Palestina između Vatikana i Izraela

Piše: Boško Jakšić

Potvrđujući sve aktivniju spoljnu politiku pape Francisa, Vatikan je prvi put u pisanoj praksi svoje diplomatije upotrebio termin “država Palestina” kao deo novog sporazuma sa Palestinskom upravom koji se odnosi na aktivnosti Rimokatoličke crkve na Zapadnoj obali, u Pojasu Gaze i u Istočnom Jerusalimu.

Sporazum garantuje jurisdikciju mnoštvu katoličkih institucija na Svetoj zemlji: katoličkim patrijarsima crkvi istočnog rituala, katoličkom latinskom patrijarhu Jerusalima i raznim katoličkim redovima i diocezama.

Saopštenje koje su izdali Palestinci i Sveta stolica kaže da su dve strane postigle nacrt sporazuma koji tek treba da se potvrdi u bliskoj budućnosti, ali vest je odmah izazvala niz komentara po svetu i zabrinutost u Izraelu.

U prvim fazama formulisanja dokumenta govorilo se o sporazumu između Vatikana i Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO). Vatikan je decenijama pažljivo izbegavao da se upliće u najstariji bliskoistočni konflikt, posebno u “veoma delikatan” problem suvereniteta nad Jerusalimom koji je Izrael zauzeo u junskom ratu 1967, a 1980. proglasio za “jedinstvenu i večitu” prestonicu, što Vatikan, kao i većina država, nikada nije priznao i svog nuncija nastavio da drži u Tel Avivu.

Izraelske kritike

Vođena željom da svoj uticaj osigura na svim stranama, Sveta Stolica i Izrael su diplomatske odnose uspostavili decembra 1993, a već oktobra naredne godine Vatikan je uspostavio “stabilne i zvanične” odnose sa PLO.

Predstavnik za štampu Svete stolice Federico Lombardi je veoma jasan: ‘Ovo je priznanje da (palestinska) država postoji’.

Generalna skupština UN-a je novembra 2012. prihvatila rezoluciju kojom se Palestina priznaje u statusu posmatrača ne-člana, što od tada koristi i Vatikan. Papa Francis je tokom prošlogodišnje posete Svetoj zemlji pominjao “državu Palestinu”, ali zaključeni sporazum predstavlja mnogo formalnije priznanje, čime se Vatikan pridružuje rastućem broju zapadnih država koje su, zamorene politikom blokade mirovnih pregovora koju sprovodi izraelska Vlada premijera Benjamina Netanyahua, spremne da priznaju Palestinu.

Zamenik šefa vatikanske diplomatije, monsinjor Antoine Camilleri za zvanično vatikansko glasilo l'Osservatore Roman kaže: “Bilo bi pozitivno ukoliko sporazum na neki način pomogne osnivanju i priznavanju nezavisne, suverene i demokratske Države Palestine koja živi u miru i bezbednosti sa Izraelom i svojim susedima”.

Iako zvaničnici izraelskog Ministarstva inostranih poslova saopštavaju da sporazum ne tumače kao priznanje Palestine i da čekaju razjašnjenja iz Vatikana, predstavnik za štampu Svete stolice Federico Lombardi je veoma jasan: “Ovo je priznanje da (palestinska) država postoji”.

Bez obzira na zvanični oprez, izraelski zvaničnici su zabrinuti i kritikuju odluku Vatikana. “Izrael sa razočaranjem čuje o odluci Svete stolice da se složi sa konačnim tekstom sporazuma sa Palestincima koji uključuje termin ‘država Palestina’”, prenosi Haaretz reči neimenovanog visokog funkcionera izraelskog Ministarstva inostranih poslova. “Ovaj potez ne doprinosi napredovanju mirovnog procesa i dodatno udaljava palestinsko rukovodstvo od povratka direktnim i bilateralnim pregovorima”.

Radi se o “nesrećnom” sporazumu, kaže predsednik Evropskog jevrejskog kongresa Moshe Kantor, dodajući da “umanjuje šanse za pregovorno mirno rešenje konflikta i ohrabruje ekstremizam”.

Ispostavlja se da je Izrael sve usamljeniji u ovakvoj oceni perspektive mirovnih pregovora pod sponzorstvom SAD-a prekinutih aprila 2014. Iako je Izrael prihvatio rešenje po formuli dve države, Netanyahuova Vlada godinama blokira mirovni proces gradnjom ilegalnih jevrejskih naselja na okupiranoj Zapadnoj obali. Vrhunac je bila izjava izraelskog premijera uoči izbora 17. marta kada je rekao da, ukoliko bude izabran, Palestinci neće dobiti državu dok je on na vlasti.

Očekivanja Vatikana

Takav stav ne samo da je doprineo izolaciji Izraela na međunarodnoj sceni, već je doprineo da rastući broj država odluči da prizna Palestinu, što se upravo potvrđuje dolaskom palestinskog predsednika Mahmouda Abbasa koji u Vatikanu u nedelju prisustvuje misi na kojoj se kanonizuju dve časne sestre Palestinke koje su živele krajem 19. i početkom 20. veka. One će biti prve iz arapskog sveta koje Rimokatolička crkva proglašava sveticama.

Palestinu je dosad priznalo 135 članica Ujedinjenih nacija, a Izrael 160 od ukupno 193 članice. Prošlog oktobra, Švedska je postala prva veća evropska zemlja koja je, na veliko nezadovoljstvo Izraela, priznala Palestinu. Iako Evropska unija kao celina ne priznaje Palestinu, neobavezujuće preporuke u tom pravcu od tada su dali parlamenti Francuske, Španije, Britanije i Irske.

SAD, strateški saveznik Izraela u regionu, podržava rešenje dve države ali insistira da priznanja mogu da uslede tek posle dogovora u direktnim pregovorima Izraelaca i Palestinaca.

Vatikan ne očekuje da će EU slediti njegov primer, ali svakako ima ambiciju da međunarodnu zajednicu ohrabri da ‘preduzme odlučniju akciju kako bi doprinela trajnom miru i očekivanom rešenju dve države’, kako kaže jedan vatikanski zvaničnik.

Kako su izgledi za obnovu dijaloga više nego neizvesni, sve češće se čuje da bi trebalo odustati od formule dve države koja je osnov svih pregovora još od sredine 1970-ih godina. Ovo bi podrazumevalo da Evropska unija u celini, ili pojedinačno, unilateralno prizna Palestinu.

EU zasad nema odgovor, mada se uoči sastanka 28 šefova diplomatija u ponedeljak nagoveštava da bi ministri mogli da se slože da je rešenje dve države neostvarljivo. U tom slučaju, Evropljani bi se potpuno udaljili od Amerikanaca koji ne odustaju od stare formule i neuspešno pokušavaju da Netanyahua vrate pregovaračkom stolu.

Vatikan ne očekuje da će EU slediti njegov primer, ali svakako ima ambiciju da međunarodnu zajednicu ohrabri da “preduzme odlučniju akciju kako bi doprinela trajnom miru i očekivanom rešenju dve države”, kako kaže jedan vatikanski zvaničnik.

Istorija netrpeljivosti

Sada ostaje da se vidi koliko će sporazum sa Palestincima ugroziti odnose Vatikana sa Izraelom koje je dugo pritiskalo teško nasleđe omraza između katolika i Jevreja.

Istorija međusobne netrpeljivosti počiva na vekovnom katoličkom učenju o kolektivnoj odgovornosti Jevreja za Hristovu smrt dva milenijuma ranije. Zatim je usledila Inkvizicija, katoličko učenje o “čistoti krvi”, koje je Jevreje suočilo sa bekstvom, prinudnim pokrštavanjem ili egzekucijama. Čitava jevrejska sefardim zajednica Španije proterana je 1492. godine.

Papa Đovani XXIII, čije je papstvo pokrivalo period 1958-63, prvi je počeo da popravlja odnose pošto ga je jevrejski istoričar uveravao da su nacistički pogromi – u kojima je stradalo šest miliona Jevreja – mogli da nađu osnove u antisemitskom učenju Rimokatoličke crkve.

Papa Đovani je prvi iz molitvi za veliki petak izbacio reč “perfidni” koja se odnosila na Jevreje da bi u vreme pape Pavla VI, Drugi vatkanski koncil 1965. izdao dokument pod imenom Nostra Aetate (Naša vremena) u kome je otvoren dijalog sa drugim religijama i konačno odbačeno učenje o kolektivnoj krivici Jevreja.

Pogrom tokom Drugog svetskog rata ostao je, međutim, neraščišćena tema. Jevreji smatraju da papa Pije XII nije osudio zločine iako je za njih znao, dok katolički istoričari tvrde da je papa Pije tajno radio na spasavanju Jevreja. Papi Benedictu XVI je 2009. zamereno što se tokom govora na Yad Vashemu, jerusalimskom memorijalu Holokausta, nije izvinio u ime Crkve.

Tek je papa Jovan Pavle II od 1987. pokrenuo rad na dokumentu o holokaustu i mnoge prilike koristio da osudi pogrome Jevreja i versku netoleranciju. Papa Vojtila je odlaskom na Svetu zemlju 1995, posle tri decenije opreznog poboljšanja odnosa katolika i Jevreja, simbolično označio kraj vekovnom omrazu rimokatolika prema Jevrejima.

To je omogućilo da Izrael i Vatikan novembra 1997. u Jerusalimu potpišu mini konkordat koji Rimokatoličkoj crkvi i njenim eksponentima priznaje puni pravni entitet u izraleskom zakonodavstvu. Radi se o značajnom sporazumu, jer su prisustvo i sloboda delovanja Rimokatoličke (i drugih crkava) na Svetoj zemlji (gde je Izrael formiran 1948.) dotle bili garantovani isključivo na osnovu tradicionalnog prava nasleđenog iz otomanskih vremena, kada je Sveta zemlja bila pod kontrolom sultana u Istanbulu.

Sadašnjem priznanju Palestine, prethodio je u aprilu susret pape sa 30 rabina koje je Konferencija evropskih rabina prvi put poslala za Vatikan od kako je osnovana 1956. godine da bi se obeležilo 50 godina od Nostra Aetate. Vatikan će nastaviti da balansira.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera