Oglasi

Priča o Mariji Kutsohero: Umjetnost veza bez desne ruke

Legenda kaže da je ova Grkinja, uprkos gubitku ruke, osmislila jedinstvenu tehniku vezenja nazvanu - karsaniki.
Todoris Katopodis osnovao je privatni, porodični muzej koji čuva kulturnu istoriju Lefkade i održava karsaniki vez živim Ustupljeno Al Jazeeri

Ovo je priča o nastajanju karsaniki veza, karakterističnog za grčko ostrvo Lefkada. Iako vodi poreklo iz legende o Mariji Kutsohero, priča je istinita onoliko koliko verujemo u odvažnost pojedinca da menja svet.

Marija Kutsohero je rođena oko 1860. godine u selu Karija na Lefkadi. Kada je imala deset godina, pala je s drveta i tom prilikom polomila obe ruke. Povreda desne ruke je bila toliko ozbiljna da su morali da joj je odseku. U ranom životnom dobu postala je invalid.

Rasla je Marija, prilagođavajući se novim okolnostima. Nije više mogla da radi sve što i njene vršnjakinje, pa se povlačila u osamu. Godine su prolazile. Legenda kaže da se jednom, dok je kao devetnaestogodišnjakinja čuvala koze, nebo otvorilo i da se pred njom stvorilo plamteće drvo.

Iz plamena je začula glas koji joj je naredio da ide u svoje selo Kariju i podučava seoske devojke vezu. Od tada je Marija bila potpuno posvećena svojoj božanskoj misiji. Naučila je kako da veze bez desne ruke i osmislila jedinstvenu tehniku veza nazvanu „karsaniki“.

Vezla do posljednjeg sata života

Na lanenom platnu koncem je „crtala“ cveće, lišće, drveće i ptice, u specifičnoj, geometrijskoj formi. U početku selo nije prihvatilo Mariju kao učiteljicu veza. Zbog toga se, kako je kasnije izjavila, osećala veoma poniženom. Ipak, vremenom su se meštani sela upoznali sa Marijinim radom i počeli da šalju svoje kćeri kod nje na obuku.

Nakon balkanskih ratova u Kariju se vratio šesnaestogodišnji Argiris Stavrakas kao teški invalid. Nesposoban za obavljanje „muških“ poslova, uz podršku svoje porodice i zalaganje Marije Kutsohero, posvećuje se ručnom radu. Od Marije uči karsaniki vez i uskoro stvara prava umetnička dela. Nakon nekog vremena Argiris se pridružuje Mariji u obučavanju seoskih devojaka i žena.  

Na lanenom platnu koncem je 'crtala' cveće, lišće, drveće i ptice, u specifičnoj, geometrijskoj formiUstupljeno Al Jazeeri

Godine 1915., Mariju je posetila princeza Zoe Valaoritis, poreklom iz Odese, udata za Joanisa Valaoritisa, tadašnjeg guvernera Nacionalne banke Grčke. Bila je impresionirana Marijinim radom, te je uz pomoć kraljice Sofije uspostavila u Kariji školu ručnog rada nazvavši je „Próodos“, što na grčkom znači napredak, progres. Taj čin najbolje simbolizuje veličinu hrabrog Marijinog poduhvata.

Marija Kutsohero je umrla 1948. godine. Ostalo je zabeleženo da je vezla sve do poslednjeg sata svog života. Nekoliko godina nakon Marijine smrti u selu je osnovano društvo „Kraljevski prosperitet“, iz kojeg je kasnije iznikla „Nacionalna organizacija prosperiteta“, koja je jedno vreme snabdevala seoske žene koncima i tkaninama potrebnim za ručni rad i time im omogućavala da lepo zarade.

Muzej u Marijinom domu 

Argiris Stavrakas je nakon Marijine smrti nastavio njenu misiju, sve do svoje smrti 1963. godine.

U poslednjih nekoliko decenija, sve je manje žena koje znaju karsaniki tehniku veza. One koje su znale tu veštinu polako odlaze sa ovog sveta, a one koje stasavaju ne nalaze dovoljno motivacije da bi prenošenjem znanja sa kolena na koleno sačuvale jedinstveni deo kulture Lefkade.

Svaki od nivoa u muzeju je služio nečemu - za spavanje ukućana, za pripremanje hrane i obedovanje, te za podučavanjeUstupljeno Al Jazeeri

Na sreću, stanovnik Karije i, kako sam kaže, potomak Marije Kutsohero, gospodin Todoris Katopodis, osnovao je privatni, porodični muzej koji svojom neočekivano bogatom postavkom i interesantnim načinom izlaganja eksponata čuva kulturnu istoriju Lefkade i održava karsaniki vez živim.

Tkanje barbe Nikolasa

Još jedan muškarac iz istog sela – barba Nikolas, se bavio ručnim radom, ali ne vezom već tkanjem.

On je tradicionalni ručno tkani tekstil karakterističan za kulturni prostor Lefkade osvežio – naime, osmislio je nove kombinacije boja i novi dizajn šare, čime je izgled tkanih torbi, prekrivača i tepiha učinio daleko živopisnijim. (ovde ide fotografija koja se zove „lefkadski tkani motivi“)

Ovog leta sam posetila muzej „Marija Kutsohero“. Osim mog supruga i mene, u poseti muzeju je bio bračni par iz Holandije. Dočekao nas je gospodin Todoris. Reč je o vrlo šarmantnom i preduzimljivom gospodinu kojem čak ni izuzetno loše znanje engleskog jezika ne predstavlja prepreku da komunicira sa strancima. Štaviše, ta kombinacija nekoliko engleskih reči i mnoštva sugestivnih pokreta, praćenih izražajnom mimikom inteligentnog čoveka, učinila je obilazak muzeja vrlo zabavnim.

Muzej je smešten u tradicionalnu kuću, karakterističnu za planinski kraj Lefkade. Po rečima gospodina Todorisa, kuća jeste autentični dom Marije Kutsohero. Velika zbirka starinskih alata, zatim opreme za spravljanje maslinovog ulja i vina nalazi se u natkrivenom delu dvorišta. Kamenim stepenicama se penjemo do velike prostorije u kojoj su, zaštićeni staklom, izloženi Marijini vezeni radovi stari od 70 do 140 godina.

U istoj prostoriji se nalaze i starinski razboji, kompletna oprema za pripremanje prediva, kao i gotovi, tkani proizvodi. Odatle se uskim, drvenim stepeništem spuštamo ka zadnjem delu kuće koji je i sâm podeljen na nekoliko nivoa. Svaki od tih nivoa je služio nečemu - za spavanje ukućana, za pripremanje hrane i obedovanje, a meni svakako najinteresantniji deo te velike celine je onaj u kojem je Marija podučavala vezu svoje učenice. 

Kao da nemamo ruku

Tu se nalazi i njena minijaturna soba, odnosno krevet na kojem je spavala. U „učionici“ nas je - gospođu iz Holandije i mene, gospodin Todoris postavio na klupu, u položaj u kojem su i nekadašnje učenice Marije Kutsohero učile da vezu. Dakle, desnu ruku smo stavile iza leđa – kao da je nemamo, pošto je ni Marija nije imala, noge smo podigle na panjić ispred sebe. Jedan kraj tkanine za vez smo stisnule kolenima, a drugi kraj nam je bio u levoj ruci. To je, pretpostavljam, bila pokazna vežba Marijine tehnike veza jednom rukom.

Desnu ruku smo stavile iza leđa, noge smo podigle na panjić, jedan kraj tkanine stisnule koljenima, a drugi kraj nam je bio u lijevoj ruciUstupljeno Al Jazeeri

Kažem „pretpostavljam“, jer mi moje solidno znanje tehnika ručnih radova govori da materijal prilikom vezenja mora biti ravnomerno zategnut, a ovako to ne bi bio. Na tkanini koju sam ja držala bilo je nešto malo jednostavnog, linearnog veza, koji je gospodin Todoris objasnio rečima: „one person“; daleko složeniji vez koji je držala Holanđanka, objasnio je sa „two persons“. Dalje objašnjenje nismo dobili tako da mi ostaje da pretpostavim da je Mariji za izradu složenih motiva bila potrebna pomoć još jednog para ruku. To ne umanjuje lepotu njenog veza. Izvanredno precizno i pedantno urađeni, imaju još jednu karakteristiku - isti su sa obe strane. Šta je lice može da se odredi jedino na osnovu rukom obrubljenih ivica tkanine. 

Svoj komad karsaniki-čarolije, oličen u karakterističnom motivu izvezenom plavim i narandžastim koncem, sad i ja posedujem. Kupila sam ga da me podseća na Marijinu hrabrost, na njeno nepristajanje da joj nesrećne okolnosti odrede životni put.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.