Krimski rat 1783? Ne, 2014.

Piše: Boško Jakšić

Rusija je bez Krima država, sa Krimom – carevina, kaže jedna stara ruska izreka, podrazumevajući poluostrvo na Crnom moru, koje je Katarina Velika 1783. zauzela od Tatara, posle čega se istorija, jezik, kultura i pravoslavna vera vezuju za majčicu Rusiju mnogo više nego za Ukrajinu, kojoj su kao poklon dodeljeni 1954. odlukom tadašnjeg sovjetskog lidera Nikite Hruščova.

Stanovnici Krima, mahom etnički Rusi, sada su većinom odlučili da se odvoje od Ukrajine. Sasvim očekivano jer je referendumsko pitanje – da li ste za uniju sa Rusijom ili više autonomije u Ukrajini – prejudiciralo odgovor. Mogao bi to da bude prvi korak ka prisajedinjenju Ruskoj Federaciji i ostvarenju dela imperijalnih snova zbog kojih Zapad poslednjih godina oštro kritikuje predsednika Vladimira Putina.

Dok hiljade ozbiljno naoružanih ruskih vojnika kontrolišu Krim, nove vlasti u Kijevu tvrde da referendum nije legalan jer krši Ustav čiji član 73 predviđa da granice mogu da se menjaju samo posle plebiscita svih 46 miliona Ukrajinaca.

Interesi iza retorike

Sjedinjene Američke Države i Evropska unija, takođe, kažu da je referendum “ilegalan” i da krši odredbe Povelje UN-a i još četiri međunarodna ugovora.

Moskva se drži stanovišta da je referendum legalan jer je legalno izabrani (sada već izgnani) ukrajinski predsednik Viktor Janukovič oboren u državnom udaru, što znači da se Ustav više ne primenjuje. Svima je, naravno, jasno da problem nije u pravu. Zapad ponavlja poznate mantre o demokratiji i suverenitetu. Moskva uzvraća da etničkim Rusima na istoku Ukrajine i na Krimu prete “neonacisti” i “ultra-nacionalisti” iz Kijeva. Iza retorike su interesi.

Putinu je Ukrajina strateški važnija od Gruzije. Kijev je u devetom veku bio kolevka ruskog pravoslavlja.

Nudeći u novembru Kijevu trgovinski sporazum sa EU-om, Zapad je pokušao da još jednu bivšu sovjetsku republiku izvuče iz ruske sfere uticaja i približi je evropskoj ekonomiji, eventualno NATO-u. Kao da je zaboravio kako je Putinova Rusija energično leta 2008. pokrenula vojsku protiv Gruzije kada je procenila da preti da joj NATO zađe u stratešku dubinu.

Kako se “ruski medved” još tada probudio, nije iznenađenje da je ovako reagovao. Putinu je Ukrajina strateški važnija od Gruzije. Kijev je u devetom veku bio kolevka ruskog pravoslavlja.

Bespomoćni Ukrajinci – koji su 1994. odustali od svog strateškog nuklearnog arsenala, trećeg najvećeg na svetu; većeg od britanskog, francuskog i kineskog zajedno – preko noći su postali pioni velike geopolitičke igre.

Retko ko se usuđuje da predvidi definitivni rasplet najozbiljnije krize Istok – Zapad posle prestanka Hladnog rata. Kako diplomatija dobija tek slabašne šanse, a međusobni kontakti potvrđuju duboke razlike, obe strane odluke donose samostalno.

Putin teoretski ima najmanje tri opcije: da sarađuje, da nastavlja da kvari odnose ili da sedi i čeka. Saradnja bi podrazumevala konsolidaciju nove vlasti u Kijevu, što otpada. Kvaranje znači aktivno sabotiranje Kijeva, a malo je verovatno da je Putin spreman da plati punu cenu neke vojne intervencije protiv koje je već upozoren.

Moskvi u ovim okolnostima najviše odgovara da težak posao stabilizacije Ukrajine, a time i odgovornosti za njenu budućnost, prepusti EU. Pa da sačeka da Brisel Ruse pozove da zajednički reše krizu, što bi značilo da Moskva takav svoj angažman naplati. Recimo, ukidanjem ograničenja na trgovinu energentima između EU-a i Rusije.

Odluka o stvaranju nekog novog statusa quo ostavila bi Krimljane u nekoj vrsti izolacije i zavisnosti od vode, nafte, struje ili ruta snabdevanja.

U međuvremenu, Putin će morati da odluči: ili aneksija pod plaštom izborne volje dva miliona stanovnika Krima, većinom etničkih Rusa, ili prepuštanje sudbini Abhazije i Južne Osetije, teritorija Gruzije koje su se otcepile, takođe, na podsticaje Moskve.

Odluka o prisajedinjenju Krima ipak bi podelila lokalno stanovništvo i dodatno zaoštrila konfrontaciju Kremlja sa Vašingtonom i njegovim evropskim saveznicima, koji se spremaju da zavedu nove finansijske sankcije ruskim zvaničnicima, uključujući i one iz bliskog okruženja predsednika Putina. Odluka o stvaranju nekog novog statusa quo ostavila bi Krimljane u nekoj vrsti izolacije i zavisnosti od vode, nafte, struje ili ruta snabdevanja.

Otcepljenje Krima jača anti-ruske snage na zapadu Ukrajine i novu vlast u Kijevu, koja se vratila evropskim vizijama – ali, pokazuje i blokada ukrajinskih vojnika na Krimu, malo šta praktično može da se uradi.

Premijer prelazne ukrajinske vlade Arsenij P. Jacenjuk obećava da će krivično goniti organizatore referenduma i podstrekače krimskog separatizma. Parlament u Kijevu raspustio je regionalni parlament u Simferopolju. Odluke su simbolične i ne dotiču se stanja na krimskom terenu.

Zapadu su, takođe, na raspolaganju limitirane opcije. Pretnja sankcijama izgleda da previše ne uznemirava Putina. Evropska unija na tu temu nema jedinstven stav sa prekoatlantskim partnerom. Dok Amerikanci traže oštre mere, Evropljanima se na političkim radarima prikazuju stotine milijardi evra vredni poslovi sa Rusijom.

Nemačka je obazriva: ne samo zbog ruskog gasa kojim obezbeđuje 40 odsto svojih potreba, već i zbog 5.000 nemačkih biznismena koji u Moskvi imaju svu silu različitih poslova. I britanski premijer Dejvid Kameron kaže da je za sankcije, pod uslovom da ne pogađaju londonski Siti. Španski ili škotski separatisti podržavaju otcepljenje Krima iz svojih razloga.

Obama je pred jednim od najvećih spoljnopolitičkih izazova u poslednjih pet godina. Hvaljen što se nije oslanjao na ratove poput svog prethodnika i što se izvukao iz Iraka, stanar Bele kuće pokazao je da mu je omiljeni pristup svetskim krizama – izolacija i ekonomski pritisak. Smatra da su sankcije primorale ajatolahe u Teheranu da sednu za pregovarački sto povodom iranskog atomskog programa.

Ali kaznene mere nisu zaustavile krvavi rat u Siriji, nisu sprečile Severnu Koreju da eksperimentiše sa raketama dugog dometa, koje mogu da nose nuklearne bojeve glave. Sankcije se i ne pominju kada Kina proglasi ekskluzivne zone kontrolisanog leta u oblasti ostrva o kojim se spori sa Japanom.

Većina Rusa danas misli da je njihova zemlja, najviše zahvaljujući Putinu, vratila status super-sile i da je ponovo važan igrač na međunarodnoj sceni.

Kritikovan često zbog “neodlučnosti”, smanjenja vojnog budžeta na najniži nivo od Drugog svetskog rata i straha od intervencija – što prema mišljenju kritičara slabi poziciju Amerike – Obama je sada na svojevrsnom raspeću: šta da učini protiv “ruskog medveda” koji je izašao iz zimskog sna posle vremena Borisa Jeljcina, a istovremeno svestan da mu je Rusija neophodna zbog logistike povlačenja iz Avganistana do kraja ove godine. Bez Putina nema šansi da se dogovori neko primirje u Siriji.

Šef Kremlja je iz svih tih poslednjih kriza izlazio sve jači. Većina Rusa danas misli da je njihova zemlja, najviše zahvaljujući Putinu, vratila status super-sile i da je ponovo važan igrač na međunarodnoj sceni: 63 odsto prema ovonedeljnom istraživanju ruskog centra “Levada”, što je najviši procenat od početka 2000-ih.

Ne misle tako samo Rusi. Putina je prošlog decembra britanski Tajms proglasio za ličnost godine upravo zato što je uspeo u ambiciji da Rusiju učini nezaobilaznim faktorom rešavanja svetskih problema.

Kako se onda suprotstaviti ruskoj intervenciji na Krimu? Novim sankcijama? OK, ali kakvi bi mogli da budu njihovi efekti kada se zna da bi takva finansijska akcija mogla da pogodi Zapad koliko i Rusiju. Ako ne i više. Pokazalo se da ni dosadašnje kaznene mere EU-a nisu sprečile Moskvu da pojača svoje prisustvo na Krimu.

U Kijevu se strahuje kako bi eventualna aneksija Krima mogla da navede Putina da krene u “bratsku zaštitu” stanovništva istočnog, najbogatijeg dela Ukrajine, koje govori ruski.

U Moskvi veruju da su Amerikanci prekršili dogovor po kojem će Vašington, u zamenu za podršku Rusije u ratu protiv terorizma, prihvatiti “sfere privilegovanog interesa” Moskve u post-sovjetskom prostoru. Dok Kremlj američku podršku anti-ruskim formacijama u Ukrajini doživljava kao izdaju, jastrebovi na Zapadu smatraju kako je ovo prilika da se uzdrma Putin.

Doza hrabrosti

Principi su u ovom odmeravanju Istoka i Zapada u drugom planu. Poređenje sovjetske invazije na Avganistan i američke na Irak, ruskih tenkova u Čečeniji i vazdušnih udara na Libiju, NATO-vo bombardovanje Kosova, rusko granatiranje Gruzije ili akcije obe strane u Siriji – sve to potvrđuje da je zajednički imenilac otvorena vežbanka sile kad god su ugroženi interesi velikih sila.

Umesto da se Ukrajini omogući da živi kao most između Istoka i Zapada, da ne bude primoravana da se opredeljuje crno-belo, situacija preti da od svih napravi gubitnike. Umanjuje šanse zajedničke saradnje kada je reč o Iranu, Siriji i Avganistanu. Deli Ukrajinu. Ugrožava puteve gasa prema zapadnoj Evropi, što znači i usporavanje ruske privrede kojoj energenti donose 70 odsto prihoda.

Za to je potrebna ista ona doza hrabrosti koja je dovela do prestanka Hladnog rata.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera