Marko Vidojković: Đubre je najprije pobijedilo, a onda sam napisao ‘Đubre’

Kada su mnogi očekivali, što je negde i bio plan, da Marko Vidojković napravi nastavak regionalnog hita E, baš vam hvala, ovaj popularni pisac iz Srbije se upustio u mnogo veću avanturu. Napisao je roman Đubre koji je zapis o jednoj ekipi koja je godinama na vlasti u njegovoj zemlji.

Roman o njima, zapravo, mogao je samo da napiše samo Vidojković, osvedočeni kritičar sistema koji nema sluha za slobodu i demokratiju.

Da je uspeo govori i neverovatan podatak da se za samo dve nedelje prodaje Đubre našlo na prvom mestu po prodaji Lagunine i Delfi rang liste u Srbiji.

• Đubre će ostati kao svedočanstvo o jednoj vlasti za koju nemate lepe reči, ali koja vas svesno definiše kao njenog neprijatelja?

– Najbolji test da vidiš kakav je režim je da vidiš kako trpi kritiku, stoga sam u inicijalnim kritikama, krajem 2012, bio veoma oštar. Kao čarobnim štapićem, u roku od nekoliko meseci, našao sam se u potpunoj blokadi – nisam više mogao da promovišem svoje knjige, da se bavim novinarstvom, da dajem intervjue. Dok su ih tapšali po ramenu zbog Briselskog sporazuma i “fiskalne konsolidacije”, oni su me targetirali kao neprijatelja.

Rekao sam sebi: “Ovi neće imati milosti dok te potpuno ne ugaze, nemaš drugog izbora nago ti njima da zajašiš za vrat, pa ko pretekne.” Nikada ih nisam tretirao kao neprijatelje već kao agresore. Posle punih sedam godina, stekli su se uslovi za kontraofanzivu, pod nazivom „Đubre“. Napao sam ih knjigom.

• U Đubretu ne postoji nijedno ime i prezime aktuelih likova u srpskoj vlasti. Svi su oni „pokriveni“ nadimcima. Niste, međutim, ostavili ni najmanju sumnju da se, zahvaljujući nadimcima, prepoznaju. Za razliku od njih, glavni lik romana Dragiša jeste imaginarna ličnost?

– Ti likovi sa nadimcima nosioci su važnih državnih i društvenih funkcija. Nešto poput fiktivnih američkih predsednika u holivudskim filmovima. Čitaoci su ubeđeni da je reč o likovima iz pravog života i imaju pravo na taj utisak, ali ko se udubi u knjigu shvatiće da su ti književni epizodisti ipak kvalitetnija ljudska bića od onih iz naše realnosti.

Upravo zahvaljujući Dragiši, sveo sam ih na pravu meru, pretvorivši ih u gomilu poniznih ljigavih poslušnika. Dragiša ih drži u šaci, Dragiša se za sve pita, Dragiša se ugrađuje u sve poslove. On je neka vrsta srpskog antihrista, koji preuzima mnoge grehove realnih političara i moćnika. Dragiša nije svuda oko nas, on živi samo u Đubretu.

• U sve to, dešava se zaplet sa epidemijom. S obzirom da ste počeli da ga pišete pre nego što se desila svetska kriza sa koronavirusom, koliko je ovaj roman proročki?

– U avgustu 2019, ideja o kugi otpornoj na antibiotike, koja izbija u Beogradu, krajem juna 2018, delovala  je veoma originalno. Tragao sam za zapletom, koji će srušiti truli srpski sistem u roku od nekoliko dana. I ne samo to, poželeo sam da kaznim i ostatak sveta zarazom koja kreće baš iz srpskog đubreta. Ozbiljna smrtonosna bakterijska infekcija delovala je sjajno, kao početak apokalipse. Ona će uništiti ceo svet. Na dve trećine romana pojavila se korona.

S jedne strane, smorio sam se, jer je samom njenom pojavom moja pandemija prestala da bude odlična ideja i pretvorila se u proročanstvo, kakvo nikome ne bih poželeo. S druge strane, korona je opasna, ali ne kao srpska kuga, tako da je nehotice doprinela komercijalnosti knjige. Ili je reč o slučajnosti, ili sam, još gore, ispao neka vrsta neartikulisanog proroka, koji nema predstavu kada smišlja zaplet romana, a kada proriče pandemiju.  

• Knjiga se ne preporučuje mlađima od 18 godina. Đubre je pritom izazvalo ogromno interesovanje i posle dve nedelje prodaje objedinilo je prvo mesto na Laguninoj i Delfi top listi bestselera, bez ijedne promocije. Očekujete li neku reakciju vlasti kada je Vaš roman u pitanju?

– Pre neki dan su dve maloletnice objavile slike sa Đubretom na jednoj društvenoj mreži. Odmah sam ih prekorio, ali dan kasnije usledile su njihove oduševljene i etički potpuno ispravne reakcije na knjigu. Sve su shvatile kako je trebalo, nisu poželele da budu bilo koji od likova, poželele su da Đubre bude u što više srpskih domova, kao svedok jedne jezive epohe. Želeo sam da ostavim to drugarsko upozorenje, koje zapravo govori da knjiga nije za klince i za one sa slabim živcima.

Zna se kakvim se filmovima daju takve ocene. S druge strane mladosti, već mi se nekoliko starica javilo, oduševljenih Đubretom. Ništa tu njima nije bilo posebno šokantno u odnosu na realnost. Što se reakcije vlasti tiče, za nju je kasno. Mogli su eventualno da me ubiju tokom stvaralačkog procesa, ali sada je gotovo. Tek kad zagospodari top listama, shvatite koliko je knjiga opasno oružje. Ne mogu da je spale, ne mogu da je zabrane, ne mogu joj ništa. Jedino što mogu je da se nadaju da će ova pomama za Đubretom brzo da prođe ili da postanu daleko bolji nego što jesu i tako obesmisle sadržaj romana.

• Među recezentima knjige, nalaze se i poznati autori iz Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Koliko priča o jednoj vlasti može da bude zanimljiva i komšijama?

– Zanimljivo je da su recenzenti iz Hrvatske i BiH knjigu najbolje protumačili. Josip Mlakić je napisao fantastičnu recenziju koja je objavljena u “Danasu“ dan pre izlaska knjige, od Faruka Šehića pozajmili smo ključne rečenice za reklamnu kampanju, a Peđa Ličina napisao je da smo u Farenhajtu 451 i da je on srpski predsednik prvo bi spalio Đubre. Ono što je napisao Ante Tomić, moj omiljeni regionalni pisac, toliko me je pogodilo da smo njegove reči stavili na naslovnu stranicu. Svaka zemlja ima svoje đubre i očigledno prija kad god se neko od nas obračuna sa njim. Na proleće knjiga izlazi u Hrvatskoj u izdanju Frakture, a trenutno pregovaram o slovenačkom i makedonskom izdanju.

• Da li će na kraju ove naše priče da pobedi „đubre“, ili ima šanse za običan i normalan svet?

– Đubre je najpre pobedilo, pa sam onda napisao Đubre, kao očajnički potez za odbranu elementarnog ljudskog dostojanstva, da citiram Mlakića, koji je citirao Krležu. Šansu za običan i normalan svet na žalost moramo tražiti u milosti naših zapadnih saveznika, koji su velikim delom odgovorni za instaliranje đubradi u funkcionerske fotelje, pa su logično odgovorni i za njegovo čišćenje.

Izvor: Al Jazeera