Oglasi

Srbiju su oblikovali razni šešelji

U naopakoj državi i izvitoperenom sistemu vrijednosti zločinci će još dugo biti heroji.
Presuda žalbenog vijeća u najmanju ruku zbunjujuća je i nejasnaReuters

Presuda žalbenog veća Mehanizma u Hagu kojom je Vojislav Šešelj osuđen na deset godina zatvora bar je u nekoj meri ispravila prvostepenu oslobađajuću presudu kojom se sudija Žan-Klod Antoneti upisao u savremenu povest beščašća. Ako ništa drugo, Šešelj je bar proglašen zločincem i krivim za huškačke govore kojima je pozivao na progon vojvođanskih Hrvata. Sad bar znamo da su njegove poruke tipa "u Hrtkovcima nema mesta Hrvatima" podstrekivanje na zločin, a ne "iskazivanje alternativnog političkog programa", kako je stajalo u prvostepenoj presudi. Ako Srbija nije bila u ratu, a kamoli izvršila agresiju na Hrvatsku, kako to da su njeni građani proterivani iz zemlje, i to samo zato što su hrvatske nacionalnosti?

Dok je prvostepena presuda bila skandal, presuda žalbenog veća je u najmanju ruku zbunjujuća i nejasna, te nameće čitav niz logičnih pitanja. Za ostale huškačke govore koje je Šešelj redovno držao na drugim područjima, u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, žalbeno veće nije moglo da utvrdi da su povezani sa zločinima. Šešeljeve govore u kojima je pretio da će, "ukoliko Bosna proglasi nezavisnost, poteći reke krvi", pozivao svoje pristalice da "očiste levu obalu Drine" i da Republiku Srpsku "odbrane od ustaških i panislamskih hordi", žalbeno veće je proglasilo huškačkim, te da su mogli da ohrabre počinioce zločina protiv nesrba. Međutim, problem je u tome što je između Šešeljevih govora i zločina koji su njegove reči sprovodili u delo proteklo "znatno vreme", pa je pitanje da li je uopšte bilo konkretnog efekta na ponašanje počinilaca zločina. 

Ratni zločinci s kratkim pamćenjem

Dakle, kada Vojislav Šešelj pozove svoje četnike da "očiste levu obalu Drine", a oni, čim im se ukaže prilika, počnu da vrše etnička čišćenja po Zvorniku, Bijeljini i okolini, u sadejstvu sa JNA, arkanovcima i drugim formacijama, to nema nikakve veze sa Šešeljevim podstrekačkim izjavama, jer četnici nisu krenuli u ubilački pohod čim su saslušali reči svog vođe nego nakon što je proteklo neko vreme. Zanimljiva logika koja otvara široke mogućnosti za tumačenje ratnog huškanja. I koliko to vremena treba da protekne između poziva na klanje i proterivanje do izvršenja zločina da bi huškač bio proglašen nevinim? Tri dana? Cela sedmica? Pola meseca? Dva sata? Da li to zavisi od toga koliko dobro pamćenje ima ratni zločinac? Ili od toga koliko mu se Šešeljev govor duboko urezao u sećanje?

Polovinom maja 1992. članovi paravojne jedinice "Pivarski" Goran Savić i Darko Janković vratili su se sa ratišta u Bosni da bi ostatak meseca proveli radeći kao obezbeđenje na mitinzima Srpske radikalne stranke. Dakle, između ostalog, čuvali su Šešelja dok je držao svoje zapaljive govore usmerene protiv nesrba. Početkom juna vratili su se u svoju jedinicu i nastavili da ratuju u istočnoj Bosni. Tačnije, da muče i ubijaju zarobljenike na Ekonomiji, Ciglani i u Domu kulture u Čelopeku, za šta su i osuđeni na robiju. I sad treba da verujemo da to nema nikakve veze sa Šešeljem, Srpskom radikalnom strankom i njihovim širenjem mržnje, šovinizma i podstrekivanja na istrebljenje?

Žalbeno veće navodi za Šešeljeve govore o Vukovaru iz novembra 1991. da "na osnovu dokaza ne može van razumne sumnje da utvrdi šta je tačno u tim prilikama Šešelj rekao". Međutim, postoje snimci Šešeljevih govora iz novembra 1991; u jednom od njih vođa radikala, primera radi, kaže sledeće: "Vukovar je ta ključna tačka koju treba probiti, koju treba osvojiti i onda jednostavno ustašama ništa drugo ne preostaje". Istog tog novembra Šešeljevi dobrovoljci učestvovali su u streljanju ratnih zarobljenika na poljoprivrednom dobru Ovčara. Za taj zločin komandant Šešeljevih dobrovoljaca Milan Lančužanin osuđen je na šest, a njegov zamenik Predrag Milojević na 20 godina zatvora. Šešeljevi dobrovoljci ubijaju, zlostavljaju i iživljavaju se po Bosni i Hrvatskoj, a onda ispada da to nema ama baš nikakve veze sa Šešeljem. Ohrabrujuća vest za sve buduće ratne huškače, koji su ujedno i organizatori paravojnih formacija i pljačkaško-koljačkih bandi.

