Šta nam nosi 2020.: Sitni pomaci i egzodus sa Balkana

Nova 2020. godina već je na pragu, pripreme za svečani doček odavno su obavljene, a praznično raspoloženje se nezadrživo širi diljem Srbije, regije i čitavog sveta.

I u ovu godinu, kao i u sve prethodne, ući ćemo puni nade, očekivanja, lepih želja i optimističkih projekcija, uprkos notornoj činjenici da nam je većina dosadašnjih novogodišnjih želja ostala neispunjena, a da su nam se nade redovno izjalovljivale.

Praznici valjda tome i služe: da privremeno suspendujemo pouke iskustva, odustanemo od realističnog pesimizma i nesputano se prepustimo čarima najluđe noći, zavaravajući se da će ovog puta sve biti drugačije i bolje.

Od religije smo odavno odustali, ali nismo od religijskog načina mišljenja, tako da i dalje čekamo Mesiju, makar u sekularizovanom obliku Nove godine.

Težak udarac za proevropske snage

Nezahvalno je baviti se prognozama i predviđanjem budućnosti, ali čak su i u ovim našim turbulentnim krajevima neke stvari izvesne, pa već znamo šta čeka region, makar u sledećoj kalendarskoj godini.

Severnu Makedoniju čekaju prevremeni parlamentarni izbori već u aprilu 2020., što je premijer Zoran Zaev najavio još u oktobru ove godine, nakon skandalozne odluke Saveta Evropske unije da našem južnom susedu odloži pristupne pregovore.

Zaev je učinio sve što je u njegovoj moći da održi Severnu Makedoniju na evropskom kursu, odlučno je krenuo u reforme i rešavanje problema, čak je promenio i ime sopstvene zemlje, ali ništa nije pomoglo.

Iako su i Albanija i Severna Makedonija ispunile uslove za početak pregovora sa EU, predsednik Francuske Emanuel Makron stavio je veto, uz sasluženje holandskog premijera i danske premijerke, tako da su proevropske snage u ovim zemljama pretrpele težak udarac. Ispostavilo se da jednačina po kojoj reforme bivaju nagrađene napretkom u integracijama više ne važi.

Dovoljno je da predsednik jedne moćne evropske države samovoljno kaže „ne“ i svi napori balkanskih proevropskih političara padaju u vodu. Makronova odluka dala je vetar u leđa makedonskoj nacionalističkoj, proruskoj opoziciji koja bi lako mogla da trijumfuje na aprilskim izborima, što bi trajno unazadilo sve proevropske snage, ne samo u Severnoj Makedoniji, već i u čitavom regionu.

Srbiji ni Djed Mraz ne može pomoći

I Srbiju čekaju parlamentarni izbori na proleće, doduše redovni; s obzirom na običaj Aleksandra Vučića da opsesivno raspisuje izbore svako malo, pravo je čudo što će poslanici biti birani tek sad. Tačan datum izbora se još ne zna, ali se zna da na njima jedan deo opozicije neće učestvovati.

Savez za Srbiju odlučio je da bojkotuje izbore, pošto ne postoje ni minimalni uslovi za njihovo normalno održavanje. Vladajuća Srpska napredna stranka drži u svojim rukama sve poluge moći, mediji su blokirani i pod strogom partijskom kontrolom, a državni resursi se obilato koriste u partijske svrhe. Ni posredovanje Evropskog parlamenta u međustranačkom dijalogu nije mnogo pomoglo, budući da su vladajuće stranke tek deklarativno pristaale na dijalog, a zapravo ih ništa osim monologa i apsolutne vlasti ne zanima.

Neke opozicione stranke su odlučile da ipak izađu na izbore, neke čekaju zvanično raspisivanje izbora pa će onda doneti odluku, ali već sada je jasno da neće biti jedinstvenog stava opozicije o bojkotu, što će znatno umanjiti efekte neučestvovanja na izborima. Po svemu sudeći, pokušaj dela opozicije da delegitimiše Vučićevu vlast neće postići željeni efekat, a naprednjaci će dobiti još jedan mandat da rade sa Srbijom i njenim građanima šta im padne na pamet.

Nedavna istraživanja javnog mnjenja pokazala su poražavajuću činjenicu – da čitav niz skandaloznih afera u koje su upleteni najviši državni funkcioneri uopšte nije uticao na rejting SNS-a. Plagirani doktorat ministra finansija Siniše Malog, trgovina uticajem i razne nelegalne radnje ministra policije Nebojše Stefanovića i njegovog oca oko trgovine oružjem i fabrike „Krušik“, otkriće najveće plantaže marihuane u Evropi u Jovanjici koja je obilno dotirana budžetskim sredstvima – nisu ni za milimetar pomerili SNS sa vodeće pozicije.

Stranka koja očigledno koristi državu za lično bogaćenje svojih članova i dalje uživa najveće poverenje građana. Ako tome dodamo i nedavno izneti podatak Centra za društvenu stabilnost iz Novog Sada koji kaže da je SNS najbrojnija partija u Evropi, sa zvanično registrovanih 646.000 članova, postaje jasno da će Srbija ostati još neko vreme zaglavljena u autoritarnom naprednjačkom zagrljaju.

U takvim okolnostima, put Srbije ka Evropskoj uniji i uređenoj državi je čista himera, jer su Vučiću evropske vrednosti na poslednjem mestu, a evropske integracije mu služe tek kao pokriće za sprovođenje čvrstorukaške politike. Što je najgore, francuski veto iz oktobra mu je došao kao kec na jedanaest, kao odličan povod za omiljenu akrobatsku disciplinu – balansiranje između voljene Rusije, Kine i nametnute Evropske unije.

A čak i od toga ima nešto gore – najveći deo opozicije je nacionalistički nastrojen, te sa Vučićem deli animozitet prema evropskim vrednostima i evropskom putu Srbije. Ukratko, u Novoj 2020-oj godini Srbija nema čemu da se nada, jer njoj ni Deda Mraz ne bi mogao da pomogne, kad bi kojim slučajem postojao.

Buđenje nade na Kosovu

Za razliku od zacementirane Srbije, na Kosovu se nakon nedavnih izbora probudila nada u budućnost. Pobednik izbora Aljbin Kurti, lider Pokreta Samoopredeljenje i najverovatnije budući premijer, obećao je beskompromisan obračun sa korupcijom i kriminalom, što bi moglo i da se desi, budući da Kurti nema putera na glavi, za njega nisu vezane nikakve korupcionaške afere niti sumnjivo ratno nasleđe, što se za dosadašnje kosovske funkcionere ne bi moglo reći.

Veliko je pitanje kako će ta borba izgledati u praksi, pošto je moć onih koji su se nelegalno obogatili ogromna, a korupcija nije anomalija već samo srce sistema, kao i drugde na Balkanu.

Nerešeni odnosi sa Srbijom su veliki teg oko nogu kosovskih političara. Dijalog Beograda i Prištine je predugo na ledu, a pitanje je da li će otopljavanje uskoro početi, pogotovo ako imamo na umu da je fingiranje Kosova kao „srca Srbije“ i prateća mitologija pogonsko gorivo koje održava na vlasti svakog političara u Srbiji, služeći usput i kao zlatna koka za raznorazne finansijske mahinacije.

Kurti je najavio da će ukinuti takse od 100 odsto na robu koja dolazi iz Srbije koje je uveo Ramuš Haradinaj, ali i da će insistirati na principu reciprociteta u bilateralnim odnosima Srbije i Kosova. U praksi to znači da Srbija neće moći da otprema robu na Kosovo ne zbog taksi, nego zato što ne priznaje potvrde na kojima piše “Republika Kosovo”.

Kurti je skeptičan prema briselskom dijalogu, jer smatra da bi za pregovaračkim stolom trebalo da se nađu Srbi i Albanci koji žive na Kosovu, u istoj državi, i da rešavaju svoje probleme, a da mešanje Beograda u taj proces samo pogoršava međuetničke odnose.

S obzirom na činjenicu da zvanična Srbija koristi kosovske Srbe kao monetu za potkusurivanje, te da pregovore ne vodi u njihovom interesu, predlažući razna „razgraničenja“ i slične produkte etničkog inženjeringa, stav budućeg kosovskog premijera je sasvim razumljiv. Kurti je najavio i reviziju sva 33 ugovora koji su do sada sklopljeni između Prištine i Beograda. Kako god, stiče se utisak da će Kurti biti mnogo rigidniji pregovarač nego što je to bio slučaj s njegovim prethodnicima.

Borba sa zagovornicima pansrpske politike

Za razliku od Kosova koje muku muči sa velikosrpskim snovima o proširenju teritorije, Crna Gora se oslobodila otrovnog uticaja iz susedstva ulaskom u NATO. Međutim, tu je država u državi – Srpska pravoslavna crkva, odnosno Mitropolija crnogorsko-primorska sa Amfilohijem na čelu, kao poslednja ispostava velikosrpske ideologije, uz podršku političkih snaga okupljenih oko Demokratskog fronta.

Crna Gora je kraj godine dočekala donošenjem Zakona o slobodi veroispovesti, što je dovelo do nasilja u Skupštini, nemira, sukoba, gađanja flašama i hapšenja svih poslanika DF-a. Izgrednici se nisu libili ni pretnji građanskim ratom, Andrija Mandić je pretio pozivajući se na saborce sa ratnim iskustvom iz 90-ih godina, a podršku su dobijali i iz Srbije, od ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, patrijarha Irineja i drugih uglednika koji već godinama ne mogu da se pomire sa činjenicom da je Crna Gora nezavisna država, a ne privremeno odvojeni deo Srbije.

Crnu Goru u narednoj godini čeka nastavak borbe sa zagovornicima pansrpske politike, te pacifikovanje retrogradnih snaga koje se ne mire sa nezavisnošću sopstvene države. U tome ima i dosta ironije, budući da je upravo crnogorska vlast početkom 90-ih pomogla mitropolitu Amfilohiju da nelegalno uknjiži imovinu na SPC, oko čega se sada vodi rasprava koja je prerasla u fizički obračun.

Ovi nemili događaji pomalo su bacili u zasenak činjenicu da je Crna Gora lider u evropskim integracijama, otvorila je 32 od 33 poglavlja u pregovorima sa Evropskom unijom, a uskoro se očekuju i otvaranje poslednjeg poglavlja, broj osam, koje je posvećeno konkurenciji. Međutim, Makronov predlog o postepenijem pristupanju država Zapadnog Balkana Evropskoj uniji mogao bi još dugo da zadrži Crnu Goru na pragu EU, uprkos uspešnom ispunjavanju uslova.

Pretenzije na teritoriju BiH

Kraj godine u Bosni i Hercegovini obeležen je značajnim pomakom – nakon više od godinu dana najzad je formiran Savet ministara BiH. Odmah je poslat i Program reformi u Brisel koji obezbeđuje nastavak saradnje sa NATO-om. Time su otklonjene sve prepreke za implementaciju reforme odbrane BiH, što je preduslov za članstvo u NATO-u.

To je i jedini način da se stane u kraj velikosrpskim pretenzijama koje su itekako prisutne u Srbiji, gde se Republika Srpska doživljava u ćosićevskom duhu – kao najveća ratna pobeda Srbije.

Tome u prilog govori i dokument koji je pripremio ministar odbrane Aleksandar Vulin (čija je najveća ambicija da postane ministar napada). Vulin je napravio Strategiju odbrane i nacionalne bezbednosti koja će se uskoro naći u Skupštini Srbije, a u kojoj piše da je očuvanje Republike Srpske od posebnog značaja za odbranu i bezbednost Srbije.

Tako je i ozvaničen stav da Srbija ima vojno-odbrambene ciljeve u drugoj državi, što je jasan izraz agresivne politike prema Bosni i Hercegovini. Na istom ideološkom tragu je i Povelja o srpskom kulturnom prostoru koju je donelo Ministarstvo kulture Srbije. Zvanična srpska politika jednostavno ne odustaje od svojih velikosrpskih pretenzija, bez obzira na sva zla koja je izazvala devedesetih godina.

Nažalost, na sličan način razmišljaju i mnogi političari u Hrvatskoj koja je odavno članica Evropske unije, ali se to retko primećuje. Hrvatska će početkom godine dobiti novog predsednika ili staru predsednicu, u drugom krugu su se našli Zoran Milanović i Kolinda Grabar Kitarović. Potonja političarka je nedavno obeležila godišnjicu smrti svog ličnog heroja Slobodana Praljka, čime je zapravo podržala njegova zlodela, uključujući projekat Herceg-Bosne i teritorijalnog proširenja Hrvatske na račun BiH.

S druge strane je Milanović, zvanično socijaldemokrata, koji je nakon presude hrvatskoj šestorki izjavio: “Nikakav tu zločinački pothvat za okupaciju i porobljenje susjedne države nije postojao. Ono što je zahtijevalo prisutnost HV-a u susjednoj državi bilo je egzistencijalne prirode”.

Tokom kampanje kandidati su se otimali o Tuđmanovo nasleđe: Kolinda je izjavljivala da je Tuđman njen učitelj i politički uzor, a Milanović je tvrdio da bi danas Tuđman bio izbačen iz HDZ-a. U ranijim kampanjama Milanović je predlagao da se Markov trg preimenuje u Trg Franje Tuđmana, te ovoga svrstao u „najveće sinove hrvatskog naroda“. Ko god da pobedi u drugom krugu, teško da će se nešto promeniti nabolje.

Egzodus sa Balkana

Kad se sva sabere, sledeća godina će regionu u najboljem slučaju doneti neke sitne pomake u pozitivnom pravcu. S obzirom na kakvom se civilizacijskom dnu nalazimo, to je premalo, jer su nam za istinsku normalizaciju neophodni koraci od bar sedam milja.

Glavni problemi naših društava neće biti rešeni ni sledeće godine, ostaćemo zaglavljeni u blatu nacionalizma, opterećeni nasleđem zločina, zakopani u reviziji istorije, u siromaštvu i odsustvu perspektive, sa neefikasnim pravosuđem, manjkavom vladavinom prava, sa političkim oligarhijama koje se bogate na naš račun, živećemo i dalje u sistemima koji su skrojeni tako da manjina moćnih i bogatih živi na račun obespravljene većine.

Uz tihi, pokorni pristanak većine koja nema volje da se pobuni i izbori za život dostojan čoveka.

Jedino je sigurno da će desetine hiljada građana naših država, kojima je dozlogrdio život u neljudskim uslovima, ispuniti svoje novogodišnje želje i potražiti sreću u nekim uređenijim društvima. Pogotovo nakon 1. marta 2020. godine kada stupa na snagu novi nemački Zakon o useljavanju stručne radne snage koji će znatno olakšati odlazak u Nemačku radi zapošljavanja, kao i zarad potrage za radnim mestom i mestom za stručnu obuku.

Do sada smo imali odliv mozgova i vrednih ruku, a u Novoj 2020. godini čeka nas pravi egzodus sa našeg brdovitog i nesrećnog Balkana.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera