Pandemija kao prilika za izgradnju zdravijeg društva

„Ne treba nam novac, treba nam zdravstvo i obrazovanje!“.

Tako mi je iz karantina napisala majka četvero dece iz Francuske čije najmlađe muško dete još nema ni dve godine, dok najstarija devojčica upravo ulazi u pubertet.

Kakve nam sve apsurde priređuju vlasti u vreme korona virusa, postaje više nego očigledno i u najrazvijenijim demokratskim zemljama. Cela Francuska pozvana je da izađe na prvi krug lokalnih izbora 15. Marta, iako je već tada korona virus odneo 120 života. Sa 1.200 zaraženih, u danu koji je prethodio „prazniku demokratije“, zaveden je karantin i raspuštene su sve škole i fakulteti.

Vođen političkim motivima, jer njegova stranka „Republika u pokretu“ nije ni postojala pre pet godina, Emmanuel Macron je „u ime demokratije“ pozvao Francuze da izaberu 35 hiljada gradonačelnika i oko pola miliona opštinskih i gradskih veća. Mada je odziv bio ispod polovine, ipak su milioni ljudi izašli do biračkih mesta. Tamo su u direktnom kontaktu sa papirom, olovkom, biračkim odborima i transparentnim plastičnim kutijama pružili eksponencijalnu šansu koroni da se demokratski širi.

Francusko zdravstvo u kolapsu

Već sutra je suspendovano održavanje drugog kruga lokalnih izbora, koji su se u predvirusnoj eri obavljali nedelju dana posle prvog biranja. Ni deset dana nije prošlo od tada, a u zemlji slobode, bratstva i jednakosti, zaraženih je dvadeset puta više, smrtni slučajevi su prešli hiljadu, grad svetlosti postao je epicentar Covida-19, a zdravstvo je pred tim naletom u kolapsu.

Preko Diskord platforme, po „planu za pedagoški kontinuitet“, Francuskinja sa početka teksta organizuje ispite za studente, trudi se da omogući pristup računaru za nastavu njene dece koja pohađaju prvi, treći i peti razred. I pored svega toga bori se sa bronhitisom najmlaćeg mališana. Nije ni čudo što poput miliona evropskih sunarodnika u ovakvom stanju mari samo za zdravlje i obrazovanje i što je novac uopšte ne zanima. Jer koliko god da ga ima, njime ne može da kupi ni gel za dezinfekciju ruku, a kamoli da dođe do lekara .

Ne samo u Francuskoj, već i u svim drugim zemljama, sektor koji je trpeo poslednjih godina drastična kresanja u broju bolničkih kreveta, novca za istraživanje, intenzivne nege, smanjivanja medicinskog osoblja i materijala, sada je isturen na prvu liniju fronta. Ni vojska, ni policija, ni korporacije, ni političari, ni njihova diplomatija, ni sve milijarde koje se vrte oko bonusa i korporativnog profita, ni vojna industrija, ne mogu da pruže ono što u ovom trenutku mogu samo nauka i zdravstveni radnici.

Pamti li se Hipokrat iz bivše Jugoslavije?

Kao i druge vlasti u Evropi ili u SAD-u, i francuski predsednik povlači poteze vođen političkim motivima. Pošto-poto je tražio da se održe lokalni izbori, jer njegova stranka pre pet godina nije ni postojala. Jedini koji je imao koristi od ovakve demokratije u vanrednim okolnostima je – Covid-19.

Istovremeno, u pariskom Le Mondeu izašao je uvodnik direktora epidemiološkog centra koji se bavi korona virusima. Naučnik objašnjava kako je država pre četiri godine ukinula finansijsku podršku za projekat o sarsu. A sada je vrag odneo šalu, i traže se hitni odgovori na sva pitanja.

Prve četiri godine osnovnog školovanja  francuska četrdesetogodišnjakinja (čija je rečenica povod ovog teksta) provela je kao Jugoslovenka. Ravni tabani, krajnici, zubi, kičma, pluća, visina, težina, opšta higijena i još mnogo štošta, u vezi sa opštim zdravstvenim stanjem, beležilo se redovno u zdravstveni karton i ispravljalo u hodu. Bez računara, funkcionisala je mreža dispanzera, opštih lekara i specijalista, terenskih doktora, laboratorija, apoteka…, kako za odrasle, tako i za decu od samog rođenja.

Lekarima se nije dozvoljavalo da leče ljude za pare. A držeći se Hipokratove zakletve velikoj većini njih nije ni palo na pamet da svoje usluge naplaćuju mimo plate. Prema vladajućim moralnim normama u socijalizmu Jugoslavije, neka druga zanimanja, pekari, taksisti, zanatlije, mogli su privatno da naplaćuju svoje usluge. Ali medicinari – apsolutno ne.

Cvijeće da, koverta nikada!

Zvuči neverovatno, teško će današnje generacije poverovati: za 8. mart, lekarka pedijatar dobijala je poneki buket cveća od zahvalnih pacijenata. Nikad kovertu!

Nije bilo ni trampe. Na primer – dođeš kod frizera, naprave ti lepu ondulaciju, a svi znaju da si lekarka. Platiš im za frizuru. A oni te zamole da im izmeriš pritisak, da pogledaš lekove, da izvadiš slušalice (uvek ih je nosila sa sobom) i oslušneš pluća. Podrazumeva se, stručna medicinska usluga je bila besplatna. Za frizuru se plaćalo, ali ne za lečenje ili pregled, makar on bio na mestu gde se druge usluge naplaćuju.

Bila je to vladajuća ideologija. Ona je imala svoje protivnike, ali većina je smatrala da pare ne mogu biti na vrhu vrednosne lestvice. Naprotiv, lekari su bili cenjeni više nego bilo koja druga profesija kojoj je bio dozvoljena privatan posao.

Filozofija društva, bez obzira na sve mane autoritarnog socijalizma, bila je ispravna. Zdravlje i obrazovanje kao nesporna ljudska prava nisi mogao da tapkaš.

Hoće li ovaj planetarni virus vratiti ljudima mozak u glavu? Hoće li se srce vratiti na ljudske otkucaje? Hoće li ta otrovna nacionalistička srpska boljka, sada kada se tako bolno pokazalo da Srbi nemaju specijalne antiviruske gene (otprilike je takva genetička teorija izneta  na nacionalnim frekvencijama samo pre desetak dana, najzad početi da se povlači?

Novi sklop svijesti

Ako smo se u nešto uverili , to je da je ovaj virus pravi i nepogrešivi globalista, konstatuje novinarka ljubljanskog Dela Zorana Baković, jedna od najpriznatijih ekspertkinja za Kinu i Aziju u Evropi.  Istovremeno ova pandemija nudi priliku da shvatimo (kad već nismo do sada) kako “voz koji vodi u budućnost, traži novu prugu”.

Nemojmo da ovaj naš region čiji stariji sugrađani pamte mnoge nedaće, ali i povoljnosti univerzalne zdravstvene zaštite, opet propusti vozove budućnosti, kao što su predsednik Srbije Aleksandar Vučuć i njegovi mentori u ranoj mladosti, po sopstvenom priznanju onomad prespavali pad Berlinskog zida. Sa svih strana iz Japana, ili Južne Koreje, Francuske ili Velike Britanije, Brazila, ili Argentine, da ne govorimo oko čega se vrte progresivne demokrate u SAD…, stižu poruke da je ovo doba novog sklopa svesti. Neće biti stabilnog društva bez čvrstog javnog zdravstva. I sveobuhvatnog temeljnog obrazovanja koje podrazumeva kako humanističke tako i prirodne nauke.

Šta nam konkretno pandemija poručuje – Karin Peterson iz Stokholma piše u Social Europe da je

virus osvetlio slabosti kratkovidog hiperindividualističkog društvenog sistema.  U Švedskoj se situacija pogoršava, ali stanovništvo veruje u tim eksperata koji isključivo imaju prava da iznose svoje naučno potkovana saznanja, o kojima se potom debatuje.

Društveni kolaps

„Naravno ovo je tek početak. Prvo stiže kriza. Potom žalost. Onda dolazi razmišljanje i razabiranje. Već sada je, međutim jasno, da se sa ovakvom boleštinom ne možemo boriti na individualnom nivou, već samo kao društvo. To zahteva pripremu, koordinaciju, planiranje i sposobnost da se donose brze odluke. To zahteva jaku državu i  zdravo društvo, dodaje Peterson.

Švedska ekspertkinja iznosi da se decenijamana globalnom nivou  ne investira u istraživanja pandemija i infektivnih bolesti, jer takva ulaganja ne proizvode brzi profit. “Kompanije mnogo više vole da ulažu u srčane bolesti, anksioznost, ili pojačanje erekcije”.

Upozorava nas i svetska zvezda među ekonomistima, Branko Milanović, nesporni prvak u izučavanju nejednakosti. Milanović, koji se školovao i doktorirao u Beogradu , u “staroj Jugoslaviji“, ukazuje na neophodnost temeljnih promena kako bi se izbegao društveni kolaps.

„Razvijena društva ne smeju da dozvole, da ih zaslepi ekonomija, naročito ne poslovanje finansijskog tržišta“. Nasuprot tome, važna uloga ekonomske politike pod ovim ogromnim pritiskom, treba da bude očuvanje društvenih veza“.

Borba za izolaciju laži

Mnogo bi značilo i kad bi se u tom zdravijem društvu razračunali sa lažovima u politici.  Ako bismo na globalu suzbili pandemiju političkih laži, mogli bismo lakše da se borimo sa mnogim nesrećama  i da preduhitrimo njihovo širenje. Primer je Donald Trump, a mnogo je trampista na lokalu.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Trump je oko korona virusa prvo tvrdio da su problem izmislili demokrati, onda da virus nije ozbiljan i da će brzo proći, i konačno, da je to strani virus i da je unet iz Evrope. Na kraju kaže da je on obavio “tremendous” posao, povukao istorijske poteze i da zaslužuje „čistu desetku“. I srpski predsednik se hvali da je najbolji u borbi protiv “nevidljivog neprijatelja“. Na početku krize, po Vučiću, opasnost od virusa izmislili su opozicionari kako bi sprečili stotine hiljada ljudi, ili milione ljudi da glasaju za njega. Predsednik Brazila Jair Bolsonaro zapamćen je još prošle godine kada su ogromni požari poharali dobar deo amazonskih šuma, a on je tvrdio da su klimatske promene “komunistička izmišljotina”. Sada kaže da je opasnost od Covida-19, plod nečije “bujne mašte”.

Da se ne bi trošio prostor i vreme oko pandemije laganja, Newyork Review of Books izvadio je iz svoje arhive tekst Hane Arent Laganje u politici: Refleksija oko pentagonskih papira iz novembra 1971. Možete ga slobodno, bez plaćanja pročitati.  Ona objašnjava, pozivajući se na laganje javnosti oko motiva za vođenje Vijetnamskog rata, kako visoka politika koristi niske laži. Istoričari znaju da je tekstura činjenica kojima se rukovodimo u svakodnevnici prožeta ili čak rastrgnuta organizovanim laganjem grupa…, rezonuje Hana Arent. Ona savetuje da se činjenice potvrde pouzdanim svedočenjima i da tek tada mogu pronaći “sigurno prebivalište u domenu ljudskih poslova”. 

Biće mnogo posla u vremenu pred nama, čeka nas teška i komplikovana borba za zdravije društvo.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera