Milena Mihajlović: Od svjetskog putnika do imigranta

Milena Mihajlović sebe opisuje kao zaljubljenika u putovanja, kreativca, avanturistu i planinara iz Srbije. Bavi se marketingom i pisanjem, što joj omogućava da praktikuje životni stil digitalnog nomada.

Takva vrsta posla ne vezuje čoveka za određenu lokaciju, što je Mileni omogućilo da ispuni od detinjstva prisutnu želju za istraživanjem i upoznavanjem različitih kultura. Iz tog razloga ju je pandemija COVID-19 zatekla u Meksiku, zemlji koja se visoko kotirala na njenoj listi putničkih želja.

“Bila sam odlučila da januar i februar 2020. godine provedem u Meksiku, zemlji bogate istorije i tropske klime, a cena sličnih onima u Srbiji. Zbog jeftinije povratne karte, produžila sam ostanak do sredine marta, a onda su letovi otkazivani, iznova i iznova…”, započinje Milena svoju priču o razlozima ostanka u Meksiku i procesu lične promene koji je rezultirao osećanjem da je od putnika postala emigrant, bez želje za povratkom u Srbiju.

•  Na svom Facebook profilu ste napisali da ste se u prvom trenutku osetili “zaglavljeno” u Meksiku; međutim, vremenom Vam se situacija u Srbiji “učinila nepodnošljivom”, te ste odlučili da ostanete. Kao neko ko se izjašnjava kao patriota i ponosi se istorijom svoje zemlje, toliko da ste sa prijateljicom planirali da tokom ovog leta pešice pređete put srpske vojske koja ga je u prvom svetskom ratu prešla preko snegom zavejanih albanskih planina, kako objašnjavate tu odluku?

Prija mi da se predstavljam kao građanin sveta, neko ko ne pripada isključivo jednoj kulturi i kome radoznalost ne dâ da se skrasi. U svojoj suštini ja jesam Srpkinja i od toga ni ne želim da pobegnem. Volim svaki grumen naše zemlje i svu raznolikost koju nosi, od beogradskih alternativnih klubova, vojvođanskih tamburaša, preko staroplaninskih potoka, kosovskih dolina i planina do paganskih običaja o kojima se još može čuti samo po skoro napuštenim selima istočne Srbije, na teško razumljivim dijalektima. Poštujem našu istoriju, i dugogodišnji mi je san da prepešačim albansku golgotu, onako kako su pre nešto više od jednog stoleća to učinili i moji preci. Taj san je trebalo ovog leta i da se ostvari.

Što se tiče patriotizma, ove godine sam, sa pandemijom i bujicom loših vesti, shvatila koliki sam zapravo patriota, iako tu reč koristim vrlo oprezno. U Srbiji mnogi pričaju o patriotizmu, a ne znaju kakva se sve blaga kriju u neposrednoj blizini mesta u kojima žive čitavog života. Mene ni nedostatak novca nije sprečio da pešice i stopom prođem Srbiju uzduž i popreko.

U svakom slučaju, u početku pandemije sam žarko želela da budem u Srbiji. Sa ove daljine doživljavala sam je kao ranjenu zemlju koja je preživljavanje već prihvatila kao jedini način života, a sada vodi još jednu bitku protiv prirodnog neprijatelja koji, činilo mi se, pobeđuje.

Šta ako se neko od mojih teško razboli? Veći deo moje porodice spada u osetljive grupe, to su ljudi preko 65 godina, sa hroničnim bolestima, loše finansijske situacije; uz to su sumnjičavi i uplašeni te tako izgubljeni mir traže u jačim dozama bensendina. Uz ove realizacije, podsetila sam se koliko, zapravo, tužno živimo i da bih tek tako mogla ostati bez dragih ljudi. Ta mogućnost mi je izbila tlo pod nogama, te sam uplašena i depresivna nedeljama tragala za načinom povratka u Srbiju, u jeku pandemije tokom aprila i maja.

• Kako je izgledala potraga za načinom povratka u Srbiju?

Pisala sam našoj ambasadi u Meksiku. U dva navrata sam dobila poziv da mogu da se priključim letovima repatrijacije za Srbiju, koji su svega tri do pet dana kasnije kretali iz Pariza, Frankfurta, Beča i Ciriha za Beograd. Podsećam da su u tom trenutku evropske zemlje bile već uveliko zatvorene za putovanja, te mi se njihov predlog činio kao puka formalnost jer nije bilo realnog načina da iz Meksika do bilo kojeg od tih gradova dođem u datom vremenskom periodu. Neizvesnost, nedovoljno informacija o virusu, medijski haos koji je nastao u Srbiji i čiji se narativ kosio sa svim merama i novostima koje sam čitala u svetskim medijima, a pogotovo karantin sumnjivih pravila i promenljive prirode, duboko su me uznemiravali.

• Da li je taj momenat bio presudan da preispitate odluku da se vratite u Srbiju?

Kada sam uvidela da su epidemiološke mere naglo ublažene samo da bi se izbori pošto-poto održali, počela sam da se “opraštam” od svoje zemlje. Osetila sam tešku prezasićenost ludilom kombinovanim od medijskog mraka, politike moći, psihičkih bolesti, bahatosti i manjka reakcije javnog mnjenja. Znate, deo moje porodice živi u ruralnoj sredini, bez interneta i kablovske televizije. Iako stalno pričam sa njima i pokušavam da utičem na njih, pitanje je trenutka kada će Vučićeva slika zameniti Titovu u hodniku, iako ga u prolazu svi opsuju bar jedared dnevno. Za njih, ljude sa minimalnom penzijom i konstantnim dugom za lekove i struju, ljudi koji protestuju su zlo, pa sam i ja, mozga ispranog tamo negde u svetu, zli izdajnik porodice i države, a oni patriote. Dodatno me je ljutilo što su moji prijatelji na protestima u Beogradu bili pretučeni i hapšeni samo zato što su želeli slobodu izbora i mišljenja.

Mislim da bi naši preci, da mogu da vide šta se desilo sa Srbijom, izabrali da ostanu na Krfu i žive jednostavan život pecaroša bez nacionalnog identiteta. Sa mučnim osećanjem rezigniranosti, pri tom u karantinu negde preko pola sveta, zamislila sam sebe kao takvog pecaroša na tropskoj obali, koga porodica i prijatelji posete jednom ili dva puta godišnje. Daleko od nepodnošljive realnosti u kojoj se Srbija nalazi..

 Čini mi se da na vlasti nikada nisu bili ljudi koji su manje voleli Srbiju.

•  Kako se ljudi u Meksiku nose sa izazovima koje pandemija postavlja pred njih?

Kada se posmatraju brojke, situacija je jako loša, ali ne treba smetnuti s uma da je reč o zemlji sa mnogo stanovnika i da su neke od saveznih država koje joj pripadaju veoma siromašne, te nemaju dobro regulisan zdravstveni sistem.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ja se nalazim u jednoj od najbogatijih saveznih država, Quintana Roo, čija se ekonomija bazira na turizmu. Međutim, turista gotovo da uopšte nije bilo iako Meksiko ni u jednom trenutku nije zatvorio svoje granice. Zbog toga su ljudi koji imaju lokalne poslove finansijski baš loše prošli, čak toliko loše da su se mnogi vratili u druge savezne države gde žive njihove porodice kako ne bi plaćali kiriju.

Ono što me je oduševilo je spremnost lokalnih ljudi da pomognu jedni drugima i prebrode ovu krizu. Pre nego što bi se vratili u svoju saveznu državu mnogi su preko društvenih mreža poklanjali stvari; oni koji su ostali  počeli su kod kuće da prave palačinke, takose, domaću kozmetiku za neku simboličnu cenu. Dostavu rade biciklom. Neki su počeli sa online kursevima i poslovima. Cene kirija u privatnim smeštajima i u hotelima su pale skoro duplo, čak su i taksisti počeli da naplaćuju manje. Restorani i drugi ugostiteljski objekti su počeli postepeno da se otvaraju početkom jula uz limitiran broj mesta i obaveznu dezinfekciju ruku, te nošenje maske. Jedna od popularnih stvari jeste i QR kod, čijim se skeniranjem na sopstvenom telefonu dobije tzv. beskontaktni meni. Ljudi su uplašeni, ali život se nastavlja.

• Koji su Vaši dalji planovi?

Iz ove moje situacije sam naučila da se stvari menjaju na globalnom nivou i bez naše kontrole. Pošto su me dešavanja u Srbiji lično veoma pogodila, odlučila sam da produžim vizu i da prihvatim činjenicu da trenutno živim ovde. Zapravo, u Meksiku sam već osam meseci! U skladu s tim moji planovi su trenutno lokalni: radim na produženju vize, planiram da krenem na kurs ronjenja, eventualno da vidim da li mogu nekako da pomognem sestri i bratu da me posete ovde u narednim mesecima. Otkako sam počela na ovaj način da se odnosim prema  svojoj situaciji, živim mnogo mirnije, lakše mi je da uspostavim konekcije i da prihvatim novu realnost u kojoj sam se našla.

• Kako vidiš svet ubuduće – hoćemo li se ikada vratiti na “staro”? Da li je reč o prekretnici ili je pre opomena? 

Čini se kao da je svet već neko vreme na pragu katastrofe, a da je ova pandemija opomena. Živimo uvereni da možemo sve, da prekomerno trošimo prirodne resurse ne razmišljajući o posledicama. Iskreno se nadam da će nas ova lekcija naučiti da smo svi povezani, da balans mora da postoji i da stoga moramo da budemo pametni što se tiče uticaja koji imamo na prirodu i na zajednicu u kojoj živimo. Nedostaju mi planine, prijatelji i porodica, ali toplo Karipsko more, poput kakve terapije, jednim delom uspeva to da nadomesti.

• Da li ste Aleksandra i Vi odustale od pohoda preko albanskih planina?

Definitivno smo samo odložile put jer je trenutno i poseta zemljama u regionu neizvesna, a i sama akcija nosi određeni zdravstveni rizik. Ideju ćemo sprovesti u delo čim nam uslovi budu to dozvoljavali. Dotle, nastavljamo da se fizički pripremamo, svaka na svoj način i u svom kraju sveta:  Aleksandra biciklom obilazi Vojvodinu, a ja ravnice poluostrva Jukatan. Nezahvalno je davati prognoze jer se strahuje od drugog talasa, novih zabrana kretanja i zatvaranja granica. Zbog svega toga mislim da je realnije da akciju planiramo za sledeće proleće, uz podsetnik da se ne vezujemo za dugoročne planove, već da živimo po jednostavnom principu: “Videću danas kako da unapredim sutra”.

Izvor: Al Jazeera