Oglasi

Pjesnici koji su pisali tuđom krvlju

U historiju svjetske književnosti svakako neće ući, ali hoće u sveopćoj historiji zla i beščašća.
Dubrovnik novembra 1991.: Veli Đogo Karadžiću, onako baš pjesnički: „Gore sjeverno od Dubrovačke rijeke, to treba sve pobiti“EPA

Čitajući književne kritike i saopštenja žirija prilikom dodele nagrada u kojima kritičari, univerzitetski profesori, doktori nauka književnih i ostali arbitri ukusa veličaju srpski pisce i raspoređuju ih direktno u Panteon, čovek ne može da se otme utisku da se sve te pohvale ne odnose na estetske kvalitete, već da promovišu ideološku podobnost.

Literarne vrednosti padaju u drugi plan, a u prvi izbijaju neke druge osobine književnih dela, pa se kanonizacija pisaca vrši po ideološkom ključu. Ukoliko je pisac odan dogmama velikosrpskog nacionalizma, njemu automatski pripada mesto u književnoj istoriji, pa makar pisao dozlaboga dosadno, nevešto i nedarovito.

Tako se, primera radi, Rajko Petrov Nogo proglašava za velikog pisca jer je „poverenik kosovske misli“, jer ima „pesnički izbrušene političke poruke“, jer je njegova poezija „čvrsta veza sa precima i sa njihovim svetiteljima“ i „iskren vapaj pojedinca nad kolektivnim udesom srpskog naroda“; Alek Vukadinović zato što otkriva „arhetipske slojeve srpskog nacionalnog bića“, Milovan Danojlić jer je u njegovom delu prisutna „ideja nebeskog naroda“, Milosav Tešić jer njegove pesme iznose „patinizovane delove našeg kolektivnog bića“, i sve u tom kičersko-nacionalističkom stilu.

Lični Miloševićev Goebbels

U kritičarskim panegiricama sve vrvi od čudnovatih paraknjiževnih termina, pa se jedan pesnik komplimentira jer poseduje „čuvstvo za svoje“, drugi jer pruža otpor „dobro kontrolisanom i stimulisanom zaboravu nacionalnog duha i vrednosti”, treći jer iz njegovih stihova direktno progovara „kolektivno ja srpskog naroda i njegove kulture”, četvrti zato što u njegovom delu odzvanjaju "nasledni tonovi kosovskog bola”, peti jer brani „pravo sopstvenog naroda na opstanak”, a šesti zato što peva „o ugroženosti opstanka i neizvesnosti spasenja naroda kojem bez ostatka pripadamo”.

Sve gole književne vrednosti, kao da su opisali dela Franca Kafke, Roberta Muzila, T.S. Eliota, Džejmsa Džojsa, Samjuela Beketa i Marine Cvetajeve.

Najveće pohvale, prirodno, dobijaju oni preduzimljivi pisci koji projektu teritorijalnog proširenja Srbije nisu dali samo književnu podršku, već su se uključili u artističku ratnu akciju, pa su prešli sa reči na tela. Najsvežiji primer je poeta Gojko Đogo kojem je za zbirku pesama „Klupko“ nedavno dodeljena nagrada „Pečat vremena“ koju dodeljuje list „Pečat“, što i sama reč kaže.

Na svečanoj dodeli osnivač lista i nagrade Milorad Vučelić, nekadašnji šef ratne propagande, Miloševićev lični Gebels, ovako je besedio:

„U vreme nacionalnih iskušenja pisci, umetnici, stvaraoci, naučnici, ne postoje samo da bi služili svom daru i svojim duhovnim moćima, imaginaciji. Postoje i da bi svojoj zajednici, svom narodu, bili svetlo i snaga, lučonoša smisla i znanja, otpor beznađu i praznini. Uvereni smo da su naši ovogodišnji dobitnici, kao što su bivali i svi dosadašnji, svesno služili upravo ovakvom cilju.“

Sjeverno od Dubrovačke rijeke sve pobiti

Zaista je Đogo početkom devedesetih bio lučonoša smisla i znanja, svetlo i snaga svog naroda, budući da se tih železnih godina svom snagom odao službi svetom nacionalnom cilju – stvaranju Velike Srbije u krvi i pepelu.

Tada je bacio pero u zapećak da bi postao predsednik Udruženja Srba iz Bosne i Hercegovine u Srbiji, savetnik Radovana Karadžića, senator Republike Srpske i ratni intendant, a posle rata je prekomandovan na položaj potpredsednika Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću.

Imao je niz zapaženih pesničkih nastupa u to vreme, recimo na Kongresu srpskih intelektualaca u Sarajevu u martu 1992.  godine gde je govorio da „Srbi ne smeju ni po koju cenu odustati od vekovnog cilja - da žive u jednoj državi“, jer „taj ideal nema cenu“. Ako za ostvarenje tog ideala treba da se pobije i protera koja desetina hiljada Bošnjaka, Bože moj, šta da se radi, ideali nemaju cenu.

I ranije je Đogo umeo da briljira svojim originalnim pesničkim idejama. U presretnutom razgovoru sa Radovanom Karadžićem od 8. jula 1991. godine, Đogo je razvijao svoju osobenu pesničku poetiku ubistva i zločina, povodom napada na Dubrovnik.

Veli poeta kolegi Radovanu: „Neki dan mi, Božidar mi neki dan kaže, Božo Vučurević... I kaže – čoveče, kaže, mi to sravnjujemo, to je goli ustaša tamo, a nema 500 ljudi, tamo na drugoj strani“. Kolega po stihu Karadžić mudro uzvraća: „Da, Dubrovnik nikad nije pripadao njima“, sa čim se Đogo odmah intimno slaže: „Ma, ne, ma kakvi“.

Potom veli Đogo, onako baš pesnički: „Gore severno od Dubrovačke reke, to treba sve pobiti“, njegov pesnički sabrat Radovan odgovara: „Da, da“, a Gojko ponavlja poetsku poruku, kako ne bi slučajno bio pogrešno protumačen: “Sve pobiti“.

Da ponovimo ove besmrtne stihove koji, nažalost, neće ući u čitanke, ali su ušli u dokazni materijal Haškog tribunala:

Gore severno,
Od Dubrovačke reke,
To treba sve pobiti.

Etnički čista estetika

Nije tu kraj pesničkog dijaloga, 12. oktobra iste godine opet isti dvojac vodi razgovore o čistoj estetici. Tačnije – o etnički čistoj estetici.

Raspravljaju dve nežne pesničke duše o potencijalnom ratu, pa će Đogo: „Ja mislim njih, ako otvore rat, treba stući. Oni će biti... Biće krvi do koljena“. Na ovaj Đogov šlagvort nadovezuje se kolega Karadžić, govoreći o tome kako će u slučaju rata Muslimani „nestati sa lica zemlje“, kako će Sarajevo biti „karakazan“ u kom će „umreti trista hiljada Muslimana“, jer „nemaju šanse“ protiv trista hiljada naoružanih Srba koji imaju podršku vojske i želju da se „bore do poslednjeg“, te da će JNA koja ima 500 aviona „koristiti po 20 u svakom naletu“.

Što bi rekao žiri nagrade „Pečat vremena“, ovo usmeno pesničko delo „evocira prepoznatljivi svet Đogove pesničke mitologije, metaforički i simbolički repertoar njegove poetike, obogaćujući ih duhovitim poetsko-filozofskim refleksijama i melanholično osenčenim prizorima urbane svakodnevice“.

To posebno dolazi do izražaja u već citiranim stihovima koje, zbog uzvišene pesničke lepote, valja ponoviti:

Ja mislim njih,
Ako otvore rat,
Treba stući.
Oni će biti...
Biće krvi do koljena.

Čista poetsko-filozofska refleksija. Tačnije – etnički čista.

Tokom rata iz Đogove pesničke radionice neprestano su vrcali slični primeri nadmoćne poetske imaginacije. Recimo, u listu Javnost: „Ovaj rat vodili su i dobili zapadni Srbi. Oni su ratovali za celo srpstvo. Za svoje kuće i imanja, za svetinje i grobove, za veru pravoslavnu i za veliku Serbiju“. Sam je sve priznao, da ne bude kako našim uniformisanim pesnicima zlobnici poturaju borbu za veliku Srbiju.

Veliki pesnik, esejista i prevodilac Marko Vešović, kog su Đogo i njegova braća po oružju tukli topovima i snajperima četiri godine tokom opsade Sarajeva, u tekstu „Zvjerinjak“ ovako piše o našem laureatu:

„Đogo je srednja žalost od pjesnika, ali je u ratu ispao veliki domaćin koji se u gazdovanje savršeno razumije: u času kad su Srbi držali trećinu Hrvatske i 72% Bosne, okupirane teritorije uporedio je s lijepim imanjem za koje treba još samo nabaviti tapiju“.

Možda mu poezija baš i ne ide od ruke, ali se Đogo odlično snalazi u kartografiji i zemljišnim posedima, tu je pravi maher.

Kešanje na nadrealistički tramvaj

U besedi koju je održao na dodeli nagrade, Đogo je ostao dosledan sebi, gorko lamentirajući nad stanjem nacije koja nije uspela da ostvari pesnički ideal u obliku velike Srbije:

„Naša je realnost: dvadesetogodišnji krstaški rat protiv Srba i Srbije, okupacija Kosova i Metohije, haška inkvizicija, nova škola za preumljenje srpske 'hajdučke' svesti, čiju školarinu sami plaćamo, novi neoliberalni kodeks ljudskih i građanskih prava za gospodare i sluge, novi katehizis međunarodnog prava – jedne od najvećih laži našeg doba… Takvu realnost utvrđuju sila i nasilje. A naša istorija i poezija kazuju da Srbi silu ne vole. Zato mi ni danas tu apsurdnu realnost ne možemo i ne smemo usvojiti, ma koliko nas plašili crni proroci, tuđi i domaći. Srbi su, kao i njihovi pesnici, genetski nadrealisti.“

Sve se zaverilo protiv nesrećnih Srba, niko živ nema razmevanja za ratni projekat srpskog rukovodstva i intelektualne elite, niko da pokaže empatiju prema pesničkim snovima o velikoj Srbiji, etničkom čišćenju, masovnim proterivanjima ljudi, sveopštoj pljački i genocidu. Taj svet zaista ume da bude okrutan.

Šta drugo nesrećni poeta serbski da radi nego da se usprotivi toj crnoj realnosti i novom svetskom poretku. Jedino mu ovo kešanje na nadrealistički tramvaj ništa nije trebalo, budući da su srpski nadrealisti listom bili zakleti neprijatelji ovakvih nacionalističkih kama-pesnika kao što je Đogo, a neki od njih – poput Oskara Daviča ili Koče Popovića - četiri godine su ratovali protiv Đogovih duhovnih prethodnika.

Kada su Đogo i njegova bratija krenuli u buđenje naroda i pripremu klanice, Koča im je ovako odbrusio:

„Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Žalosno je što su Srbi u civilizacijskom i kulturnom pogledu ostali na nivou na kome su bili pre sto godina. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samima sobom, vraćajući se na šajkaču i opanak iz kojih su jedva izašli. Bio sam i ostao Srbin, ali nisam bolesna zadribanda i Srbenda. Takvi su izdali i osramotili srpski narod i narugali se njegovoj slavnoj istoriji.“

Ako Đogo već želi da se pozove na neku tradiciju, ne treba da je traži u nadrealizmu, već u onim pesnicima koji s njim dele isti koljački svetonazor. Na primer, u monahu i kvislingu Mitrofanu Matiću koji je, kako reče Radomir Konstantinović, „tražio Boga, a našao Dimitrija Ljotića“.

Šta je Brodski poručio Đogu

Ne pokazuje se Đogo kao lažov i falsifikator samo u svojoj besedi i pokušaju da se prišljamči nadrealizmu, takav je i u nagrađenoj knjizi „Klupko“. To je najvidljivije u pesmi „Sećanje na Brodskog“ u kojoj se Đogo seća mladosti, dolaska Josifa Brodskog na Oktobarski miting poezije u Beograd i nekih peripetija oko odlaska. Pesmu završava stihovima koji mogu mirno da uđu u istoriju najvećeg licemerja u istoriji:

Josif Brodski sa nebeske katedre,
Anđelima drži časove poezije.
Čujem kako govori,
Ko da i mene opominje,
Da ne zaboravim:
Pesma kao gusto vino,
Mora da udara u glavu.

Baš to je Brodski imao da poruči Đogu? Možda, ali samo u njegovom duhu koji ponajviše podseća na koncentracioni logor opasan bodljikavom žicom. U stvarnosti, Brodski je Đogu, Karadžiću i ostalim ništiteljima poručio nešto sasvim drugo. I to stihovima „Bosanska pjesma“ iz 1992. godine koja se obraća svima onima koji ravnodušno posmatraju pokolj u Bosni, kao da ih se to ne tiče.

Pesma počinje sledećim strofama, u prevodu Marka Vešovića i Omera Hadžiselimovića:

Dok žohara gnječite, pijuckate
Viski, prepone svoje češkate,
Dok ruka oko mašne se trudi,
Ginu ljudi.

U gradovima čudnih imena,
Zgođeni metkom, i sred plamena,
Ne znajuć' što ih se na smrt osudi,
Ginu ljudi.

U poslednjoj strofi Brodski jasno kaže gde su se svrstali ravnodušni posmatrači zla:

Pero vremena oštro, krvi žedno,
Što neće da žrtva i dželat su jedno,
Kazaće da zadnja ološ i alaša
Vrsta je vaša.

Godinu dana kasnije, 5. avgusta 1993., Brodski za dnevni list International Herald Tribune:

„Srbija, nesumnjivi agresor, trebalo bi da bude prisiljena rezolucijom Ujedinjenih nacija da snosi čitav teret reparacija“.

Početkom septembra Brodski je jedan od potpisnika otvorenog psima Beloj kući (pored Elija Vizela, Česlava Miloša i mnogih drugih pisaca i intelektualaca) u kojem se traži selektivno bombardovanje srpskih položaja i vojnih aerodroma, kako bi se zaustavila agresija na Bosnu i Hercegovinu.

To je ono što je Josif Brodski poručio Gojku Đogu i ostalim poetama koji su pisali poeziju tuđom krvlju, služeći se tenkovima, bombama, granatama, topovima i snajperima umesto perom. Za poeziju koja, kao gusto vino, mora da udara u glavu bilo je već kasno, jer je Đogu i bratiji u glavu već bila udarila nacija, i to tako žestoko da u njoj nije ostalo mesta ni za šta drugo.

Pjesnici od 155 milimetara

Đogo se pravi lud, pretvarajući se da nije čuo šta mu Brodski poručuje. Kao što se čitava ta književna i paraknjiževna bulumenta pretvara da nije bilo ni rata, ni agresije, ni opsade Sarajeva, ni koncentracionih logora, ni genocida u Srebrenici. A glumataju i da oni s tim nepočinstvima nikakve veze nemaju.

Uzalud se Đogo poziva na Brodskog, jer je potonji takve pesnike koji su se stavili u službu zločinačke mašinerije javno odbacio, s gnušanjem i prezirom. Uzaludan je trud pesnika od 155 milimetara i njihovih kritičara teškog kalibra da nacionalističku mitomaniju proglase za vrhunsku književnost.

Njihovo književno delo biće zaboravljeno, jer loših i osrednjih stihova ima na tone, takvima ne gine zaborav. Međutim, ono što neće biti zaboravljeno jeste uloga Đoga i njegove bratije u udruženom zločinačkom poduhvatu, jer se ne dešava baš svaki dan da pesnici postanu tvorci i opslužitelji ideološkog projekta koji na kraju dovede do masovnih zločina i genocida.

Kad pisci stanu rame uz rame sa soldačijom koja granatira i ruši sarajevsku Vijećnicu, spaljujući ogromnu biblioteku od preko dva miliona knjiga, uključujući i izdanja tih istih spisatelja – to je nešto što se ne zaboravlja.

U istoriju svetske književnosti svakako neće ući, tu klanovske veze ne pomažu, ali su zato sebi obezbedili istaknuto mesto u sveopštoj istoriji zla i beščašća.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.