Oglasi

Selo svo od dragog kamena

Al Jazeera u Gornjem Bučumetu, selu u južnoj Srbiji, čije su kuće, bunari i ograde od dragog i poludragog kamena.

Piše: Snježana Mulić-Softić

Na obroncima planine Radan, poviše Medveđe, u južnoj Srbiji, tamo gdje izgleda da je nebo bliže od zemlje, smjestilo se selo Gornji Bučumet.

Kuće, bunari, podzidi, ograde i putevi između kuća, sagrađeni su od kamena najraznovrsnijih boja, pa selo, i kad u njega uđete usred kišnog i tmurnog jesenjeg dana, izgleda vedro i šareno.

Do prije 15-ak godina, stanovnici ovog sela znali su samo da je kamen koji “izvire” iz njihovih njiva tvrd i postojan, što ih je navelo da ga upotrijebe za gradnju, umjesto da kupuju i iz grada tegle tovare cementa.

Danas već znaju da je to što su ugradili u svoje selo, i oni dosadni kamičci koji im smetaju pri oranju i zapinju za alatke, zapravo - poludrago i drago kamenje; da boje koje im ponekad, dok idu niz livade i šumarke ili vade krompire, zaslijepe oči, zapravao odbljesak opala, ahata, kalcedona, ametista i jaspisa.

Ranac pun kamenja

Goran Arsić pred svojom starom seoskom kućom ima podugačku kamenu ogradu. Čim čuje da su došli novinari - zna zbog čega su tu, pa odmah prilazi ogradi i pokazuje na dva velika crvenkasta kamena.

“Ovo su pravili naši stari, a nisu ni znali šta je u ovom kamenu, osim da je jako, da se ne osipa, i da će ograda dugo da stoji. A mi sada  znamo da je ovo kamenje neobično i vredno - kažu da na našim livadama, u potocima i na padinama, ima i dragog i poludragog kamena, tih kristala. Vidite ove boje kako su lepe”, govori Goran, dok pored njega veliki puran širi svoje perje, šareno i skoro podjednako lijepo kao boje koje se prelijevaju iz ograde.

Goran nas vodi u kuću bake Ljubice, odmah do njegove, gdje je “sva veranda od poludragog kamena”.

Fotografišemo verandu, a 81-godišnja baka Ljubica zove nas da uđemo. Dok pravi sirnicu, pokazuje nam gdje da sjednemo i veli: “Sad će kafa, će kamenje da stoji đe i pre.”

“Kažu nam da smo bogati, da sedimo na drago kamenje, a drplje smo obično, vidite da smo u prnjama”, kazuje baka i nastavlja savijati jufku.

“Ništa nismo znali do prije 15 godina, kada je prvi put došao neki Slovenac sa rancem. On je tada natrpao ranac ovim kamenjem, kupio ga je po potoku, livadama, birao, zagledao… Onda je rekao: ‘Meni je ovo dosta za godinu’, i otišao. Onda je opet došao za godinu, ponovo natrpao ranac, i sve tako. Nakon njega, nije prošlo nekoliko godina, došli su neki Rusi, dovezli su i buldožer, pa su kopali. I oni su odneli pune tovare kamenja”, priča Goran.

Svakom njegov kamen

Negdje u isto vrijeme, dok razgovaramo sa Goranom i bakom Ljubicom, u kuću ulazi Goranova 11-godišnja kćerka Aleksandra, noseći  pune ruke lijepo obrađenog kamenja.

U čudu pitamo otkud djevojčica zna da smo došli zbog kamenja.

Ona  se smješka i kaže: “Videla sam vas kroz prozor i odmah sam znala  što ste došli. U naše selo stranci uglavnom dolaze zbog toga”, govori i po kauču reda kamenje u crvenoj, bijeloj, zelenoj, ljubičastoj i zlatnoj boji.

Kaže da su prije godinu dolazili neki ljudi iz nekog instituta u Beogradu, nosili kamenje na analizu i obradu, a poslije se vratili i donijeli im primjerke obrađenog kamena.

Sa Aleksandrom su i njena dva mlađa brata. Vele da i oni imaju svoje drago kamenje.

“Rekli su  nam da ležimo na neprocjenjivom blagu, da ovde ima i dragog i  poludragog kamenja. Sve sam naučila od ljudi koji su dolazili da tu istražuju”, priča Aleksandra, a onda predstavlja kamen po kamen.

“Ovaj rozi je kamen ljubavi, ovaj napola zlatni je kamen lava, ovaj smeđi, prošarani zlatom, to je tigrovo srce, ovaj crni, sa ovim sjajnim unutra, on je najvredniji, jer to što svetluca, to su dijamanti, a ovaj beli – to je kamen za novac i blagostanje”, priča Aleksandra i onda  uzima bijeli kamenčić, pa kaže: “Ovo je moj kamen, sad ću vam ispričati nešto neverovatno.”

Kamen koji donosi novac

Veli da je taj kamen prvo uzela njena mama, a onda ona od nje.

“Ko stigne, svi ga u kući pomalo nosimo, jer on donosi novac”, kaže i dodaje kako je, samo što je uzela i stavila  džep, od bake dobila 2.000 dinara.

“Zamislite, baka mi je dala novac onako, nije mi bio ni rođendan, ništa nije bilo, nikakav povod za darovanje.”

Djevojčica savjetuje da njen bijeli kamen nakratko stavim u tašnu.

“Slobodno stavite, videćete da će vam doneti novac, ali mi ga brzo vratite”, govori kroz smijeh i vraća kamenčić u džep.

Njena braća su, ipak, izabrala druge kamenčiće. Jedan je uzeo “tigrovo srce”, a drugi – kamen lava. Kažu da im se sviđaju boje, a i značenje, jer su te životinje “hrabre i važne”.

Njihov otac, koji je rudar u rudniku zlata i bakra, ipak nije toliki optimista.

“Rekli su da je kamenje vredno, ali da je prečvrsto i da ga je jako teško obrađivati. Ma da je to tako, ne bih ja, koji radim sa zlatom, a ležim na dragom kamenju, ovoliko se patio u životu”, govori i pokazuje na svoju trošnu, staru kuću.

“Najviše mesečno zaradim 500 evra. A onda, kada dođem kući - ori, kopaj, čuvaj stoku, ne bi li namirio ostatak za života”, priča Goran.

Ograda koja nestaje

Njegova kćerka je optimističnija, pa nas vodi u drugi dio sela. Dok idemo, priča kako je Gornji Bučumet, koji je “uvek bio Bogu iza nogu”, najudaljenije i najsamotnije selo od tri Bučumeta (Donji, Srednji i Gornji Bučumet), odjednom postalo poznato.

Pokazuje ljubičasti obrađeni kamenčić, pretvoren u privjesak, a koji su joj donijeli iz Beograda nakon obrade.

“Jednom sam stavila ovaj privesak na lančić i otišla u školu. Rekla sam deci da je to iz mog sela, a oni nisu verovali. Kazali su da izmišljam, da sam to kupila negde u gradu, u radnji, pa im lažem. A ja znam da je ovo istina i drago mi je što se moje selo po ovome razlikuje. Sada, kada idem u školu, sve zagledam i više nego prije primećujem kako se zemlja svetluca. Viđala sam to i pre, ali nisam znala značenje, sada mi je to zanimljivije i znam da tu ima neka vrednost.”

U dvorištu Gorana Dodića, koji živi u Boru, veliki je dud. Pod njegovom raskošnom krošnjom,  poredano je kamenje u različitim bojama.

Aleksandra podiže jedan, bijel kao da je od soli, i kaže: “Za ovaj kamen su rekli da je neprocenjive vrednosti, i neki stranac je dolazio, davao komšiji ogromne pare, govorio da će da kupi celo imanje, i kuću, ali on nije hteo." 

Njen otac pokazuje na polusrušenu kamenu ogradu.

“Vidite, to je nekad bila velika ograda, sve do dole. Ali, sada ljudi dolaze, odsvakle, iz grada, ko zna odakle, trpaju kamenje u džakove i voze ih autima. Neki idu u potok da ih naberu, jer su tamo lepši i već skoro obrađeni, a ovi što su lenji, jer je potok daleko, samo se tu zaustave i pokupe komšijinu  ogradu”.

Gornji Bučumet u jesen i zimu, skoro je prazan. Ljudi, kažu nam Arsići, odlaze u grad i tamo žive i rade, jer je selo daleko i teško im je putovati, a osim toga, u njemu nema nijedne prodavnice, niti bilo šta što bi im život učinilo smislenijim.

Ali, sve do jednom.

Djevojčica Aleksandra se nada da će ljudi koji su dolazili, pogotovo oni stranci “što su govorili engleski”, naći neke mašine koje će moći lakše obrađivati njihov kamen i Gornji Bučumet učiniti istinski bogatim.

Do tada će se, kaže, truditi da postane doktorica, a onda će “preko belog mantila nositi skupoceni nakit iz svoga sela.”

Izvor: Al Jazeera