Velika Srbija – politički ili kriminalni cilj?

Posebno je problematično što je presudom žalbenog veća Šešelj oslobođen odgovornosti za učestvovanje u udruženom zločinačkom poduhvatu. Lišiti Šešelja odgovornosti za udruženi zločinački poduhvat isto je kao lišiti naciste odgovornosti za osnivanje koncentracionih logora. Čitav svoj radni vek, bar u poslednjih 30-ak godina, Šešelj je proveo neumorno radeći na udruženom zločinačkom poduhvatu, praktično se ničim drugim nije ni bavio, a sad se našao neki tamo sud da mu odriče minuli rad. Kao da je Šešelj bio neki usamljeni pojedinac koji je delovao na svoju ruku, a ne u okviru mnogo šireg projekta, u koji su bile uključene sve državne i paradržavne strukture, sa zajedničkim ciljem stvaranja Velike Srbije i programom oličenim u paroli "Svi Srbi u jednoj državi".

To nas vraća na prvostepenu presudu u kojoj se kaže: "Projekt Velike Srbije, kakav zagovara Vojislav Šešelj, jest a priori politički, a ne kriminalni cilj." Čega ima kriminalnog u nameri da se osvoji neka susedna teritorija i pripoji svojoj državi? Po toj logici su i nacistički planovi za proširenje Nemačke takođe bili "politički, a ne kriminalni cilj", u šta su imali prilike da se uvere svi evropski narodi.

Ipak, treba napomenuti da je na suđenju Milanu Martiću Haški tribunal nedvosmisleno utvrdio da je Šešelj bio deo udruženog zločinačkog poduhvata. U presudi Martiću stoji: "Raspravno veće nalazi da su, među ostalima, Blagoje Adžić, Milan Babić, Radmilo Bogdanović, Veljko Kadijević, Radovan Karadžić, Slobodan Milošević, Ratko Mladić, Vojislav Šešelj, Franko 'Frenki' Simatović, Jovica Stanišić i kapetan Dragan Vasiljković učestvovali u promicanju zajedničke svrhe udruženog zločinačkog poduhvata", tako da je Šešelj ipak dobio priznanje za svoje krvave zasluge, makar i na suđenju drugom zločincu.

Uzaludna presuda

Šešelj je nakon izricanja presude izjavio da je "veoma ponosan na sve pripisane ratne zločine i zločine protiv čovečnosti i da je spreman da ih u budućnosti višestruko ponovi". Teško je sa manje reči više i radikalnije omalovažiti presudu, pravosuđe i samu ideju zakona i pravde. Prema krivičnom zakoniku, svrha kažnjavanja bi trebalo da bude višestruka: uticanje na počinioca da ubuduće ne čini krivična dela; uticanje na druge da ne čine krivična dela; izražavanje društvene osude za krivično delo, jačanje morala i učvršćivanje obaveze poštovanja zakona. Presuda Šešelju očigledno nije ispunila nijednu svoju svrhu.

Za Šešelja smo znali da je nepopravljiv, tu nikakva presuda ne pomaže, pogotovo ovako polovična i krnja, ali tu postoji jedan mnogo veći problem. Pišući pre dve godine o prvostepenoj presudi Šešelju, Vuk Perišić je naveo da je osnovna greška Haškog tribunala to što je osudio tek pokojeg kradljivca, ali ne i samu ideju krađe. Odnosno, sudilo se pojedinačnim ratnim zločincima, ali ideologija nacionalizma, koja nužno proizvodi sukobe, ratove i zločine, nije osuđena. Naprotiv, svetonazor koji je doveo do rata živ je i zdrav, njegovi brojni zagovornici su ugledni članovi društva i nastavljuju da truju nove generacije svojim nakaradnim idejama, mržnjom i šovinizmom.

Šešelj je na slobodi, predsednik je parlamentarne stranke koja je onomad oformljavala zločinačke paravojne formacije, a danas, u ovom mirnodopskom zatišju, na razvalinama koje je stvorila, mirno propoveda iste ideje i program koji su devedesetih godina završili u zločinu. Ali, čak i da je Šešelj osuđen po svim tačkama optužnice, ništa se u Srbiji ne bi promenilo jer živimo u zemlji koju su duhovno oblikovali raznorazni šešelji i njihove paraintelektualne formacije. U takvoj naopakoj državi i izvitoperenom sistemu vrednosti zločinci će još dugo biti heroji. Uprkos svim presudama i zdravoj pameti.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.    

Izvor: Al Jazeera