Spor Srbije i Hrvatske: Arbitraža na Dunavu?

Piše: Ratko Femić

Posle primedbi predsednika Srbije Tomislava Nikolića da nije red da predsednica Hrvatske – koju je pozvao srpski premijer Aleksandar Vučić – sada dođe u Beograd već da on kao srpski predsednik ode u Zagreb, prvi u posetu zapadnom susedu otišao je srpski ministar spoljnih poslova Ivica Dačić.

Srbija i Hrvatska imaju sijaset otvorenih pitanja, na sreću rešivih uz malo političke volje i posvećenosti. Iako su rešavanja ovih problema bila u fokusu sastanaka Dačića sa hrvatskim zvaničnicima, izgleda da je zadatak srpskog šefa diplomatije bio i da smanji teret koji su, možda, na odnose Srbije i Hrvatske dodale primedbe predsednika Srbije. Jer, ipak, Hrvatska je članica EU-a, a Srbija nije, i ne bi bilo pametno da Beograd, ako želi da u dogledno vreme dođe do članstva u evropskom klubu, zateže odnose sa Zagrebom.

Odluke o napredovanju u novu fazu ili prijemu novih članova u EU donose se konsensusom, što znači da već postojeće članice faktički imaju pravo veta, te na taj način pokušavaju da na svoju korist reše određene bilateralne probleme sa zemljama koje tek treba da uđu u njihovo društvo u Briselu.

Zvaničnici iz Zagreba su više puta rekli da neće kočiti put Srbije u EU, ali Beograd, ipak, treba da pokaže kooperativnost i dobru volju za rešavanje problema, i već je počeo da je pokazuje.

Prirodna ili ugovorna granica

Hrvatska šefica diplomatije Vesna Pusić je pre Dačićeve posete izjavila da će Zagreb tražiti da se spor o granici na Dunavu između Srbije i Hrvatske, koji traje već 13 godina, reši međunarodnom arbitražom, jer “ne treba više imati iluzija da je moguće postići dogovor”.

Da bi to pitanje otišlo pred međunarodni sud, zahtev bi trebalo da pošalju obe države o čemu se, bar do sada, u Srbiji nije razmišljalo. Međutim, Dačić je u Zagrebu ponovio stav da je Srbija za graničnu crtu po sredini reke, ali i izrazio spremnost da se to pitanje reši međunarodnom arbitražom.

Hrvatska strana se zalaže za granicu po katastarskom principu, jer je reka promenila tok, pa je, kažu, deo njihove teritorije ostao u Srbiji, ali uvažavenjem tog modela delovi opština Apatin, Sombor i Bačka Palanka pripali bi Hrvatskoj.

Ovo pitanje je pokušala da reši i međudržavna komisija, ali bez rezultata.

Međunarodno pravo poznaje prirodne i ugovorne granice. Kod granica koje idu rekom, granica je najčešće linija koja čini sredinu matice reke ili geometrijsku sredinu reke. Za plovne reke prihvaćeno je pravilo sredine reke. Srbija je na tim retkim sastancima međudržavne komisije isticala argument da je u međunarodnoj praksi uobičajeno da se na Dunavu primenjuje to pravilo. Tako su razgraničene Srbija i Rumunija, Rumunija i Bugarska, kao i Mađarska i Slovačka.

Ako dve strane toliko dugo nisu bile u stanju da reše problem i nađu dogovor, što bi ujedno bilo i najjeftinije rešenje, onda odluku treba prepustiti “starijem” i nastaviti saradnju na rešavanju ostalih pitanja. Naravno, tada bi i jedna i druga strana bila u obavezi da prihvati presuđeno rešenje.

Takav spor bi verovatno trajao dve-tri godine i, što je značajno za Beograd, bio bi okončan pre nego što Srbija završi pregovore o članstvu u EU. Tako bi se, bar kada je reč o ovom pitanju, izbeglo eventualno stavljanje veta Hrvatske na evropski put.

Regionalna jurisdikcija

Nije to jedini problem u čijem je rešavanju Dačić nagovestio moguću promenu dosadašnjeg stava. Srpski šef diplomatije je čak izjavio da će Zakon o regionalnoj jurisdikciji, kojim se Srbija proglasila nadležnom za procesuiranje ratnih zločina počinjenih na području drugih država bivše Jugoslavije, da bude promenjen ako se pokaže da nije u skladu sa evropskim standardima.

Na osnovu tog zakona je u Srbiji uhapšen i osuđen hrvatski državljanin Veljko Marić zbog ubistva drugog hrvatskog državljanina srpske nacionalnosti. Međutim, taj zakon omogućio je Srbiji procesuiranje za ratne zločine ljudi koji su se našli na njenoj teritoriji, a uglavnom je reč bila o Srbima – 169 od 170.

Dačić je prvi srpski zvaničnik koji je izjavio da bi Zakon o regionalnoj jurisdikciji mogao da bude promenjen, te se i to može posmatrati u svetlu poboljšanja odnosa dve države, ustupka Srbije u cilju osiguravanja puta bez prepreka prema EU-u.

To je samo deo problema između Srbije i Hrvatske čijim se rešavanjem bave tela kojima koordiniraju državni sekretari ministarstava spoljnih poslove dve države.

To su pitanja nestalih osoba, položaja srpske manjine u Hrvatskoj i hrvatske manjine u Srbiji, popisa optuženih ili osuđenih za ratne zločine, povratka u Hrvatsku 32.000 hrvatskih Srba koji u Srbiji još imaju status izbeglica, pitanja njihovih penzija, povratka imovine i stanarskih prava, kao i povratka hrvatskog kulturnog blaga.

Mnogo problema koje – kako smo već videli na primeru srdačnih susreta i dobrih odnosa dvojice bivših predsednika Srbije i Hrvatsk, Borisa Tadića i Ive Josipovića – ne rešavaju protokolarni susreti i izlivi ljubaznosti kojima je Dačić sklon. Posle zagrljaja, osmeha i poljubaca i ovog puta ostali su svi napred navedeni problemi.

Srećom ovi srpsko-hrvatski sporovi ne sadrže elemente krupnih antagonističkih interesa. Međutim, pojedini politički akteri mogli bi da instrumentalizuju neka od ovih otvorenih pitanja i zato se njihovo rešavanje ne treba odlagati.

Otvoreni granični spor, na primer, iako ne izgleda komplikovan, opterećen je izvesnom simbolikom granica i njegovo odugovlačenje ide na ruku etnocentričnim političkim grupacijama koje mogu da ga zloupotrebe. Zagrebu se nigde ne žuri, ali sigurno želi da barem malo iskoristi žurbu Beograda.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera