Oglasi

Popov: Nije isključeno da stranci otvore priču o konfederalizaciji BiH

Aleksandar Popov je osvjedočeni antifašista koji je preko Igmana ušao u Sarajevo pod opsadom, da pruži podršku građanima.
Dok predsjednik Srbije najavljuje rat sa organizovanim kriminalom – prisustvujemo procvatu, nikad aktivnijem djelovanju ekstremističkih i profašističkih grupa, kaže PopovMedija centar Beograd

Aprila 1995. godine grupa od 38 intelektualaca sa prostora bivše Jugoslavije uspela je, preko planine Igman, da se probije do opkoljenog i godinama ubijanog Sarajeva, u nameri da svojim dolaskom iskaže podršku njegovim stanovnicima. Želeli su, kako kažu, da demonstriraju građansku solidarnost, prkos i otpor ratu i politici razaranja. Među njima je bio i Aleksandar Popov, naš sagovornik, predsednik Centra za regionalizam i kopredsednik Igmanske inicijative. Igmanska inicijativa, koalicija velikog broja nevladinih organizacija iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske, Kosova i Srbije, osnovana je u znak sećanja na ulazak u ratno Sarajevo, sa ciljem da zagovara normalizaciju odnosa među zemljama tzv. dejtonskog četvorougla.

Rođen u Bečeju 1948. godine, Popov je bio sarajevski student. Tada se, kako kaže, bespovratno zaljubio u ovaj grad. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka, na odseku politikologije. Godinama je, potom, radio u novosadskom "Dnevniku", nekadašnjem medijskom i izdavačkom gigantu, da bi od 1986. do 1990. u Izvršnom veću Vojvodine obavljao funkciju pomoćnika pokrajinskog sekretara za informacije. Jedan je od osnivača Saveza reformskih snaga Jugoslavije za Vojvodinu, potom i funkcioner Reformista Vojvodine, kako se ova stranka potom preimenovala. Potom izlazi iz politike. Ovih dana njegov Centar za regionalizam slavi 22 godine rada. Popov je osvedočeni antifašista, koji godinama na svojoj vikendici na Fruškoj gori organizuje samit antifašista, na koji rado dolaze ljudi od Vardara pa do Triglava. On brižljivo prati politička događanja u Srbiji i regionu.

  • Poslednjih dana prisustvujemo intenzivnom delovanju ekstremističkih i profašističkih grupa u Srbiji: uništavanje izložbe "nepodobnih" strip-autora, divljanje ispred Centra za kulturnu dekontaminaciju, upadi na izložbe, progon i prebijanje migranata... Šta se to zapravo dešava?

- U pitanju je shizofrena situacija. Dok predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavljuje rat sa organizovanim kriminalom i govori da niko osim države nema pravo da se bavi migrantima, aludirajući tu na nasilne desne ekstremiste koji migrantima zagorčavaju život – prisustvujemo procvatu, nikad aktivnijem delovanju ekstremističkih i profašističkih grupa i organizacija. Država, recimo, odobrava skup “Narodnih patrola”, koje najavljuju da će “očistiti” park kod Ekonomskog fakulteta, a svima je jasno šta oni podrazumevaju pod “čišćenjem” s obzirom na to da se u tom parku skupljaju migranti na proputovanju kroz našu državu. “Narodne patrole”, osim toga, vele da će svoje delovanje proširiti na celu Srbiju i da će se svuda “brinuti” o migrantima, a država ništa ne preduzima povodom te pretnje. I ranije smo imali ekscese ekstremno desnih grupa i organizacija koje niko nije sankcionisao – to se dešavalo i za vreme prethodnih vlasti – ali sada problem narasta do zastrašujućih razmera. Očigledno je da su ekstremističke grupe dirigovane od pojedinih državnih službi. To se najbolje vidi po odnosu ekstremista prema Paradi ponosa. 2010. godine, kada Parada ponosa nije bila poželjna za državu, desio se takoreći rat u Beogradu, između desničara i policije pre svega. Povređeno je najmanje 140 ljudi. A kada je država odlučila da se ova manifestacija održi bez ekscesa, kada je Ana Brnabić postala prvo ministarka, pa potom i premijerka – odjednom se Parada održava potpuno mirno, kao da živimo u Holandiji. Neko je desničarima – i to je očigledno – rekao da ostanu kod kuće. Treba da se zapitamo zašto ekstremisti ponovo divljaju, koju korist vlast – koja ih svakako kontroliše – ima od toga.

  • Kako ste rekli, većina tih ekstremističkih grupacija je povezana sa vlašću Aleksandra Vučića. Neke od njih su učestvovali i na izborima, a – tvrdi se u javnosti i iznose relevantni dokazi – da im je da skupe potrebne potpise za izlazak na izbore pomogla Srpska napredna stranka. Koju ulogu te organizacije i grupacije imaju u Vučićevoj vlasti?

- Zvanično, Vučićeva vlast proklamuje društveni dijalog i najavljuje obračun sa kriminalom, a sa druge strane šalje poruku svima onima koji se sa režimom, na ovaj ili onaj način, ne slažu: Sada su na udaru migranti, nevladini aktivisti i umetnici, a sutra to možete biti i vi! Seje se nesigurnost, a znamo iz iskustava nekih drugih država i iz nekih drugih vremena kako stvari idu. Kada krenu “seoske straže” ili “narodne patrole”, to je znak da je đavo odneo šalu i da više niko nije bezbedan. Šta je tu još jedan veliki problem? Svedoci smo da je među ekstremistima ubedljivo najviše mladih ljudi. Dakle, tako se oni animiraju, i tako se usmerava njihova energija. Mnogo se govori o odlivu mladih, osniva se i ministarstvo koje će se, između ostalog, i tim problemom baviti, a jasno je da će najbolji mladi ljudi gledati da odavde što pre pobegnu, bežeći između ostalog i od osećaja nesigurnosti i straha od ekstremista. Ne žele da žive u ovom talogu i mutljazi. A ovi mladi koje su regrutovale ekstremističke i nacionalističke grupe, uz amin države i crkve, predstavljaju našu budućnost. Oni su buduća elita.

  • Dakle, mislite da je vlast koristi ekstremističke organizacije za zastrašivanje političkih protivnika. Međutim, neki tvrdi da vlast ekstremiste koristi i da bi ih zapadu prikazala kao realnu političku alternativu sa porukom: ako ne mi, onda će doći ovi...

- Možda je to tako, ali je to providna priča. Ne može to da proguta niko ko poznaje situaciju, ko je iole promišlja. Kao što ne može da proguta ni to da Vulin na svoju ruku daje ultranacionalističke izjave, šaljući neprijateljske poruke susednim državama i narodima. Da to radi na svoju ruku, to bi mu se moglo desiti možda jednom ili dva puta, i nakon toga bi bio smenjen. A on to radi kontinuirano i na kraju je, vidimo, postao ministar policije. Niko na zapadu nije poverovao da to Vulin radi samonicijativno, kao što im je jasno da desni ekstremisti ne produkuju incidente sami od sebe. Delovanje esktremnih desničara upućeno je domaćoj javnosti, odnosno Vučićevim protivnicima, kao konstantna pretnja. Setimo se da su proletos, za vreme policijskog časa, huligani i navijači organizovano i uz podršku vlasti palili baklje po zgradama i preko razglasa puštali uvredljive pesme na račun lidera opozicije. Da smo to vi i ja to uradili, završili bismo u zatvoru, a za ovo niko nije odgovarao. Jedan od vodećih ljudi Srpske napredne stranke je i najavio da će se tako nešto desiti, kao odgovor na proteste građana. U pitanju je kampanja zastrašivanja političkih protivnika. I zapadu je to jasno. Pogledajte, na kraju, izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije ka EU. Trudili su se da on bude blag, ali nisu uspeli u tome, iz prostog razloga što nije bilo niti jednog elementa, da se u njega unese nekakva pozitivna nota. Činjenica da Evropa sa Srbijom nije otvorila ni jedno novo pregovaračko poglavlje takođe govori dosta sama po sebi. To je jedna ozbiljna šamarčina, ne samo državi nego svima nama.

  • Pomenuli ste međunarodnu zajednicu. Čini se da, i pored negativnih izveštaja, Vučićev režim još uvek ima podršku zapada. Da li je to tako?

- Pre svega, međunarodna zajednica je zaokupljena svojim problemima. Tek kada vidi da se ovde počinju dešavati izuzetno zabrinjavajuće stvari, kada na teren počnu da uleću druge sile, poput Rusije, ona se aktivira. Ponudi drugačije uslove ulaska u EU ili ekonomski investicioni plan. Dobra stvar je što ekonomski investicioni plan nije bezuslovan, odnosno sredstva jesu obezbeđena, ali to ne znači da ćemo ih dobiti ukoliko ne ispunimo određene kriterijume. Dobar je to način da se vlastima skrene pažnja da moraju da urade mnogo toga na unutrašnjem planu. Tačno je, međutim, da zapad donekle toleriše tzv. stabilokratiju, a Srbija je tu poseban slučaj zbog Kosova. Neko mora da bude taj sa autoritetom koji može da pregovara sa Kosovom i da proguta stvari koje neke druge vlasti, demokratske, ne bi mogle. Da su recimo demokrate, kada su bile na vlasti, otišle ovako daleko u pregovorima sa Kosovom – uključujući tu i Vašingtonski sporazum – bili bi proglašeni par excellence izdajnicima, i verovatno bi na njih bile nahuškane ekstremističke grupacije. Sa druge strane, po načinu kako predstavnici srbijanske vlasti reaguju na izveštaje EU, jasno je da kod njih ne postoji namera da se nešto istinski menja, da se uspostavi vladavina prava, da se grade nezavisne institucije... U Srbiji je vladajuća stranka otišla predaleko u urušavanju svega toga, i ona više ne može nazad. Recimo, kada bi krenuli u ozbiljnu borbu protiv korupcije i kriminala, veći deo vlasti bi završio u zatvoru. I to oni dobro znaju, pa nije čudo što se ta borba treći ili četvrti put najavljuje, a na kraju ispadne – ćorak.

  • Slažete li se sa tvrdnjom da je veći deo nevladinog sektora u Srbiji iz nekog razloga otupeo oštricu protiv Vučićeve vlasti?

- Slažem se, i tome ima više uzroka. Pre svega, generacija onih koji su vodili nevladine organizacije tokom devedesetih, kada su one bile žestoki oponent Miloševićevoj vlasti, uglavnom je otišla sa scene. Kod drugih je primetan zamor materijala. Ako godinama ili decenijama nešto radiš, i to na kraju ne da rezultat, ili ako nešto postigneš pa se to preko noći poruši, ili ako si konstantno na udaru režima – onda, što je ljudski, polagano počneš da gubiš volju i kreneš linijom manjeg otpora. Osim toga, vlasti su u međuvremenu “ištancovale” gomilu nevladinih organizacija koje služe ili da podržavaju režim ili da se preko njih peru pare. Scena civilnog društva u Srbiji je daleko od onog nivoa angažmana koje je imala tokom devedesetih godina i tokom dvehiljaditih, kada je davala značajan doprinos demokratizaciji društva. U poslednje vreme imamo paradoks da se dobar deo sredstava iz međunarodnih fondacija usmerava ka vlasti ili ka organizacija koje je podržavaju. Kao da smo dostigli jedan visoki nivo demokratije, pa nema potrebe da se ulaže u borbene organizacije civilnog društva koje imaju otklon od vlasti i dosledne su u borbi za jedno uljuđeno društvo. Ako je ova vlast proevropska, onda maltene ispada da mi koji je kritikujemo jesmo – antievropljani, što je besmislica. Mi u Centru za regionalizam to osećamo na svojoj koži, sredstva su preusmerena na drugu stranu i izuzetno se teško dolazi do grantova.

  • Posvetimo se regionalnim prilikama. Još se vode rasprave o proteklim izborima u Crnoj Gori, na kojima je Milo Đukanović doživeo svoj prvi poraz. Neki kažu da je dobra vest da je napokon došlo do promene vlasti, jer je promenljivost vlast preduslov demokratije, a drugi pak na to gledaju kao na pobedu srpskog nacionalizma koja može imati negativne reperkusije ne ceo region. Kakav je vaš stav?

- Sticajem okolnosti, nedavno sam u okviru delegacije Igmanskih inicijativa boravio u Crnoj Gori i susreo se sa dvojicom od trojice ključnih ljudi nove vlasti, sa Dritanom Abazovićem i Aleksom Bečićem. Treba razlikovati dve stvari. Ono što je uradio Đukanović, kada je reč o pozicioniranju Crne Gore u odnosu na region i svet, predstavlja veliki uspeh: on je uspeo svoju zemlju da iščupa iz ruskog zagrljaja, uveo ju je u NATO pakt i uspešno je suzbijao preveliki uticaj Srbije, koji nije novijeg doba. Setimo se da su ogromni politički pritisci na Crnu Goru iz Srbije bili i za vreme prethodnih vlasti. Ipak, ti pritisci nisu imali tako velike razmere kao poslednjih godina, kada se Srbija najotvorenije mešala u unutrašnje poslove nezavisne države. To je nedozvoljeno i nezapamćeno. Sa druge strane, Đukanovićev režim je bio duboko korumpiran, i to je bilo više nego očigledno. Sa te strane je razumljivo zbog čega su u onim nesrećnim litijama učestvovali i oni koji nisu ni nacionalisti, ni Srbi, ni vernici. Bilo je mnogo onih koji su bili strašno nezadovoljni stanjem u Crnoj Gori, u kojoj je urušena vladavina prava, a kriminal je dosegao neverovatne razmere. Proteste je predvodio mitropolit Amfilohije, o kojem ne možemo reći mnogo toga dobroga, ali je činjenica da se trudio da prosrpske ekstremno nacionalističke lidere drži po strani. Sada kada se ide ka formiranju vlade, Amfilohije i dalje koristi svoj uticaj da se ti lideri ne eksponiraju previše. Njegov autoritet je ogroman i on je verovatno sada politički najuticajniji čovek u Crnoj Gori, jer je Đukanovićeva pozicija poljuljana posle izbora. Sada kada je Amfilohije, zbog korona-virusa, van igre, ponovo su iskočili ovi ultradesničari, koji priželjkuju pozicije u novoj vladi i napadaju mandatara Krivokapića i Dritana Abazovića. Sve to može ići u dva smera: ili će se formirati vlada po principima koje su usaglasili tri lidera, i u kojoj će desničari biti marginalizovani, što bi bila dobra vest iako je jasno da ta vlada zbog unutrašnjih suprotnosti ne može da izgura ceo mandat – ili će se raspisati novi izbori. Ukoliko bude novih izbora, najveći gubitnici bi bili Đukanovićev DPS i Demokratski front, u kojem se nalaze ovi prosrpski, desno orijentisani političari. To pokazuju istraživanja javnog mnjenja.

  • Hajde da odemo i do Hrvatske. Mnoge je obradovao izbor Zorana Milanovića za predsednika Hrvatske. Vi ste pozdravili neke njegove izjave sa početka mandata, ocenivši da one mogu da doprinesu unapređenju odnosa Srbije i Hrvatske. Međutim, celo prvo polugođe njegovog mandata ne uliva veliko poverenje. Otvoreno koketira sa nacionalizmom, sukobljava se sa predstavnicima civilnog društva, a politika prema Bosni i Hercegovini daleko je od one koju je imao Stipe Mesić dok je bio na njegovom mestu.

- Svestan sam svega onoga što je Milanović radio kao premijer Hrvatske. Pravio je mnoge greške. Setimo se kada je onomad blokirao granicu Srbije i Hrvatske kod Batrovaca i poručio: “Šaraj malo, brate!” Ali, najveći gaf je napravio pred izbore kada je SDP izgubio vlast. Susreo se tada sa predstavnicima nevladinih organizacija, a razgovaralo se o mogućnosti da oni podrže SDP. Lideri civilnog društva su mu poručili šta ne bi trebalo da radi ako želi njihovu podršku, između ostalog da ne sme da podilazi desnici. Rekli su mu da ljudi sa desnog spektra već imaju svoje favorite, u HDZ-u ili drugim strankama, i da ih svejedno ne može pridobiti. Tog istog dana on je uradio sve ono što oni rekoše da ne treba da čini: otišao je kod branitelja i izrekao stvari koji nisu primerene čoveku leve političke orijentacije koji se trudi da pridobije građanski orijentisane birače. I tu je pao na ispitu. Interesantno je da i neki drugi političari u regionu koji pripadaju levoj opciji u nekom momentu počnu da se trude da privuku desne birače, te onda izgube svoje birače, ne pridobivši one sa desnog spektra. Prvi potezi Milanovića na mestu predsednika Hrvatske bili su sasvim dobri, on se oštro distancirao od nekih proustaških incidenata. Mislio sam da je zreo čovek, da je izvukao pouku iz gafova koje je pravio ranije. Međutim, njegova politička nezrelost ponovo izbija na površinu, i on se ponaša kao grogirani bokser, koji udara levo i desno, i potpuno je nepredvidljiv. Ono što sada radi zbunjuje ljude u Hrvatskoj, pogotovo one koji su glasali za njega: umesto da se suprotstavi desnici, on napada ljude koji bi trebalo da mu budu saveznici. Čak se i Plenković tokom obeležavanja godišnjice “Oluje” poneo korektnije i umerenije nego on, usmeravajući deo govora ka srpskim žrtvama.

  • I za kraj pitanje: da li ima nade da se Bosna i Hercegovina ikada iščupa iz teškog zagrljaja Srbije i Hrvatske, koji joj onemogućava da se konstituiše kao funkcionalna država?

- Pitanje je to za milion dolara. Sada govorimo o posledicama početne konstrukcione greške. Kao kod automobila, ako je napraviš, on ne može valjano da funkcioniše, niti da se popravi. Dejtonski sporazum je zaustavio rat, ali je on morao da bude oročen kao prelazno, a ne konačno rešenje. Na jedno pet godina, u vrh glave. I potom – dok su na vlasti još bili oni koji su imali putera na glavi iz ratova i na koje je međunarodna zajednica itekako mogla da utiče – da se isposluje izmena Dejtonskog sporazuma, kako bi se od BiH napravila funkcionalna građanska država. Promašen je taj momentum, i onda je sve teže i teže bilo nešto učiniti. Kada se međunarodna zajednica pojavila 2006. godine sa tzv. Aprilskim paketom, već je bilo kasno. Već su se bile osilile nacionalističke političke snage, i taj paket je, na žalost, srušen. Sledeći pokušaj je bio Butmirski proces, ali on je samo posvedočio da je uticaj međunarodne zajednice dodatno oslabljen, a osnažen uticaj nacionalnih lidera. Susedne zemlje su, kao potpisnice Dejtona, umesto da doprinesu konsolidaciji Bosne i Hercegovine, neprestano radile na tome da se stanje u njoj konstantno pogoršava. Beograd tako što je podržavao ili, u najmanju ruku, nije se ograđivao od izjava i postupaka Milorada Dodika, a Hrvatska, odnosno deo hrvatskog estabilišmenta, tako što se, preko izmena izbornih zakona, zalagao i zalaže za stvaranje trećeg entiteta. Taj entitet bi Dodiku jako dobro došao, jer bi onda oslabio pritisak na njega.

Sve u svemu, dokle god se svi akteri, i međunarodna zajednica, i garanti Dejtonskog sporazuma, budu ovako ponašali, dotle će nacionalni lideri u BiH igrati politički ping-pong međusobno, glumeći da štite nacionalne interese. Narodu će biti sve gore, a njima sve bolje. Bez ozbiljnog angažmana međunarodne zajednice, koja treba da izađe sa ozbiljnim planom i ozbiljnim merama koje mogu da nateraju bosanskohercegovačke političke aktere da se odgovorno ponašaju, bez izmene Dejtonskog sporazuma – ne vidim kako se može izaći iz “loše beskonačnosti”. Stvari mogu ići u dva pravca: jedan je konsolidacija, ali ona sa protokom vremena predstavlja sve teži zadatak. Drugi pravac je u skladu sa Marfijevim zakonom: stvari prepuštene same sebi imaju tendenciju da se kreću od zla ka gorem. A to je disolucija BiH, na kojoj se aktivno radi. Na njoj rade i unutrašnji politički faktori, a pripomažu i susedi. Možda će jednom međunarodna zajednica i prihvatiti da je to realnost, pa će se ići na neku konfederalnu priču – to ne znam, ali ne isključujem kao mogućnost. Setimo se da je pre pola godine, u svetlu rešavanja kosovskog problema, u međunarodnoj javnosti kružio veliki plan o prekomponovanju ovih prostora po etničkom principu. Sreća pa se od njega u međuvremenu odustalo, jer tako što bez velikog rata ne može da bude. Takve stvari mogu da se realizuju jedino na nekoj mirovnoj konferenciji posle velikog rata.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.