Poraženi do nogu, a opstaju u igri

U svakoj normalnoj zemlji, u kojoj postoji normalni politički sistem, postoji i nešto što se zove moralna odgovornost, koja se odnosi na povlačenje tih odgovornih političara sa određenih pozicije. U Srbiji toga, na žalost, nema i možda je to razlog zašto ljudi u ovoj zemlji vape za novim ljudima u politici.

Poslednji parlamentarni izbori u Srbiji, održani 21. juna, bili su pravo čistilište za stranke, ali ne i za njihove lidere. Jedina dva političara koja realno mogu da budu zadovoljna učinkom su predsednik Srbije i Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić, koji je sa svojom listom osvojio 50 odsto glasova, i njegov imenjak Aleksandar Šapić, koji je sa Srpskim patriotskim savezom uspeo da pređe za mnoge nedostižnu cenzus granicu od tri odsto i svoje prvo učešće na parlamentarnim izborima kruniše poslaničkim mandatima. U očekivane rezultate spada i učinak manjinskih partija koje su ponovo osvojile mandate. Svi ostali treba da se dobro zamisle nad svojom sudbinom, pošto nemaju svest o moralnoj odgovornosti zbog posrnuća na izborima.

Pre svih, ovo se odnosi na Ivicu Dačića, predsednika Socijalističke partije Srbije. Iako je najavio da će podneti ostavku ako osvoji manje glasova nego na izborima 2016. godine, Dačiću tako nešto ne pada na pamet. Ne samo što je osvojio u procentima manje glasova nego pre četiri godine, već je i u apsolutnim brojevima podbacio. Osvojio je oko 80.000 glasova manje na ovim izborima nego 2016. godine. Razlog za svoj opstanak, međutim, vidi u tome što je osvojio tri mandata više nego pre četiri godine. To, doduše, nije baš njegov uspeh, nego deo okolnosti do kojih je doveo bojkot izbora.

Ostavka, riječ koju niko ne spominje

Dačić očekuje da se nastavi kontinuitet njegovog boravka u vlasti, koji je od 1990. godine pa sve do današnjih dana samo imao pauzu od 2000. do 2003. godine. Za 30 godina Dačić nije na vlasti bio samo tri godine. I to mu daje snagu, volju i elan da se i ovoga puta izbori za učešće u novoj vladi, iako je dobrano podbacio sa brojem glasova. Valja podsetiti da pre dve godine Dačić nije uspeo da pređe cenzus na lokalnim izborima u Beogradu; doduše, tada je cenzus bio pet odsto. On jednostavno nema petlju da pređe u opoziciju i da pokuša da oporavi svoju stranku od daljeg propadanja. Kada bi to hteo da prizna, Dačić je doživeo neviđeni neuspeh na izborima, jer je broj gradova i opština u kojima nije prošao cenzus na lokalu iz ciklusa u ciklus sve veći.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Drugi veliki gubitnik je politički otac predsednika Srbije Vojislav Šešelj, lider Srpske radikalne stranke. Za razliku od SPS-a, koji i dalje ima neke glasače, radikali su ostali bez svojih birača. Najveći deo je preuzeo Vučić, a dobar deo radikala ga je napustio zbog nedostatka kritike aktuelne vlasti. Šešelj nije dozvolio da se u kampanji napadaju Vučić i SNS i zato je morao da se plati danak na izborima. Po drugi put je van parlamenta i ta činjenica nije toliko loša vest po Srbiju. Politika srpskih radikal je davno poražena i više deluje kao neka naučna fantastika, a pritom bez kritike vlasti. Sve je ovo, na organima stranke, izneo Šešeljev zamenik Nemanja Šarović, koji je, međutim, primoran da napusti SRS, jer je lider radikala uslovio članstvo – ili on ili ja. O povlačenju, i pored neuspeha, Šešelj ni ne pomišlja.

Šta tek reći za predstavnike opozicije koja je izašla na izbore. Sergej Trifunović, predsednik Pokreta slobodnih građana Srbije, ponudio je ostavku o kojoj će se raspravljati na Skupštini PSG-a 5. septembra. čelnik Liberalno demokratske stranke Čedomir Jovanović ostavku nije ni ponudio, ali je zato stigao da predsedniku Srbije i SNS-a lično u izbornoj noći čestita na istorijskom uspehu koja je njegova lista ostvarila na izborima. Posle ga je korona virus udaljio sa političke scene. Zoran Živković, nekadašnji premijer i lider Nove Srbije, reče da se njegov drugi mandat ionako na jesen završava i da ne postoji osnova da ponovo bude kandidat za predsednika stranke, jer to ne dozvoljavaju stranački propisi.

‘Predsjednik postaje ko je uporan’

O tome da podnesu ostavke zbog istorijskog neuspeha nisu razmišljali ni Velimir Ilić, Nenad Čanak, mada je on prešao cenzus u Vojvodini, tako da će nastaviti svoj politički život u pokrajini. Jedan od većih gubitnika je i lider Suverenista i pokreta Dosta je bilo Saša Radulović. On je sada prisutan u političkom životu Srbije sa zahtevom za poništavanje minulih izbora. Jedini srpski političar koji se povukao iz politike posle neuspeha na izborima bio je nekadašnji predsednik Savezne Republike Jugooslavije i premijer Srbije Vojislav Koštunica. On je to uradio posle neuspeha Demokratske stranke Srbije, čiji je bio predsednik od 1992. godine, na parlamentarnim izborima 2014.godine.

Šta je to što srpske političare održava u političkom životu i posle niza neuspeha, nije jasno. Tu više ne možemo ni da govorimo o nekakvoj moći i novcu, a samim tim i o uticaju. Neka nevidljiva sila drži sve te ljude u tom začaranom krugu i građanima Srbije jednostavno ne dozvoljava da krenu napred. Ko zna, možda se svi oni nadaju uspehu koji je postigao Tomislav Nikolić. Više se ni ne zna koliko je puta Nikolić gubio na izborima i, na kraju, 2012. godine, uspeo je da pobedi na predsedničkim izborima. Tada je i nastala šala koja govori o tome da predsednik ne postaje neko ko je lep, već neko ko je uporan.

Ovo je samo još jedan u nizu detalja sa srpske političke scene koji govori o tome u kakvom je stanju srpsko društvo. Daleko je to od bilo kakve normalne evropske vrednosti kojoj stremimo svih ovih godina.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera