Kome smeta jaka Srbija?

Politički diskurs u Srbiji svakim danom postaje sve toksičniji, a otvoreno targetiranje političkih oponenata odavno više nije novost. Čak i fizički napadi na sve koji se nalaze sa druge strane od vlasti su postali deo “novog normalnog”. Jedna od novijih etiketa koja služi za obesmišljavanje svakog dijaloga je i aluzija da građanima Srbije “smeta jaka Srbija”, iako ostaje pitanje koliko je Srbija jaka?

Srbijanska vladajuća elita kroz politički i javni diskurs već neko vreme provlači pitanje “Kome smeta jaka Srbija?” Fraza se odomaćila i kod prorežimskih novinara, koji, u sprezi sa vladajućim političarima, koriste upravo ovu krilaticu za denuniciranje političkih protivnika, objektivnih novinara, kao i građana koji ne pristaju da prihvate “ružičastu” stvarnost, koja im se servira putem kontrolisanih medija.

Ponekad se koristi za podizanje tenzija i održavanje permanentnog vanrednog stanja, kako bi se prikazala “panika” u susednim zemljama zbog uspeha Srbije, iako srbijanski predstavnici rado provode vreme u društvu predstavnika zemalja koje ih “napadaju”. Međutim, postavlja se pitanje šta zaista jednu zemlju čini jakom i da li Srbija ispunjava te prave kriterijume da bi se nazvala jakom.

Socijala raste, rezultati se nižu

Jedan od kriterijuma koliko je zemlja jaka jeste briga o njenim najugroženijim građanima, jer lanac je jak samo koliko je jaka njegova najslabija karika. Već godinama u Srbiji postoji tendencija smanjenja izdvajanja za socijalno ugrožene grupe, a čiji broj raste. Danilo Ćurčić, programski koordinator Inicijative A11, kaže da su ekonomska i socijalna prava građana u Srbiji sistematski srozavana.

“Država nevoljno pomaže najugroženijima. Ako se pogleda iznos novca koji se izdvaja iz budžeta za socijalna davanja i njegovo smanjivanje u prethodnih nekoliko godina, sasvim je jasno kakve su tendencije države u ovom pogledu”, kaže Ćurčić.

Tvrdi da će teret krize izazvane pandemijom COVID-19 pasti na pleća najugroženijih i da se to već vidi kroz način deljenja subvencija te analizu mera koju je donela Vlada Srbije povodom pandemije.

“Dok su beskućnici dobijali kazne zbog toga što krše policijski čas, Srbijja je donosila mere koje su pomagale onima kojima pomoć i nije bila potrebna, kroz program ‘100 evra svima’ ili subvencije privredi koje su odlazile i onima koji nisu trpeli gubitke”, tvrdi Ćurčić.

Prema njegovim rečima, mere koje treba da reše ključne probleme u društvu, a koje se odnose na ugrožene kategorije, poput penzionera, sprovode se “preko leđa” upravo tih ljudi. Dalje navodi da postoji porast broja ljudi u socijalno ugroženim grupama, a da su to upravo ljudi koji rade za minimalnu zaradu, dakle, iako rade, pripadaju socijalno ugroženim grupama.

Odbrana zemlje kao avantura

“To je ogroman broj radnika i to je apsulutno novi vid siromaštva u Srbiji. Konačno, to pokazuje i kako se od rasta BDP-a[bruto domaći proizvod] i ostalih ogromnih ekonomskih uspeha zapravo ne živi bolje.”

Ćurčić je zaključio da će do povećanja broja socijalno ugroženih ljudi u Srbiji tek doći, jer pravi udarac COVID -19 na ekonomiju se tek očekuje.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Vlasti u Srbiji ističu nabavku naoružanja kao prioritet za odbranu zemlje, a nedavno je održana i vojna vežba na Pešteru, u kojoj je učestvovalo 2.800 vojnika i 150 borbenih vozila. Istina je da je Srbija pojačala svoju odbrambenu moć kupovinom aparata iz Rusije, Amerike, Belorusije, Francuske, Nemačke i Kine, a razmišlja se i o kupovini naoružanja iz Turske. Ipak, pitanje je da li je moguće objediniti u jedan efikasni sistem toliko “proizvoda” iz različitih zemalja, rađenih po različitim specifikacijama.

S obzirom na to koju vrstu naoružanja i odakle Srbija kupuje, više se može govoriti o zadovoljavanju spoljnih partnera nego o ozbiljnoj strategiji. Uostalom, Srbija je okružena članicama NATO-a ili zemljama koje su pod “kišobranom” ovog vojnog saveza, te je stoga odbrana, a posebno neka vrsta avanture, upitna po rezultat za Srbiju. Ipak, prikazom vojske na televiziji šalje se slika moći, ma koliko iluzorna ona bila, dok vladavina prava, pravi simbol jačine i stabilnosti, sve više gubi trku u naoružanju.

Ratne igre i vladavina prava

Kršenje Ustava Srbije od onih koji su se zakleli da ga štite, neefikasnost sudstva, pretvaranje parlamenta u jednopartijski dom i svakodnevno kršenje zakona od vladajuće elite jasni su pokazatelji da je vladavina prava u Srbiji na izuzetno niskom nivou, što se navodi u mnogobrojnim izveštajima relevantnih međunarodnih freedom and democracy watchdogs. Nekadašnji zamenik Zaštitnika građana Miloš Janković potvrđuje da je vladavina prava u Srbiji na izuzetno niskom nivou.

“Vlast u Srbiji je, suprotno Ustavu, podređena volji jednog čoveka, predsednika, koji flagrantno prekoračuje svoju nadležnost i ovlašćenja utvrđena Ustavom Srbije. Stiče se utisak da aktuelna vlast nije izložena bilo kakvim pravnim ograničenjima i da nestaju institucionalna jemstva koja obezbeđuju sigurnost i slobodu građana”, tvrdi on.

Janković je ukazao da je urušena Ustavom utvrđena podela vlasti, a državni kontrolni organi su izgubili svoju proklamovanu nezavisnost.

“Mediji sa nacionalnom frekvencijom su prerasli u brutalne glasnogovornike aktuelne vlasti, udružene u napadima na vanparlamentarne opozicione stranke i pokrete, nevladine organizacije i pojedince koji imaju kritički stav prema vlasti”, kaže on.

Prema njegovim rečima, pojedinačnih kršenja vladavine prava ima mnogo, a simbol takvog postupanja je postao slučaj Savamala. Janković je podsetio da je tokom rušenja u Savamali omogućeno višečasovno preuzimanje vlasti u jednom delu Beograda od neformalne grupe.

“Pod ‘fantomkama’, grupa je mimo zakona lišavala slobode zatečene građane i građevinskim mašinama rušila postojeće objekte, uz odsustvo bilo kakve reakcije policije i drugih organa, shodno nalogu iz vrha vlasti, a sve u interesu investitora gradnje ‘Beograda na vodi'”, podseća Janković.

Vlastima smeta jaka Srbija

Janković je naveo da upravo odsustvo vladavine prava, što jednu državu čini slabom, pogoduje vlastima u Beogradu.

“To stvara prostor za enormno bogaćenje nosilaca vlasti i pojedinaca koji su im bliski, jer su u velikoj meri izuzeti iz okvira zakona, privilegovani u odnosu na ostale građane. Jedan od najznačajnijih vidova bogaćenja pojedinaca iz/bliskih vlasti je putem nameštenih, netransparentnih javnih nabavki i konkursa”, zaključuje Janković.

Još jedan sagovornik, direktor Centra za praktičnu politiku Dragan Popović, slaže se u oceni da su institucije u Srbiji na kolenima.

“Država je jaka onoliko koliko su joj jake institucije, koliko joj je veliki ugled u međunarodnim odnosima, ili koliko joj je jaka ekonomija. Po svakom od ovih kriterijuma Srbija je na samom dnu Evrope i naravno da je iluzorno uopšte govoriti o nekakvoj jačini.”

Prema njegovim rečima, vladavina prava je morala biti demontirana u Srbiji kako bi se zadobila autoritarna vlast, koja institucije koristi za sopstvene, a ne interese građana.

“To je ono što se trenutno dešava u Srbiji – Aleksandar Vučić i uzak krug njegovih srodnika i saradnika preuzeo je sve javne institucije, javne budžete i javne resurse i koriste ih u privatne svrhe. Čak i bazična vladavina prava napravila bi im problem u ovom poslu, zato nje ne može i ne sme da bude ni u tragovima”, rekao je Popović.

Populistički ciljevi u svom dvorištu

Popović je dodao da fraza “Kome smeta jaka Srbija” oličava desni populizam i gradi odnos građana prema državi kao prema kanonizovanoj svetinji, umesto kao servisu građana, kojima se, umesto zakonom zagarantovanih prava, nudi navodno jaka država.

Prema njegovim rečima, populizam vlasti u Beogradu, iako izaziva javno negodovanje predstavnika suseda, u suštini odgovara i njima za ostvarivanje sopstvenih populističkih ciljeva u sopstvenom dvorištu.

“Princip spojenih sudova funkcioniše već decenijama na Balkanu. Spoljni neprijatelj idealan je da se građani okupe oko vladara, koji navodno brani nacionalne interese. Pred spoljnom opasnošću stavljaju se po strani unutrašnji problemi, nerazvijene institucije, siromaštvo i korupcija. Zato, i kada nema stvarnog spoljnog neprijatelja, za autoritarne lidere je neophodno da ih izmisle (ili bar da zamole svoje kolege u susednim državama da vešto glume te neprijatelje)”, zaključio je Popović.

Izvor: Al Jazeera