bi se da to baš i nisu argumenti koji izazivaju veliku brigu.

Ipak, i pored svih primedbi, Igor Jurić zadovoljan je što je njegova inicijativa konačno stavljena na dnevni red parlamenta, ali i ozlojeđen što se, kako kaže, čitava priča u međuvremenu ispolitizovala.

“Ono što me mnogo boli i što smatram političkom pričom, jeste da dok naš predlog nije došao do skupštine na usvajanje, nama niko nije uputio nijednu primedbu. Mi smo tri godine u toj priči, nama se niko nije javio, a prikupljali smo potpise na brojnim mestima i na svakom štandu je bilo napisano šta mi tražimo. Niko nam se nije javio i rekao da to nije dobro. Niko od momenta kada su ubijene Tijana, Ivana, Tamara..., nije rekao da to nije dobro, da treba nešto uraditi, menjati zakon ili nešto drugo. Niko nije napravio predlog šta da se uradi da se umanje šanse da se takvi zločini dešavaju.  Sad kad je običan građanin pokrenuo tako nešto, kad se skoro stiglo do cilja, oni se javljaju. Pitam se gde su bili do sada, gde su bili ove tri godine?”, ogorčen je Jurić.

“Kad govorimo o tome na koga će se odnositi ove kazne bez mogućnosti uslovnog otpusta, treba reći iu da je u Srbiji trenutno desetak ljudi koji bi danas služili takvu kaznu. To su ljudi koji su na najmonstruozniji način ubili decu. I danas se pišu peticije za te ljude.  A za nas obične građane, kojima se svaki dan krše neka ljudska prava, se ne pišu”, jetko će Jurić.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.