Oglasi

Tanja Petovar: Stasava nova generacija, uprkos trenutnoj dominaciji kleronacionalista

Tanja Petovar je beogradska advokatica i aktivistica, jedna od prvih Titovih susjeda na Dedinju.
Tanja Petrova se pojavljuje kao jedan od glavnih protagonista filma o brodu Galeb kojim je Josip Broz Tito odlazio na diplomatska putovanjaScreenshot Film Galeb

Premda je odrasla na Dedinju, u komšiluku Josipa Broza Tita, u vrlo uglednoj porodici general pukovnika Jugoslovenske narodne armije, Tanja Petovar je i tada kao i sada bila slobodnomisleća.

U dokumentarcu “Galeb” redatelja Ivana Živkovića Žike prikazan na Pulskom i AJB DOC festivalu, beogradska advokatica i aktivistica se pojavljuje kao jedan od glavnih protagonista filma o brodu kojim je Josip Broz Tito odlazio na diplomatska putovanja, i odigrao važnu historijsku ulogu u stvaranju pokreta Nesvrstanih.

Petovar u filmu govori oprezno, izbalansirano, ne želeći omalovažiti međunarodni utjecaj čelnika nekadašnje Jugoslavije, ali Titovu Jugoslaviju ne amnestira ni od grešaka.

U intervjuu za Al Jazeeru Petovar je govorila o tome kako je bilo biti buntovnik u jednopartijskom sistemu, ali i o tome šta su narodi na prostoru bivše Jugoslavije dobili raspadom “trećeg carstva”.

  • Vaš otac, Rudolf Petovar, bio je general u Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Ali, vi ste ipak bili kritički nastrojeni prema Jugoslaviji. Šta vas je odredilo u tome?

- Mnogo je primera „dece buntovnika“ iz porodica koje pripadaju vladajućoj klasi. Razlozi su brojni.  U mom slučaju, pored uobičajenog mladalačkog poriva oslobađanja od autoriteta oca i Tita, važan podsticaj je bio u tome što sam živeći u središtu sistema imala uvide u kojoj meri ponašanje ljudi na vlasti i oko vlasti odstupa od deklarisanih vrednosti, moralnih i političkih načela te iste vlasti. Značajno je i to što nam je u godinama nakon raskida sa Staljinom (1948), postala dostupna literatura o zločinima Sovjetskih vlasti – Cibulski, Kestler i drugi. Danas znam da je tome u velikoj meri doprineo profesionalni i moralni integritet moga oca, koji je uglavnom uspešno odolevao „čarima“ vlasti.

  • Koliko je bilo teško odreći se vlastitog komoditeta i početi djelovati na jedan posve nepopularan način za to vrijeme? Kako su reagirali vaši prijatelji i porodica?

- Nije tu bilo nikakvog odricanja. Naprotiv, bio je to osećaj oslobađanja od „terora“ partijskih poltrona i manipulanata, opiranje pranju mozga i povijanju kičme. Počev od  1971. godine, nakon pada liberala i „čistki“ sposobnih i reformama okrenutih političara i privrednika u celoj Jugoslaviji, posebno u Srbiji, postajalo mi je jasno da se moja zemlja pretvara u žabokrečinu punu nižerazrednih partijskih trabanata sa ostarelim Titom na čelu. Tada sam odlučila da napustim bezbedan i lagodan posao u jednom Institutu i da postanem advokat. Bila je to jedina profesija, za pravnike, sa daškom samostalnosti i slobode. Sticajem okolnosti sam vrlo brzo postala branilac u političkim procesima zastupajući, najčešće, okrivljene zbog povrede tada čuvenog čl. 133, Zakona o krivičnom postupku, koji je inkriminisao javno izrečeno mišljenje, koje nije bilo po volji vlasti. Bila sam jedan od branilaca i u procesu protiv Fikreta Abdića, veoma darovitog lidera „Agrokomerca“, tada najuspešnijeg poljoprivrednog kombinata u BiH, pa i u Jugoslaviji. Agrokomerc su, poput Jugoslavije koju godinu kasnije, uništili partijski paraziti i lopovi, ljudi bez znanja, morala i bez ikakave odgovornosti prema društvu i državi.  Mojim roditeljima nije bilo lako, pre svega jer su živeli u strahu da ću završtiti na robiji ili u jarku. Moram reći da su me uvek podržavali, kada je bio u pitanju moj moralni i profesionalni integritet. 

Zalaganje za ljudska prava i osnivanje Helšinskog komiteta Jugoslavije u jesen 1986. godine su me povezali sa izuzetnim ljudima u zemlji i inostranstvu. Neki od njih su i dan danas moji najbliži i najdraži prijatelji.

  • Ipak, vi ni u jednom trenutku ne odbacujete tezu da Josip Broz jeste bio ličnost, koja je obilježila jednu historijsku epohu? Je li, uz Zapad s jedne i Sovjetski savez s druge strane, pretjerano govoriti o Jugoslaviji kao trećem svjetskom carstvu?

- Tito je nesumljivo bio jedan od ključnih aktera u hladnoratovskom, postokolonijalnom svetu.  Za mene je nesporna i za svako uvažavanje njegova uloga u antifašističkoj borbi u Drugom svetskom ratu. Poveo je i organizovao brojne sposobne i hrabre ljude iz cele Jugoslavije, vrhunske intelektualce iz građanskih porodica i istinske patriote. Vrlo hrabro i vešto, vojno i politički, postao je deo pobedničke antifašističke koalicije. U samu bit socijalističke doktrine na koju se pozivao Titov koministički pokret, a kasnije i poredak, bile su ugrađene najviše humanističke vrednosti i dostignuća naše civilizacije, što je privuklo mnoge napredne i obrazovane ljude, pa i mog oca.  Nešto od tih emancipatorskih vrednosti, u meri u kojoj je bilo ugrađeno u model jugoslovenskog socijalizma, doprinelo je kakvoj-takvoj modernizaciji posleratne Jugoslavije. Moja generacija je poverovala u te vrednosti. Rekla bih, pre svih mi, potomci onih koji su se borili za slobodu i svesrdno radili na tome da se Jugoslavija modernizuje i ekonomski razvije. Da se približi Evropi. Te su se iluzije nepovratno rastakale naročito kada sam počela da se suočavam sa realnim životom izvan rezervata privilegovane partijske nomenklature. Tada još nisam mogla da razlučim šta su granice sistema, šta su naši civilizacijski dometi, a šta je delo korumpiranih, nestručnih i zatucanih partijskih aparatčika. Na pokret nesvrstanih i Titovo „šepurenje“ po svetu gledala sam isključivo kao na njegovu ličnu ambiciju da, u duhu post-kominterne, gradi svoju imperiju. Što mu je i uspelo, ali na račun pucanja Jugoslavije. Danas mislim da Jugoslavija nije mogla opstati nakon pada Berlinskog zida.  Verujem, međutim, da smo se mogli civilizovano „razvesti“, pod uslovom da su se Tito i njegova partijska kamarila malo više bili bavili prosvećivanjem, modernizacijom i razvojem svih delova Jugoslavije, umesto unutarpartijskim borbama, podilaženjem Titovom kultu ličnosti i njegovoj skupoj „nesvrstanoj imperiji“.  

  • Šta je još nedostajalo Titovoj vladavini? Je li u pitanju samo više demokratičnosti?

- Tito se formirao u dve imperije, Austrougarskoj i Sovjetskoj, dakle u sred autoritarne i totalitare društveno-političke matrice. Ipak, on je prevashodno bio i ostao kominternovac. Titov politički talenat i imperijalni ego su moju generaciju spasli tvrdog sovjetskog modela, ali ne više od toga. Međutim, ne treba zanemariti cenu koju su platili čitavi slojevi građana nakon često brutalnog posleratnog  preuzimanja vlasti, razvlašćivanja građanske klase, kolektivizacije, a potom i Golog otoka. U same  temelje revolucionarna vlast je ugradila činioce budućih kriza i podela u jugoslovenskom društvu.  U vreme moje mladosti, dakle krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina sve su vidljivije brojne slabosti Titove jednopartijske i lične diktature – idolatrija vladaoca, negativna selekcija, neznanje, korupcija svake vrste i na svim nivoima društva. Država i privreda su prezaduženi, mnogo je sirotinje i zatucanosti čim se čovek makne iz centra Beograda i drugih većih gradova. Pred kraj Titovog života sve ključne institucije na kojima počiva njegov socijalizam polako atrofiraju – Savez komunista, Socijalistički savez, samoupravna privreda i Jugoslovenska narodna armija. Naravno, iznad svega, „bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti Jugoslavije“.

  • Rekli ste da ste često poredili Tita i demokratske vladare. Možete li napraviti paralelu između tog vremena i sada. Nacionalisti o jugoslovenskom socijalizmu govore kao o teškom vremenu rigidnog komunizma. Šta su građani dobili raspadom Jugoslavije i dolaskom demokratije?

- Moram reći da, sve do pred kraj osamdesetih godina, uopšte nisam razumela razmere i retrogradnost nacionalizma, da ne govorim o kleronacionalizmu.  Smatrala sam da je staljinizam najgore što nas je moglo zadesiti. Tek sa dolaskom Miloševića na vlast  shvatila sam da fašizam nije više samo deo naše prošlosti. Bila sam zapanjena u kojoj meri i u kom broju su učeni i ugledni ljudi oko mene, na ovaj ili onaj način, podržavali Miloševića i njegovu zločinačku politiku. Sa iskustvom i pameću danas, svesna sam toga da će još mnogo vode proteći dok  ne-evropski deo Balkana  iskorači iz klero-nacionalističke zatucanosti. Slovenija pre svih, a od nedavno i Hrvatska su se razvile u relativno funkcionalne demokratske države, i to vidim kao ireverzibilan proces integrisanja u Evropsku uniju. Tome treba dodati i ozbiljne reforme koje, uprkos velikim otporima sopstvenog klera, uvodi papa Franjo u rimokatoličku crkvu, što svakako doprinosi svekolikom, pre svega sekularnom razvoju Slovenije i Hrvatske. Nasuprot tome, svetosavski i islamski Balkan postaju sve zatucaniji i udaljeniji od Evrope, uz ozbiljne pretnje stabilnosti i razvoju, između ostalog i zbog sve agilnije velikosrpske politike.

Verujem i znam da, uprkos trenutnoj dominaciji kleronacionalista na političkoj sceni u nas i u svetu, stasava nova generacija ljudi koji se uspešno odupiru svakovrsnom kloniranju i nalaze svoje mesto i ulogu u globalnoj areni gde se ljudi bore za humaniju, bezbedniju, zeleniju i prosvećeniju planetu, pa samim tim i Balkan. Nek im je sa srećom.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.