Organizovana neodgovornost

Piše: Boško Jakšić

Izbeglice potresaju temelje Evropske unije. Jedinstvo koje spaja 28 članica je u većoj opasnosti nego ikada do sada. Može li EU zajednički da se suoči sa ljudskom tragedijom koja zapljuskuje severne obale Sredozemlja ili se preliva preko Balkana?

Suočeno sa izazovima paralelnog izbegličkog sveta, “područje slobode, bezbednosti i pravde”, kako EU opisuje Ugovor iz Lisabona, počelo je prečesto da poništava vrednosti zajedništva, solidarnosti i humanizma na koje je Evropa tako ponosna.

Južne članice Unije traže da budu oslobođene izbegličkog pritiska. Istočne članice, poput Višegradske grupe – Mađarska, Poljska, Republika Češka i Slovačka – ne žele da sa izbeglicama imaju išta. Britanija je po strani. Danska ne pristaje na režim kvota. Nemačka i Francuska odbijaju da same nose teret krize.

Evropa tek što je izašla iz finansijske krize tokom koje je Grčka delila Uniju po liniji Sever-Jug, a već je suočena sa konfrontacijom sopstvenog Zapada i Istoka. Do juče slavljene članice Nove Evrope optužuju se danas za “deficit sažaljenja”. Što je tačno, ali ne čini potpunu istinu.

Gde je odgovornost zapadnih Evropljana koji krivce za izbegličku krizu gotovo konfekcijski nalaze u Islamskoj državi, u brutalnim trgovcima ljudima ili u Vladimiru Putinu?

U zamci čistilišta evropskog zakona o azilu 

Zar Zapad nije doprineo usponu islamista? Zar oni nisu izrasli iz grupa koje je Zapad neselektivno naoružavao po Siriji? Da li je Putin doprineo egzodusu samo zato što podržava sirijskog predsednika Bashara el- Assada čiji bi prebrzi pad – sve češće se čuje na istom tom Zapadu – širom otvorio vrata novim pobedama islamista?

Dok prstom upire ka Istočnoj Evropi, zapadni deo Unije gotovo iritantno ćuti o sopstvenoj odgovornosti. Logično je da bez “raspodele odgovornosti” nema zajedništva. Zar je 10.000 Sirijaca, koliko će otići za SAD, broj koji odgovara američkoj ulozi u bliskoistočnoj krizi?
Stotine hiljada ljudi okrenulo se Evropi kako bi je zaštitila od građanskih ratova i progona. Pominje se brojka od dva miliona Sirijaca do kraja godine, ali i to može da bude skromna procena imajući u vidu osam miliona Sirijaca raseljenih po sopstvenoj zemlji.

Umesto pomoći, oni koji su krenuli dospeli su u provizorne centre za transfer, našli se u zamci čistilišta evropskog zakona o azilu koji teško da je vredan svog imena. Politika azila je u rasulu. Ne postoji ni minimum zajedničkih standarda.

Moguće imajući u vidu predviđanja po kojima će 2030. broj radno sposobnih biti manji za šest miliona, Nemačka azilantima daje izdašnu socijalnu pomoć. U Italiji tako nešto ne postoji. Dok finska vlada predlaže povećanje poreza bogatima kako bi se izborila sa desetostrukim uvećanjem broja izbeglica, u Holandiji većinsko anti-izbegličko raspoloženje kreira ksenofobna stranka Geerta Wildersa.
Članice EU ne mogu da se dogovore ni kako klasifikovati azilante. Finska je 2014. prihvatila 43 zahteva za azil sa Kosova, dok je Nemačka pozitivno odgovorila na samo 1,1 procenat.

Ugrožena su pravila zone Schengena. Ne obazirući se na kritike kancelarke Angele Merkel, Mađarska u ksenofobiji svoje zvanmične politike otvoreno krši odredbe Dablinske regulative po kojima odgovornost za izbeglice pripada zemlji u kojoj je izbeglica prvi put kročio na tle Unije. Predlaže skandalozne “transfer zone”, prosleđuje ih Nemačko ili vraća u Srbiju.

Sebično ponašanje Mađarske, koja dovodi vojsku na granicu već opasanu bodljikavom žicom, stvara akumulaciono jezero izbeglica na srpskoj strani u koje se dnevno uliva više od 4.000 ljudi.

“Organizovana neodgovornost” je termin koji najviše odgovara ponašanju mnogih evropskih političara koji se umesto solidarnosti i humanizma radije oslanjaju na podizanje novih granica koje treba da štite “tvrđavu Evropu”.

Po principu daj-šta-daš

Jean-Claude Juncker, predsedenik Evropske komisije, pokušava da nađe neku efikasnu formulu. Predložio je “sigurne pravne puteve za one kojima je neophodna zaštita” i zatražio stvaranje “stalnog relokacionog mehanizma”, plana koji olakšava premeštanje izbeglica iz zemalja poput Italije, Grčke ili Mađarske i njihovu raspodelu unutar EU. Delimično je uspeo: Komisija je predložila kvote za relokaciju 160.000 izbeglica po EU.

Evropska unija konačno otvara vrata izbeglicama, ali nema tu dugoročnih rešenja. Po principu daj-šta-daš, EU sada zatvara vrata za azilante sa Zapadnog Balkana. Dejstvuje po principu spojenih sudova: da bi se oslobodio prostor za 800.000 tražilaca azila sa Bliskog istoka, Nemačka je već počela da šalje kući balkanske azilante.

Na meti su desetine hiljada ljudi. Albanci iz Albanije ili sa Kosova i Romi iz Srbije – glavne azilantske grupe – mogu da misle da su žrtve Sirijaca, Iračana ili Avganistanaca, ali odluka Nemačke – ključne imigracione destinacije – da počne sa deportacijom balkanskih tražilaca azila motivisana je otvaranjem prostora za izbeglice koje dolaze iz ratova ili zona konflikta.

Obrazloženju da balkanski azilanti dolaze iz regiona u kome nema ratova ili gladi, iz zemalja koje su kandidati za članstvo u EU, teško je bilo šta zameriti. Jasno je da njihov motiv nije spasavanje žive glave pred militantima Islamske države, ratu koji besni po Siriju ili sektaškim sukobima šiita i sunita po Iraku.

Svima je dobro poznato da su ovi azilanti pre svega privučeni socijalnim beneficijama koje su daleko iznad prosečnih zarada sa Balkana – četvoročlana porodica u Nemačkoj dobija 900 evra pomoći mesečno.

Iz ljudske perspektive, ovakva velikodušnost je razumljiva, ali neki evropski političari, poput desničarskog populiste, mađarskog premijera Viktora Orbana, smatraju da su upravo visoki standardi Berlina razlog što je Nemačka omiljena meta.

Od kako je Kosovo proglasilo nezavisnost 2008, azilanti su kontinuirano odlazili za Nemačku ili Švajcarsku. Tokom 2013. zabeleženo je 6.000, da bi od marta ove godine, za samo šest meseci, čak 70.000 Kosovara zatražilo azil u EU – više od bilo koje druge nacije.
Da li je pokret tih razmera bio organizovan “na daljinski”, da li je bio prvi signal masovnog egzodusa izbeglica sa Bliskog istoka koji je EU danas suočio sa krizom kakva se ne pamti?

Protivustavna mjera

Kako god, ali Evropljani su postajali sve zamoreniji “bezbednim azilantima”. Iz EU je od početka godine vraćeno oko 14.000 ljudi sa Kosova. Onima koji sada odbiju da se dobrovoljno vrate ne samo da preti deportacija, već i zabrana ulaska u EU u periodu do pet godina.

Procenjuje se da se u zapadnoj Evropi, najviše u Nemačkoj i Švajcarskoj, nalazi do 800.000 Kosovara. EU je magnet i za stanovnike Albanije, kao i Rome iz Srbije. U prvih osam meseci ove godine Nemačka je primila čak 37.000 zahteva za azil albanskih državljana, što nagoveštava da i oni pokušavaju da kapitališu na opštoj izbegličkoj krizi.

Srpske vlasti među prvima su podržale nemačku kancelarku. Premijer Aleksandar Vučić je Angeli Merkel obećao da oni koji traže azil, a ne dobiju ga, dakle lažni azilanti, više neće moći da očekuju socijalnu pomoć u Srbiji. Uveren je da će takva odluka “dramatično smanjiti priliv takvih azilanata iz zemalja Zapadnog Balkana u Nemačku”.

Amnesty International međutim upozorava vladu u Beogradu da bi takva protivustavna mera Rome – kao najbrojnije azilante – samo dodatno gurnula u siromaštvo i još verovatnije navele da ponovo napuste zemlju.

Iako Nemačka procenjuje da su Albanija, Crna Gora, Kosovo i Srbija “sigurne zemlje”, teško da će pritisak azilanata sa Balkana bitno oslabiti. Bekstvo od siromaštva, nezaposlenosti ili korupcije kod kuće, i želja za udobnijim životom u Zapadnoj Evropi jača je od propisa, zidova ili bodljikavih žica. Panevropsko prelivanje izbegličke krize deluje nezaustavljivo.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera