Oglasi

Svetislav Basara: Srpska istorija - izmišljotine i mitovi

Srpski pisac Svetislav Basara za AJB je govorio o mitologizaciji srpske istorije i Vukovoj jezičkoj reformi.
Svetislav Basara gost je ovogodišnjeg BookstanaAl Jazeera

Zbog svoje otvorenosti i kritičke oštrine Svetislav Basara danas slovi za najuspješnijeg i najagilnijeg srpskog pisca, a njegove knjige, u pravilu, izazivaju reakcije među čitalačkim auditorijem.

Mnogi cijene hrabrost s kojom se upušta u raskrinkavanje i kritiziranje srpske političke mitologije dok mu drugi zamjeraju preveliku upotrebu cinizma, satire i ironije.

Ali, svi priznaju da njegova književnost privlači pažnju i provocira društvene sporove i napose - nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Svetislav Basara takav je i u "živom" kontaktu, govori bez ustezanja i odgovara na sva postavljena pitanja. 

Atlas pseudomitologije knjiga je u kojoj je Basara kritikovao jezičku reformu Vuka Stefanovića Karadžića pokazujući na koji način je uvođenje fonetskog pisma učinilo srpsku kulturu siromašnijom i oskudnijom.

Svetislav Basara ovogodišnji je gost književnog festivala Bookstan koji se održava u Sarajevu.

  • U knjizi Atlas pseudomitologije pišete o pogubnom shvatanju historije i govorite o paradoksalnom „ozakonjenju“ alternativne historije i mitologije?

To je komplikovana priča. Problem je što je srpska istorija započeta s gomilom izmišljotina i čistih fikcija o zlatnoj mitološkoj prošlosti, o srednjovekovnom srpskom carstvu, koja je bila proizvod romantičarskih iluzija. Druga nikakva nije mogla ni biti napisana, jer je Vukova reforma učinila dokumentaciju od prije 400 ili 500 godina potpuno nečitkom i onda je sve krenulo od jedne fikcije u koju su upumpavani neki lažni mitovi. To je jedan psihički entitet koji lebdi u Srbiji od početka 19. veka do danas.

  • Koliko dva velika mita srpske kulture, onaj o Kosovu i Dušanovom carstvu, oblikuju današnju društvenu stvarnost srpske kulture?

Mit je nešto što dopire pre istorijskog pamćenja, a kosovska bitka ne može biti mit jer je realan istorijski događaj. Ona jeste naknadno mitologizirana i to početkom 19. veka, ona je trajala u sećanju ali ta nadogradnja i zaveti koji nisu davani i za koje nema dokaza to je sve dograđeno u 19 veku. I ne samo to jer se smatra da je to izgubljena bitka a pre će biti da je bila nerešena. Ali, eto pošto je izgubljena taj mit je nekako uvek pozivao na osvetu na osnovu te bitke i smisao tog mita je da se osveti jedna bitka vođenja 400 godina pre nego što je pseudomit ušao u opticaj. Znači vlada konfuzija od početka do kraja.

  • Kako gledate na ličnost Dobrice Ćosića i njegovu ulogu u širenju te mitologije?

Smanjila mu se uloga. On je mnogo svojim delovanjem dograđivao svoj mit. Naprosto, on je gotovo poluzaboravljen. Nije da je apsolutno zaboravljen, ali čim je nestao iz fizičkog života naprosto nema taj mit koji je stvarao o svojoj veličini više svoju materiju tako da je Ćosić jedan od nekolicine avatara. U svakom vremenu ima neki Dobrica Ćosić. On je bio čovek agilan i spretan i tako je pravio od svojih fikcija po meni lošu stvarnost.

  • U knjizi govorite da su Srbi period socijalističke Jugoslavije proglasili „Vavilonskim ropstvom“. Od kuda dolazi taj zazor prema „Titovoj Jugoslaviji“?

Ne znam gde je bilo komunizam prihvaćeniji nego u Srbiji. Možda u Bosni. U Srbiji je bilo to apsolutno dobrovoljno, bez ikakve prisile prihvaćeno i to sa velikim oduševljenjem. Ko priča suprotno laže, jer je taj period sada već davna prošlost. Sa velikim oduševljenjem je ta komunistička mitologija prihvaćena. A onda je u roku od deset dana po naredbi zamenjena srpskom mitologijom i kosovskom mitologijom. Uzrok svih naših problema je što kod Srba nije izgrađen nijedan kulturni model osim nacionalističkog. Ima tu naravno nekoliko satelitskih modela, ali nemaju nikakav uticaj -  nemaju nikakav uticaj na onaj dio kulture iz kojeg proizilazi politika.

  • Kritički se odnosite prema „ideologiji svetosavlja“ koju raskrinkavate kao nekršćanski model?

To je isto potpuno nejasna stvar. Čovek bi rekao da je to nešto jako staro da je sve to uspostavio Sveti Sava. Ali nije tako. Svetosavska ideologija, nije to religija, nastaje između dva rata i čak se zna ime prote koji je to lansirao. Onda Dimitrije Najdanović, koji je bio odličan filozof, pokušao je, i vladika Nikolaj, da nasilu nekako spoje kršćanstvo sa tom stvari. Pravoslavlju se ne može ništa ni dodati ni oduzeti. Svetosavlje, šta je to – pravoslavlje srpskog naroda, ali hrišćanstvo nije pravac u umetnosti i to je jedna od tih pseudomitologija koja zamagljuje stvari.

  • SPC spori autokefalnost crnogorskoj pravoslavnoj crkvi. Kako gledate na taj sukob, koji je veoma aktuelan?

Tu su u pravu (Srpska pravoslavna crkva) jer se autokefalanost dobiva iz Carigrada a nema tu nikakvog samoproglašenja. To je malo nejasno van pravoslavnog sveta. To su norme koji oni moraju poštovati, znači mora ići jednom procedurom koja je dugačka i neizvesna. Makedonska crkva se bori već pola veka i još nema ništa pod toga.

  • Kakve je probleme „porodila“ Vukova jezička reforma?

Veća je tu nevolja ideološki i politički deo reforme nego lingvistički. Ne može se pisati tako fonetski niti se jezik može graditi od prostog naroda. Jezik se uzima od prostog naroda pa ga elite nadograđuju. Ono što je Vuk politički i ideološki uradio je loše jer je on „mudrost“ tog naroda proglasio kao vrhunac misli. Učeni ljudi ima da uče od naroda a ne obrnuto i onda smo dobili da ne znamo ni ko pije ni ko plaća.

  • Da li je Vuk Stefanović Karadžić bio marketinški genije?

On je bio čovek genijalan u mnogim aspektima. Doduše nije bio sam, imao je pomoć i Austrougarske kancelarije za manjine kojoj je bilo u interesu da uz pomoć reformisanog pisama učini nečitkim knjige koje su stizale iz Rusije. Tada su svi pravoslavni narodi pisali mešavinom crkvenoslavenskog jezika, u Bugarskoj i Rusiji i knjige su cirkulisale. Te ideje je Austrougarska nastojala da potisne čineći ih nečitkim, a on je uprkos tome savladao snažan otpor zajednice i ono što je retko doživeo je pobedu svoje vizije jezika i kulture.

  • Može li se reći da je „Vukov srpski jezik“ stvorila austrougarska imperijalna politika?

Moglo bi se reći, ali taj jezik je postojao i pre, jer nije to neki esperando. Ali to je jezik Vukovog rodnog kraja, jezik neizražajan, skučen. Poslije se jezik razvijao, ali šteta je već bila napravljena i nastavila je da se pravi.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.