Marković: Živimo zaglibljeni u močvari devedesetih

Novinar i književnik Tomislav Marković, dobitnik priznanja za profesionalnu hrabrost i novinarsku etiku, objavio je u izdanju sarajevskog Buybooka svoju novu knjigu Velika Srbija za male ljude, koja je predstavljena na trećem po redu Internacionalnom festivalu književnosti „Bookstan“ u Sarajevu. „Na najboljoj tradiciji jugoslavenskih nadrealista ili slijedeći etiku Danila Kiša i lucidnost Vojislava Despotova, Tomislav Marković je izgradio svoju poetiku koja je urnebesno ozbiljan i može da djeluje kao lijek na čitaoca koji voli iskrenu, tešku literaturu i publicistiku“, napisao je o knjizi Markovićev kolega Faruk Šehić. Predstavljanje knjige u Sarajevu bio je povod za razgovor s Markovićem.

• Vaša knjiga nosi naslov Velika Srbija za male ljude. Bi li za sve na području većeg dijela bivše Jugoslavije bilo bolje da smo imali malu Srbiju, a velike ljude?

– Mislim da bi, jer ta ideja velike Srbije je dovela do svih užasa koji su se desili ‘90-ih godina prošloga veka. Naslov moje knjige je ironičan zato što mi se čini da svaka nacionalistička utopija tog tipa pravi ljude malima. Ona zahteva od čoveka da svoj život podredi nekakvoj velikoj ideji koja ga onda proguta, ali proguta i hiljade drugih života drugih ljudi iz drugih naroda. Težnja za teritorijalnim proširenjem uvek dovodi do nekakvog zla jer ono o čemu su pisali razni istoričari nije bitno kolika je neka država, nego se trebamo baviti uređenjem društva u granicama postojećim pristupilo se krajem ‘80-ih velikom nacionalističkom projektu koji je težio ekspanziji. Ono što bi donelo najveću dobrobit najvećem broju ljudi zapravo je bilo uređivanje tog društva u granicama svejedno kojim. Svi idemo prema Evropskoj uniji i vidimo da granice ne moraju mnogo da znače, nego se one briše. Drugo, živi se u vremenu kad ne samo kapital nego ideje, knjige, kulturna dobra postaju vrlo mobilni i granice više nisu što su nekad bile. Teško je u doba interneta govoriti o granicama u starom smislu.

• Jesu li devedesete zapravo odredile i generacije prije nas, našu generaciju, a očito i generaciju koja dolazi poslije nas, jer od rata je prošlo više od dva desetljeća, a mi nikako ne možemo iz tih vremena izaći?

– I dalje smo zapravo u tim istim pričama. Ta prošlost nije ni prevladana, ni savladana, nije došlo do suočavanja s njom, s jedne strane. I dalje su aktivni ti nacionalistički narativi koji se kreću u jednom vrlo zatvorenom krugu i ne dozvoljavaju društvima da se otvore i krenu napred, s druge strane. Problem je što nacionalizam, zapravo, ne želi budućnost, ne želi razvoj, nego je ovakvo stanje pobeda nacionalizma. Naše generacije su, nažalost, time određene i sad imamo situaciju o kojoj je Ahmatova pevala u jednoj pesmi kada kaže da je život kao reka krenuo drugim tokom. Ta reka je ušla u drugo korito i sada ne poznaje svoje obale.

• Kad kažete rijeka, u našem slučaju ona se nije pretvorila u nešto što bi nam donijelo nešto novo, bolje, drugačije, ljepše… zapravo je ta rijeka napravila močvaru.

– Jako dobra metafora, jer reka teče pa bi nas negde i odvela, a mi živimo zaglibljeni u močvari, u taj horor devedesetih godina koje nikako da se okončaju i mi izađemo iz njih. Imamo tu situaciju u kojoj kao da imamo lošu beskonačnost i nekakvo večno ponavljanje istih priča.

• Koliko je u toj borbi s močvarom dobro, korisno, poželjno, potrebno pisati satirično, crnohumorno ili humorno? I možemo li se smijehom boriti protiv tragedije koja nam se svima dogodila?

– Kad pišem satiru ona je usmerena na kreatore zločinačke politike, na ljude koji stvaraju malopre spomenutu močvaru, na one koji imaju ideološku, intelektualnu, kakvu god moć kojom stvaraju tu nakaradnu realnost. Zdravo je, u tom smislu, smejati se moćnicima i njihovim nakaradnim idejama, jer smeh oslobađa i kod čoveka napravi distancu u odnosu na ono što se nameće kao jedina realnost i nešto opštevažeće. S druge strane, smeh strava i prostor da se ozbiljnije i kritički sagleda cela ta situacija. Postoji kod nas mnogo viceva, humora, šale i to se doživljava kao neka niža vrsta, a ne nešto ozbiljno iako to jeste jedan od načina spoznaje sveta, jedan legitiman pogled na svet koji donosi saznanja i istine koje ne mogu da se utvrde ni na jedan drugi način. Zato pribegavam satiri jer je naša relanost vrlo kompleksna i ako biste nabrojali sve te sulude činjenice koje nas okružuju to jednostavno nije dovoljno i zato im moram pristupiti tako da postanu neobične, da ih izvrnem naglavce, kao rukavicu da bismo videli čega sve ima unutra.

• Je li to jedini preostali put ili jedan od preostalih puteva da saznamo istinu?

– Svaki način je dobar ako donosi saznanju činjenica, realnosti i istine. Ozbiljna analiza je odličan put, satira takođe, odličan su pristup imali Feral Tribune u Hrvatskoj, Republika i Vreme u Srbiji. Svako ko je kritički nastrojen prema realnosti na svoj način treba i da je zahvata i njome da se bavi. A u tom nizu pristupa, možemo da dođemo do nekakvog drugačijeg viđenja stvari, do nekakvog rešenja i oslobađanja od more koja nam je nametnuta.

• Buybook je objavio Vašu knjigu i to je prvo Vaše djelo objavljeno u Sarajevu, u Bosni i Hercegovini uopće. Kakva su Vaše očekivanja kad su reakcije publike u pitanju?

– Nadam se da će me čitaoci shvatiti, ali neće to biti ograničeno samo na Bosnu i Hercegovinu jer Buybook ima regionalnu distribuciju i svuda će to biti prisutno. Dobro je šetati se po bivšoj Jugoslaviji, iako to nije nov običaj – bilo je toga i u bivšoj nam zajedničkoj državi. I to je bilo najnormalnije jer su nam isti jezici i kultura. Možda će moja knjiga biti i razumljivija publici u Bosni i Hercegovini jer stvari o kojima pišem ovde se znaju, a u Srbiji postoji to javno poricanje i negacija prošlosti, pa je jako teško u tamošnjem društvu doći do istine o ratu jer se ona uvek nekako gura pod tepih i na marginu. Političke elite naprosto ne žele da se suoče ni sa sopstvenom odgovornošću za ono što su uradili, a ni sa tom prošlošću u kojoj su aktivno učestovali. Zato se ne bojim da će knjiga ovde prilično dobro proći, a ako bude nekih nesporazuma – uvek sam spreman da objasnim što je pisac hteo da kaže.

Izvor: Al Jazeera