Sirijski arhitekta sanja obnovu svog Homsa

Ammar Azzouz traži primere pozitivnih praksi u rekonstrukciji gradova u Bosni, Španiji i Poljskoj sanjajući obnovu svog grada, Homs.

Za mnoge razmišljanje o obnovi sirijskih gradova upravo sada može se činiti velikom ekstravagancijom dok svetom zuji korona virus, a u Siriji i dalje rat, ali sirijski arhitekta, Ammar Azzouz, koji je svoj rodnji grad Homs napustio tri meseca pre nego što je počeo rat želi da gleda budućnost uprkos svemu. Azzouz je doktorirao na fakultetu Bath u Engleskoj, a radi za poznatu međunarodnu kompaniju ARUP, koja zajedno sa Cambridge University podržava njegov projekat, kojim Azzouz želi da započne debatu o uspešnoj obnovi gradova razorenih ratom.

„Za mene ideja gubitka je konstanta, ljudi [tokom rata] izgubili su sve, familju, kuću, nivo patnje neverovatan“ kaže Azzouz i ističe da tokom obnove gradova jako je bitno da ista ne postane uzrok produbljivanja traume.

„Gledao sam mnoge pozitivne primere iz Bejruta, gde zahvlaljujući mnogim, lokalnim inicijativama uspelo se ispraviti neke stvari. U našem projektu gledali smo Sarajevo, ali i iskustva Varšave nakon drugog svetskog rata“, rekao je Azzouz.

Njegov je cilj je pronaći odgovor na pitanje kako arhitekti uspešno mogu da doprinesu rekonstrukciji ne samo gradova ali i zajednica.

Kako obnoviti zajednicu posle rata?

„Zanima me kako [kroz arhitekturu] možemo da vratimo zajednicu na njeno mesto, kako rekonstrukcija gradova može doprineti lečenju ratnih trauma“, kaže Azzouz. On takođe ističe da od izuzetnog značaja je pronaći odogovore na mnoga tehnička pitanja, poput kako se suočiti sa pravama svojine i posleratnoj stvarnosti.

Joanna Kusiak, istražiteljka urbanizma na Cambridge Univerzitetu smatra da Azzouz nije poranio sa postavljanjem pitanja o rekonstrukciji. Naprotiv.

„Nije tu ništa čudno, niti je ovo rano za postavljanje takvih pitanja. Poljaci u Londonu, još 1943. godine, u trenutku kad kraj drugog svetskog rata nije se ni naslućivao, pravili su planove obnove Varšave tokom vežbi na lokalnom fakultetu“, tvrdi Kusiak.

Ona tvrdi da ipak danas rekonstrukcija grada poput Homsa ili drugog je još težak zadatak nego nakon drugog svetskog rata.

„U Varšavi uspeh obnove je bio između ostalog taj, što u obnovi su učestvovale sve moguće političke strane, ali je situacija bila sasvim drugačija u odnosu na današnju Siriju, tamo ne znamo u kom će pravcu sve to da ide“, kaže Kusiak.

Ona primećuje da ukoliko u proces rekonstrukcije uključiti ljude, koji žele da se vrate u svoja ognjišta, ukoliko dati ljudima mogućnost uticaja na stvarnost, ličnog učestvovanja u rekonstrukciji, postoji šansa da se ratne traume ublaže. A o tome može se već sad razmišljati.

„Retko ko razmišlja o tome koliko rekonstrukcija grada nakon rata je veliki i pozitivan projekat. Mi se obično hranimo pričama o ratovima, borbama, ustancima pa opet ratovima. To jesu bitne teme, ali i rekonstrukcija je jako bitna tema, pozitivna, koja u slučaju Varšave je jedan od retkih kolektivnih uspeha“, kaže Kusiak.

Rad na rekonstrukciji je forma aktivnog pamćenja

Iako je po struci naučnica, urbanistkinja, Kusiak odnedavno je počela da se zanima i traumom. Ona je mišljenja da zajednički rad na rekonstrukciji sopstevnog grada, mesta, zajednice može doprineti smanjivanju posledica ratne traume.

„Nedavno sam pročitala da ključno za nastanak traume je osećaj bezpomoći – neko ti uništava grad a ti ništa s tim ne možeš da uradiš. Osećaš se bezpomoćno“, rekla je Kusiak. Prema njoj upravo zbog toga  u posleratnoj Varšavi toliko je bilo bitno da ceo narod učestvuje u rekonstrukciji grada.

„Nemamo puno projekata u historiji Poljske, koji su primeri kolektivnog uspeha. Poljaci uspeh više postižu kao individualci, zato primer Varšave i njene rekonstrukcije je tako bitan. Tada se razmišljalo o tome kako ispraviti i prethodne greške, kako napraviti grad za ljude, da se lepo u njemu živi. Zato danas u Varšavi ljudi vrlo često biraju da kupuju stanove u starijim zgradam, gde stanovi su komotniji, okolo ima više zelenih površina, škola i vrtića. Slične potrebe imaju i ljudi u Siriji, a i drugde“, primećuje Kusiak. Ona kaže da rad na rekonstrukciji je forma aktivnog pamćenja.

Azzouz kaže da nije siguran da li će ikad da se vrati u Siriju. U Londonu živi sam, u ratu izgubio je mnoge drage ljude, a podršku u Londonu dobija od lokalne sirijske zajednice.

Njegov rad o uništenju Homsa je kao polureportaža o bolu nakon raspada na koji običan čovek nema nikakv uticaj. On traži nazive za uništena mesta, koja i dalje tinjaju životom u glavi. To su, kako citira Halilovića, „Mesta bola“ (Places of pain), koja nastaju kao rezultat nasilnog raseljenja.

„Za raseljene ljude, pamćenje i identitet su stvar performanse, one se renegociraju na dnevnoj bazi“, ističe se u njegovom radu „Priča o sirijskom gradu u ratu“.

Azzouz želi da otvori diskusiju o tome, kako mesta bola promeniti u mesta utehe. O Balkanu ne zna još puno, ali instinktivno uključio je Sarajevo u svoj projekat. Nakon prvog prikazivanja dokumenta na konferenciji online sa više od 50 stručnjaka iz celog sveta, on planira da nastavi projekcije i debate na tu temu, ponajviše preko interneta zbog trajanja pandemije korona virusa.

Izvor: Al Jazeera