Srpska premijerka na grobu profašističkog premijera

Predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić boravila je u zvaničnoj poseti Argentini, gde je predstavljala svoju zemlju na inauguraciji novog predsednika Alberta Fernandeza. Pored brojnih protokolarnih obaveza, premijerka je našla malo vremena i za slobodne aktivnosti. Ne, nije posetila Nacionalnu biblioteku u kojoj je godinama radio Horhe Luis Borhes, a nije se zaputila ni do Banfilda, predgrađa Buenos Airesa, kako bi potražila kuću u kojoj je Hulio Kortasar proveo najveći deo svog detinjstva. Premijerku ne zanimaju veliki argentinski i svetski pisci, ona se bavi samo kreativnim industrijama, a tu za Vavilonsku biblioteku i Školice nema mesta.

Brnabić se uputila na groblje, da obiđe večno boravište nekadašnjeg ministra finansija i predsednika Vlade Kraljevine Jugoslavije Milana Stojadinovića. Našla ga je, na grob klekla i ovako njemu rekla: “U čast srpsko-argentinskog prijateljstva i partnerstva. Da živi vekovima. Hvala vam za večnu kuću predsednika Vlade Kraljevine Jugoslavije, Srbina, Milana Stojadinovića. U ime Vlade Republike Srbije Ana Brnabić”. Tačnije, nije rekla, već je citirani tekst upisala u knjigu utisaka, položivši usput cveće na grob svog prethodnika.

Savezništvo sa Hitlerom i Musolinijem

Ništa u premijerkinoj poseti avetima prošlosti ne bi bilo sporno, da nije jedne male, majušne sitnice. Naime, Milan Stojadinović je bio zagriženi pristalica fašističke ideologije, poštovalac Benita Musolinija, premijer koji je spoljnu politiku Jugoslavije usmerio ka silama Osovine, a podržavao je i generalisimusa Franka u borbi protiv španske Republike. Stojadinović je 1935. godine osnovao desničarsku Jugoslovensku radikalnu zajednicu (JRZ) koju je organizovao po uzoru na Musolinijevu Nacionalnu fašističku partiju.

U drugom tomu knjige Savremenici fašizma istoričarka Olivera Milosavljević se bavila periodom u kojem je Stojadinović bio premijer (1935-1938). Milosavljević je zabeležila i kako je ondašnja beogradska štampa pisala o Stojadinovićevim posetama prijateljskim fašističkim zemljama. Evo, na primer, kako je izgledala poseta premijera Kraljevine Jugoslavije Musolinijevoj Italiji: “Vreme je 1937. veoma afirmativno pisalo o novoj spoljnoj politici jugoslovenske vlade i njenom okretanju fašističkim zemljama. Prilikom posete predsednika vlade Milana Stojadinovića Italiji, izveštavano je da je ‘otac nove Italije’ Musolini ispratio Stojadinovića sa ‘vidnim izrazima svojih ličnih pažnji kako prema našoj zemlji tako i prema g. dr. Stojadinoviću lično’.

Izveštača je ispunjavalo ‘osećanje gordosti’ što je predsednik bio primljen u jednoj ‘velikoj imperiji sa gestovima dostojnim velike prošlosti i u tradicijama Rima, ali i sa jednom neprikrivenom notom radosti’ koju su imali ‘u očima kako oni koji vladaju u znaku Fašija, tako i vasceli narod’. Izveštač je to osetio ‘u klicanjima, u pogledima, u srdačnom stisku ruku'”.

To je ta slavna prošlost kojoj se Ana Brnabić poklonila na groblju u Buenos Airesu.

Poseta Hitlerovoj Nemačkoj je prošla još bolje. Olivera Milosavljević piše: “Prilikom posete Milana Stojadinovića Nemačkoj 1938. godine, Vreme je izveštavalo da će se on u Berlinu sresti sa ‘vrhovnim preporoditeljem nemačkog naroda g. Adolfom Hitlerom’. Za izveštača je put u Berlin bio put ‘u novu i moćnu Nemačku’, čiji je narod ‘iskovao pobedu bez krvi’, ‘odagnao od Evrope spektar građanskih ratova i svojim strpljenjem i ispolinskim radom doprineo današnjem uvažavanju nemačkog imena’. Pisao je da ‘kada je taj veliki narod pružio nama ruku izmirenja, posle svetske drame, mi smo je iskreno prihvatili i stegli’, jer su dobri odnosi sa Nemačkom postali norma u spoljnoj politici tokom dve poslednje godine. (…) Stojadinovićevom posetom, po izveštaču Vremena, Jugoslavija je ‘izvojevala časno mesto na horizontu nemačke politike’, jer Nemačka ‘ne pomišlja na agresivnost ma prema kome’, a ‘zajednički san’ je mir”.

Zaista mudra i dalekovida politika premijera Stojadinovića, nije ni čudo da je nova naprednjačka vedeta Ana Brnabić tu našla uzor. Kad je Nemačka izvršila anšlus Austrije, jugoslovenski zvaničnici su to dočekali sa oduševljenjem, pa je provladina štampa pisala o dobrosusedskim odnosima, te kako je “Jugoslavija na svojim granicama dobila prijateljski nemački narod”.

Na strani generalisimusa Franka

Kad je u Španiji izbila vojna pobuna i počeo građanski rat, Vlada Kraljevine Jugoslavije stavila se na stranu Frankovih falangista i njihovih nemačkih i italijanskih saveznika. Toliko o čuvenoj mantri kako su “Srbi uvek bili na pravoj strani istorije”. Vlast je odmah preduzela konkretne mere protiv doborovoljaca iz Jugoslavije koji su bili voljni da se bore na strani Republike. Tom temom detaljno se pozabavio istoričar Milivoj Bešlin u radu “Kraljevina Jugoslavija u borbi protiv antifašizma 1936–1939” koji je objavljen u zborniku Preispitivanje prošlosti i istorijski revizionizam. Kako piše Bešlin, “Vlada Milana Stojadinovića je 25. februara 1937. donela Odluku o zabrani sakupljanja i slanja dobrovoljaca u Španiju, koja je uključivala i zabranu prikupljanja novčanih i dobrovoljnih priloga, čime je faktički kriminalizovana svaka pomoć legalnoj španskoj vladi, odnosno republikanskim snagama antifašizma, ali i pronađen legislativni osnov za progon jugoslovenskih komunista, koji su najviše (iako u tome nisu bili jedini) sakupljali i slali pomoć”.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Dok su fašisti bombardovali Gerniku i Madrid, dok su uništavali muzej Prado, dok su ubijali žene i decu, jugoslovenske vlasti su hapsile i internirale stotine svojih građana koji su hteli da pomognu Frankovim žrtvama. Vlada Milana Stojadinovića nije dozvoljavala čak ni humanitarnu pomoć ranjenicima i invalidima rata u Španiji. Bešlin zaključuje: “Kada je reč o odnosu Kraljevine Jugoslavije prema praktičnom, realpolitičkom, ali i etičkom pitanju antifašističkog rata u Španiji, nesumnjivo se može reći (imajući u vidu samo navedeni parametar) da je karakter jugoslovenskog monarhističkog režima bio profašistički”.

Milan Stojadinović stavio se na stranu fašističkih ubica, protiv antifašističkih boraca, među kojima je bilo na desetine hiljada dobrovoljaca iz celog sveta. Protiv velikih intelektualaca i pisaca koji su se borili puškom ili perom, protiv ljudi kao što su Džordž Orvel, Vistan Hju Odn, Artur Kestler, Andre Malro, Džon Dos Pasos, Ernest Hemingvej, Ema Goldman, Tristan Cara, Ilja Erenburg, Pablo Neruda, Stiven Spender, Rafael Alberi, Horhe Giljen… I naravno – Federiko Garsija Lorka, najveći španski pesnik tog doba, kog su falangisti streljali. Nije ni čudo što Brnabić nije potražila tragove velikih pisaca u Buenos Airesu, bila je previše zauzeta odavanjem počasti premijeru koji je zdušno podržavao ubice pesnika.

Sporazum sa Pavelićem

U zemlji sa takvim predsednikom vlade sasvim je logično što su knjige bile zabranjivane, a studenti premlaćivani i ubijani. Studenti iz Beograda, Ljubljane, Zagreba, Skoplja i Subotice organizovali su 4. aprila 1936. godine generalni štrajk protiv fašizacije zemlje i vlade Milana Stojadinovića. U sukobu sa članovima nacionalističke organizacije “Orjuna” ubijen je student prava Žarko Marinović. Zato se 4. april obeležava kao Dan studenata Beogradskog univerziteta. Možda premijerka misli da bi trebalo ukinuti ovaj praznik? Među zabranjenim knjigama u Stojadinovićevo vreme bila je i poema “Turpituda” nadrealiste Marka Ristića koju je policija 1938. godine zaplenila još u štampariji. Takva su vremena bila: fašizam je bio na ceni, a poezija je predstavljala opasnost po državni poredak.

Nakon Drugog svetskog rata Stojadinoviću je zabranjen povratak u zemlju, pa je ostatak života proveo u Južnoj Americi, mahom u Argentini. Tamo se družio sa ostalim emigrantima, između ostalih i sa nekadašnjim poglavnikom NDH Antom Pavelićem. Uz čašicu alkohola i prisećanje na divne prošle dane, dvojica kukastih bivših političara sklopili su dogovor o razbijanju socijalističke Jugoslavije na tri države: Sloveniju, Hrvatsku i Srbiju. U toj podeli Hrvatskoj bi pripalo pola Bosne, a u Srbiju bi ušle Makedonija, Crna Gora i druga polovina Bosne. Razmena stanovništva, humana preseljenja i etničko razgraničenje se podrazumevaju u ovakvom nacionalnom inženjeringu. Nije Stojadinoviću smetalo to što je Pavelić organizovao genocid nad Srbima da s njim sklapa saveze i dogovore, kvislinška zajednički imenitelj bio je pretežniji od svih prividnih razlika među njima.

Poslušničko upisivanje u historiju beščašća

Premijerka Srbije se ponaša kao da sve ovo ne zna ili kao da to smatra nebitnim. Poklanjajući se senima Milana Stojadinovića, Ana Brnabić se poklonila i senima svih onih na čijoj je strani pokojni premijer bio, od Hitlera do Musolinija, od Franka do Pavelića. Ne treba precenjivati premijerku Srbije, nije se ona na inkriminisanom grobu zatekla iz nekih ličnih idejnih opredeljenja, budući da ih nema. Pre će biti da se radi o još jednom poslušničkom činu prema šefu partije i predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću.

Kada je Vučić napuštao premijersko mesto, poklonio je Ani Brnabić upravo knjigu Milana Stojadinovića, a u kampanji za beogradske izbore predložio je svojim partijskim drugovima da izađu na izbore sa plakatom Milana Stojadinovića “na kojem je pokazao makazama kako je smanjio dug”. Fascinacija predsednika Vučića Milanom Stojadinovićem naizgled je ograničena na ekonomsku sferu, ali bojim se da između njih postoje i sličnosti ideološke prirode.

Svejedno je koji su motivi vodili Anu Brnabić da se uputi na grob Milana Stojadinovića, za njen postupak nema opravdanja. Premijerima koji su podržavali fašiste jednostavno se ne odaju počasti. Upisujući se u knjigu utisaka na Stojadinovićevom grobu, Ana Brnabić se zapravo upisala u istoriju beščašća. Po ko zna koji put.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera