Oglasi

Partijska država u doba korone

Vučić i njegovi poslušnici učinili bi sve za dobrobit građana, nesreća je jedino što ne umiju.
Vučić i njegova dvorska svita ne umeju drugačije, oni su sposobni samo da prebacuju krivicu na drugeArhiva

Nema te stvari koju predsednik Srbije Aleksandar Vučić i njegovi poslušnici ne bi uradili za dobrobit građana. Nema te mere koju neće uvesti kako bi zaštitili naše zdravlje i živote. Baš šteta što to ne umeju da rade. Za razliku od pretnji, zastrašivanja, širenja panike, stigmatizacije gastarbajtera koji se vraćaju u domovinu, prenemaganja, samohvalisanja i izliva osebujnih emocija karakterističnih za nezrele ličnosti – u tome su pravi majstori, ne zna se ko je bolji: predsednik Vučić ili njegova vrla učenica, premijerka Ana Brnabić.

Sve mere donete u borbi protiv epidemije korona virusa, koje su uglavnom neophodne, imaju svoje naličje i pokazuju svu nekompetentnost i nesposobnost ljudi koji su se, na našu nesreću, zatekli na vlasti u trenutku izbijanja pandemije. Oni prvo donesu neku meru, pa tek onda razmišljaju kako će je sprovesti u delo, ako je to uopšte moguće.

Starijima od 65 godina u urbanim sredinama i starijima od 70 godina u ruralnim naseljima potpuno je zabranjeno kretanje. Čim je ta mera doneta, bilo je razumno pretpostaviti da je prethodno vlast organizovala logistiku za dostavu namirnica, lekova i ostalih potrepština penzionerima. Predsednik Vučić je na konferenciji za štampu tako nešto i obećao. Međutim, prvog dana se ispostavilo da u celoj Srbiji ima samo 6.000 volontera – na populaciju od oko 1.500.000 starijih od 65 godina. Drugog dana Vučić se požalio kako volontera ima još manje nego prvog, pravdajući to našim mentalitetom u stilu „eto, takvi smo mi“.

Kapilarni volonteri

Većina starijih građana koji su se obreli u kućnom pritvoru oslanja se na decu, unuke, rođake, komšije i prijatelje. Neminovno je zapitati se gde nestade ona vojska od bar 650.000 članova Srpske napredne stranke, koja je tako diciplinovana kad treba obavljati partijske zadatke, pogotovo u vreme predizborne kampanje. Gde su silni sakupljači kapilarnih glasova, organizatori autobuskog prevoza za prinudno odvođenje radnika na partijske mitinge i ostali ucenjivači radnika sa ugovorom na određenom vreme? Što sad ne organizuju kapilarne volontere?

Za neke članove nije teško utvrditi gde su – tamo su gde su bili i pre vanrednog stanja, armija botova i dalje radi punom parom, ostavljajući silne komentare na portalima i društvenim mrežama u kojima robotskim rečenicama hvale predsednika i njegovu mudru politiku. Čitav svet se menja na naše oči, u toku je najveći preobražaj društvenog sistema od Drugog svetskog rata, kapitalističke države nacionalizuju bolnice i daju ogromnu finansijsku podršku privatnom sektoru, svakog dana događa se ono što je do juče bilo nezamislivo – a naprednjački botovi se pretvaraju da se ništa ne događa, mirno izvršavaju svoj nečasni partijski zadatak, kao da će Srbija ostati jedina zemlja na svetu koju će globalne promene zaobići.

Nevolje sa penzionerima

Kad je doneta mera o zabrani kretanja nikom nije palo na pamet da veliki broj penzionera, najmanje 70.000, i dalje radi, jer ne mogu da žive od mizernih penzija. Sad im je rad onemogućen, a samim tim i opstanak. Gradskim vlastima u Beogradu trebalo je više od nedelju dana da se dosete kako je najstarijim Beograđanima sa najnižim primanjima neophodna pomoć, pa su za njih počeli da spremaju pakete sa osnovnim potrepštinama. Građani su se i sami organizovali, pa su tako restorani „Leb on džem“ i „Korčagin“ besplatno dostavljali kuvane obroke na adrese penzionera koji su ih zvali.

Jedna sendvičara u Zemunu krenula je za njihovim primerom, deleći besplatne sendviče svima koji nemaju novca, ali ih je u međuvremenu zatvorila Poreska uprava. Možda bi bilo bolje da se država ne meša previše u poslove solidarnosti i da pusti građane da se sami organizuju i pomažu jedni drugima, kad već oni koje debelo plaćamo za taj posao nisu u stanju ništa da urade. Uklanjanje predsednika i premijerke sa TV ekrana svakako bi poboljšalo psihičko zdravlje i imunitet nacije.

Penzionerima je u nedelju dozvoljeno da ipak napuste svoje stanove, od 4 do 7 ujutro, kad su za njih bile otvorene prodavnice. Naravno, to je stvorilo ogromne redove ispred velikih radnji, što u uslovima pandemije nije baš bezbedno. Mudri vlastodršci su našli rešenje za taj problem: sledeće nedelje radnje za penzionere biće otvorene od 3 do 8 ujutro. O tome da penzioneri nisu baš atlete u punoj formi, te da tegljenje namirnica potrebnih za čitavu sedmicu predstavlja preveliki napor za većinu – izgleda da niko od nadležnih nije razmišljao.

Kako do posla

Takođe, naglo je ukinut međugradski i gradski saobraćaj, bez ikakvog plana kako će radnici koji još uvek rade odlaziti na posao. Sutradan po objavljivanju ovih mera radnici i firme su se uglavnom sami organizovali, pa idu na posao grupno, kolima ili kombijem. Držanje neophodne fizičke distance u takvim uslovima je apsolutno nemoguće, ali koga to od nadležnih zanima, pogotovo u doba epidemije. Gradskoj vlasti u Beogradu trebalo je dva dana da uvedu autobuse na tzv. „koridorskim linijama“, namenjene prevozu radnika, ali njihove rute ne obuhvataju neka udaljenija predgrađa. U mnogim autobusima vlada neviđena gužva i krkljanac, kao u vreme najvećeg saobraćajnog špica, što je idealno za širenje epidemije.

Mnogi radnici su prinuđeni da pešače do posla, jer nemaju drugi način da dođu do radnog mesta, ma koliko daleko ono bilo. Vučić je organizaciju prevoza radnika za poslodavce koji ne mogu da im omoguće vožnju poverio Privrednoj komori Srbije. Komora je to izvanredno obavila: objavili su spisak od 236 prevoznika iz 109 gradova i opština, uz napomenu da apeluju na sve prevoznike da ne povećavaju cenu prevoza. Što će reći da će poslodavci morati da plaćaju za transport radnika, čak i ako su im već kupili mesečne karte za javni prevoz. Ako se prevoznici odazovu apelu Privredne komore, bar će prevoz biti plaćen po starim, pred-epidemijskim cenama. I to je nešto.

Ustav i gastarbajteri, Vučićeve noćne more

Kao što vidimo, mnoge mere su donete kako bi se sprečila opasnost od širenja zaraze, a onda je sprovođenje tih mera povećalo opasnost od širenja epidemije. To se dogodilo i u kampu za povratnike bez prebivališta u Moroviću. Ljudi su sa granice prebačeni pod šatore bez struje, tople vode i osnovnih higijenskih uslova. Idealni uslovi za dobijanje upale pluća, tu korona ne mora uopšte da se trudi.

Ovakav odnos prema povratnicima ne čudi, budući da su upravo njih predsednik Vučuć, premijerka Brnabić i ministar zdravlja Zlatibor Lončar markirali kao glavne krivce za epidemiju. Ovi državni funkcioneri neprestano ponavljaju kako povratnicima Srbija nije bila dobra, a sad su se vratili da se besplatno leče. Premijerka je, sva uvređena, uputila poruku povratnicima: „Ugrožavate ljude kod kuće, jer niste na vreme shvatili da je u svetu pandemija, čekali ste da završite odmor pa onda da se vratite“.

Predsednik Vučić je još grđi: „Samo sam jednu grešku napravio. Zbog Ustava. Da je nisam napravio, ne bismo imali ni četvrtinu problema. Pustili smo sve naše ljude u zemlju". Izem ti Ustav i ko ga izmisli! Koliko bi lakše velikom vođi bilo da vlada bez tog prokletog Ustava, čemu uopšte ti zakoni kad bi Vučićeva volja i hir trebalo da budu jedina pravila po kojima ćemo živeti. Čemu se ovih dana opasno približavamo, jer Vučić drži sve poluge moći u svojim rukama, usred vanrednog stanja čiji je on jedini gospodar.

Šta je dijasporno?

Naivčina koja ozbiljno shvati reči naših funkcionera pomislila bi da se cela dijaspora vratila u Srbiju, a zapravo je, po Vučićevim rečima, došlo oko 300.000 ljudi. Samo u Nemačkoj živi mnogo više Srba, oko 450.000, a cela srpska dijaspora broji bar dva miliona ljudi. Oni koji su se sad vratili bili su uglavnom na privremenom radu i sezonskim poslovima, tu su i brojni studenti, kao i oni koji su ostali bez posla. Male su šanse da se državljani Nemačke, Kanade ili Austrije dobrovoljno vraćaju u majčicu Srbiju, kad već mogu da se leče u neuporedivo boljim i opremljenijim zdravstvenim sistemima, ukoliko za tim bude potrebe.

Vučić i njegova dvorska svita ne umeju drugačije, oni su sposobni samo da prebacuju krivicu na druge, građani su krivi za njihov nerad, sprdanje s virusom i nesposobnost. U svrhu prebacivanja odgovornosti sa sebe, najefikasnije je targetirati i stigmatizovati jednu grupu, proglasiti je za žrtvenog jarca i usmeriti sve frustracije građana na nesrećne gastarbajtere. Nekad su za te svrhe služili izdajnici, Bošnjaci, Hrvati, Albanci, a sad su na red došli i povratnici iz inostranstva. Dobro je da se Vučić nije podsetio svoje grešne mladosti, pa uzviknuo – sto gastarbajtera za jednog Srbina. Za sad su još i dobro prošli. Ko je sledeći ko će biti kriv za to što Vučić voli da upravlja državom, a ne ume? Penzioneri? Predškolci? Pecaroši? Šahisti? Planinari? Za one koji pitaju zašto pecaroši, šahisti i planinari, imam protivpitanje: A zašto gastarbajteri? Kad šalju milijarde evra u Srbiju (oko 15 posto BDP-a), onda su dobri; kad treba da se vrate u svoju zemlju, onda postaju meta za odstrel.

Vladalac sa fiksnom idejom

Ovo su samo neki primeri pometnje koja je zavladala kao posledica nesnalaženja srpskih vlasti u vreme korone. Lako bi se moglo navesti i na desetine drugih. O nezaposlenima, samohranim majkama, beskućnicima, siromašnima, ljudima koji žive u nehigijenskim naseljima, onima koji nemaju tekuću vodu – niko od vlastodržaca i ne razmišlja, oni su im ispod radara. Predsedniku i njegovoj sviti se ne može ni zameriti što se ne snalaze u novim uslovima. Ipak im je ovo prvi put da pokušavaju da rade nešto za opšte dobro, silom prilika, pa se ne može očekivati da im ta posve nepoznata delatnost odmah krene kao podmazana. Do sad su bili usredsređeni na stvaranje partijske države, na korišćenje javnih resursa u stranačke svrhe, na stvaranje sistema u kojem su se na najodgovornijim mestima našli podobni i nesposobni.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: "Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu."

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Kad su državu preinačili u sopstvenu prćiju i nakaradni sistem doveli do savršenstva – pojavio se korona virus. I sad sve mane i katastrofalne manjkavosti partijske države izlaze na videlo. Vučić izgleda i dalje ne shvata gde je pogrešio, nastavlja da se ponaša kao i pre epidemije, pa neprestano drži beskrajne monologe u trenutku kad nam je najpotrebnije da čujemo lekare, epidemiologe i ostale ljude od struke kojima bismo mogli da verujemo. Ako takvi uopšte mogu da dođu do reči i dopru do javnosti.

Tako to biva kad državu vodi tip čoveka o kojem je Ivo Andrić u „Znakovima pored puta“ ovako pisao: “Postoji takav tip nesrećnog čoveka koji od rođenja do smrti živi u zabludi da je, po nečem, pozvan da se bavi javnim poslovima, da ispravi što je krivo i izvodi na čistinu što je zamršeno, a u stvari on se bavi samo samim sobom i svojim mutnim ambicijama, i ničim više i ničim drugim. U krug tih svojih poslova on uvlači sve: ideje, pokrete, ustanove, javne ljude i skromne neznance. Bolujući od fiksne ideje da je on u vezi sa svim što postoji i da se sve na svetu njega tiče, on niže grešku na grešku i glupost na glupost. Ali, ubeđen i uporan, on to ne primećuje. Svaki mu je korak pogrešan, jer ide u naopakom pravcu. I na štetu je i dosadu svemu i svima oko sebe”. Svaka sličnost sa velikim vođom je slučajna. I opasna po građane Srbije.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.