Kako je Toni Morrison objašnjavala ‘bijelu mržnju’

Ima slučajeva za koje se učini da ih je neki splet sudbinskih okolnosti odredio unapred, postavio kao znak opomene za ljudsko bezumlje.

Gotovo sam ubeđena da Toni Morison nije umrla slučajno, baš sada, samo dva dana pošto je jedan od mnogobrojnih američkih “belih nadmoćnika” (prevode se kod nas i kao suprematisti) svojim mitraljezom izrešetao na desetine prolaznika. Desilo se to u pograničnom mestu El Pasu, gde više od 80 odsto stanovnika čine hispanoamerikanci koji se u Americi i zvanično podvode pod drugu rasu od belaca.

Ubica je za svoj masakr izabrao Volmart, najjeftiniju robnu kuću, poznatu i po tome što nudi svakovrsnu robu “za najpliće džepove” i što svoje uposlenike tretira kao poluroblje. Milioni Latinosa u SAD rade najteže poslove i bivaju plaćeni manje od minimalne satnice.

Zna se da će Latinosi iz El Pasa ili susednog meksičkog Huaresa “okupirati” Volmart da nabave potrepštine i to u subotu popodne, kad se ne radi. Znao je to i nadmoćni belac, suprematista, rasista, onaj kome se obraća Donald Tramp kad obećava da će “Amerika biti opet velika zemlja”.

Po Toni Morison, te Trampove reči podrazumevaju da Amerika treba da bude bela zemlja da bi bila “ponovo velika”.

Sprečiti invaziju pljačkaša i siledžija

Pre nego što je krenuo na put preko celog Teksasa i vozio devet sati da bi stigao baš u grad sa najvećim procentom latinoameričkih stanovnika osumnjičeni beli ubica (21) osmislio je svoj “manifest”. Postavio ga je na jedan od sve bujnijih sajtova koji propovedaju belačku rasističku ideologiju nekoliko minuta pred sam napad.  Njegovo delo, kako je napisao, biće “odgovor na invaziju hispanoamerikanaca na Teksas”. Istim rečima i pogrdnijom retorikom čak i od ekstremnih belih desničara, Tramp “časti” Amerikance koji nisu svetloputi ili pripadaju nekoj drugoj veroispovesti.

Toni Morison, jedina Afroamerikanka koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost, umrla je nepuna dva dana posle masakra u El Pasu, i nije joj se ispunila želja da živa dočeka odlazak Donalda Trampa iz Bele kuće.

Nadživeću Trampa, rekla je jednoj francuskoj televiziji pre nekoliko meseci. Kada su je reporteri posetili u američkoj bolnici, Toni Morison je već na svom fantastično izražajnom velikom tamnoputom licu imala ugrađene cevčice u nosu i ustima da bi mogla da diše. Svejedno, njena gromadna fizionomija, njeni prosedi jaki dredovi uvezani u veliku kiku, njena pojava, nije odavala ženu na izdisaju. Naprotiv, bila je ubeđena da će se već 2020. sadašnji predsednik bele Amerike iseliti iz Vašingtona i vratiti se u svoj milijarderski biznis.

Ali kada su u El Pasu po ideologiji “čiste američke beline” pokošeni tamnoputi, Morisonovoj je ponestalo kiseonika. Junačko i veliko srce, koje  je čuvalo “savest Amerike” (reči Baraka Obame kada je odlikovao ordenom za slobodu) je prepuklo.

Mnogo puta je u svojoj briljantnoj prozi Toni Morison nenametljivo, kao što to rade veliki pisci, ispitivala korene rasizma, pitala se kako je došlo do toga da se robovi u Americi povezuju sa crnom rasom (Milosrđe), odlazila u daleku istoriju Novog sveta, “kada su svi bili imigranti”, vraćala se u sadašnjost, opisivala tamnopute žene i njihovu sudbinu, davala do znanja da Amerika za njih nije obećana zemlja.

U javnim nastupima bila je mnogo eksplicitnija. Opominjala je ali nije pridikovala kao što to umeju da rade mnogi nobelovci. Pošto se okite najvišom književnom nagradom na svetu, njima ponestane literarni talenat i postanu propovednici.

Proročki esej Belo lice amerikanizma

Morison je stokholmsku medalju dobila 1993. “za poetičnu i vizionarsku snagu kojom oživljava suštastveni aspekt američke stvarnosti”. Dugo je bila jedina živa američka nobelovka, sve do 2016. kada je stokholmski komitet dodelio Nobela pesniku i kompozitoru Bobu Dilanu.

Kada je Tramp izabran za predsednika, The New Yorker je objavio njen esej o Belom licu amerikanizma u kome sumorno secira anatomiju američkog belog rasizma i objašnjava šta je ovu državu dovelo do toga da za svog čelnika izabere baš Trampa. Po njenoj direktnoj tezi “Amerikanci su prestravljeni propadanjem bele superiornosti i privilegija” jer “SAD je jedina država u kojoj većina poistovećuje belu rasu sa suštinskom definicijom amerikanizma”. Vraća se u tom eseju u vreme ropstva kada se zakoni “rangiranja po boji kože” nisu podvodili pod sumnju.

Posle građanske pobune predvođene Martinom Luterom Kingom, usvojeni su drugi zakoni kojim su poljuljana belačka ubeđenja da im je garantovana superiornost zbog njihove “beline”. Obojeni Amerikanci počeli su da zauzimaju važna mesta u političkom životu. Ta činjenica je ugrozila i gotovo izbrisala definiciju Amerike koja se tako dugo podrazumevala.

“…U nameri da zadrže predstavu o nadmoći, ovi beli Amerikanci ušuškavaju svoje glave pod kupaste šešire i američke zastave… Upiru svoje oružje na nenaoružane, nevine, uplašene osobe koje beže, i koje svoja bezopasna leđa izlažu njihovim mecima”, piše Morison.

Nisu mogli gledati Obamu u Bijeloj kući

Beli rasizam naročito je narastao u vreme predsednika Baraka Obame kada su ne mogavši da gledaju afroameričku porodicu u Beloj kući sve češće “nadmoćni” odrasli beli muškarci ispunjavali svoj jadni zavet: masakriraju nedužne, afroameričke žene guraju u kaljugu, lisice stavljaju na ruke afroameričke dece…Svi ovi incidenti koji su prethodne godine obeležili američku unutrašnju scenu najavili su dolazak Trampa. I tako su osmog novembra (2016) “mnogi beli glasači podržali Trampovo sejanje sramote i straha”.

Izabrali su čoveka čija kompanija je morala na sud zato što odbija da izdaje stanove Afroamerikancima i Latinosima, koji su radom “na crno”, gradili njegove luksuzne kule u Njujorku i ostalim metropolama širom severne, srednje i južne Amerike.

Mnogo toga što je predvidela obistinilo se za prethodnih dve i po godine. Tramp je obećavao zid kako bi sprečio ulazak “kriminalaca i siledžija” i njihovu invaziju.  U El Pasu su po njegovom receptu namerno ciljani Amerikanci hispanoameričkog porekla ili oni Meksikanci koji pešice iz susednog Huaresa prelaze most i dolaze da kupuju, najčešće u Volmartu.

Trampov zid tu još nije počeo da se diže, pa je u pucnjavi ubijeno osam Meksikanaca iz Huaresa. Obilazeći El Paso predsednik je pohvalio policijsku službu i medicinsko osoblje. Kaže da su uradili neverovatan posao spašavajući ljude, od “mentalnog bolesnika” koga je nazvao i kukavicom, ali ne i teroristom. Meksikance nije pominjao, a u njegovom narativu teško se može naći izraz “beli terorizam”.

Uredništvo lokalnog El Paso Timesa uputilo je pismo predsedniku u kome ga pitaju zašto dolazi u El Paso. Tvrde da oni žive u slozi i ne prave razliku po boji kože ili rase. Vole svoje susede i ne žele da ih razdvaja zid. Iz spiska poginulih koji su priložili vidi se da su stradali sve sami hispanoamerikanci: Rodriges, Hernandes, Markes, Flores, Sančes…

Proročki esej Toni Morison se dakle obistinio u najstrahovitijem obliku.

Rasizam neće nestati dok god bude stvarao profit

Pre nepunih deset godina, u sasvim drugačijoj atmosferi, kada je izgledalo da su veliki ciljevi nadomak ostvarenja, imala sam sreću da upoznam Toni Morison. Decembar 2008, između izbora Obame i njegove inauguracije, u Vašingtonu se osećala slavljenička atmosfera. Toni Morison gostovala je u jednoj sinagogi u centru američke prestonice. Upravo je objavila roman Milosrđe (kod nas je objavljen 2012. godine) i razgovor sa publikom trebalo je da bude književni. Skupila se afroamerička publika, svečano obučena kao da ide na neki bal ili na svadbu. Bio je tu i poneki belac. Bili su dobrodošli.

Pljuštala su pitanja uglavnom vezana za istorijski izbor prvog afroameričkih predsednika. Da li to znači da je jaz izmedju “bele” i “crne” Amerike najzad nestao? Da li će se istorijski dug prema “crnoj” Americi ovim nadoknaditi? Da li je rasizam zbrisan? Da li je Amerika postala prava velika zemlja bez predrasuda?… Bio je to savršeni spoj vrhunskog književnog i uzvišenog političkog trenutka, nešto što je zainteresovalo ceo svet i pružilo mu nadu.

A Toni Morison, gromada od žene, profesorka na Prinstonu odgovarala je pribrano, oprezno, egzaktno… nije htela da presuđuje, niti da se odaje egzaltaciji.

“Za mene je izazov bio da otkrijem kada i kako je u ovoj zemlji ropstvo postalo neopozivo i neminovno vezano za rasu. Kada je i kako ustanovljeno pravilo bez izuzetka i to u novom slobodnom svetu da su gospodari beli, a robovi imaju crnu kožu. Moja knjiga se bavi vremenom koje prethodi američkom braku između ropstva i crne rase”, objasnila mi je tada Toni Morison. Imala je snage da mi  posle višečasovnog susreta sa čitaocima da kratki intervju o svojoj, tada novoj knjizi.

Znala sam da je još u kampanji podržala Baraka Obamu. Ali i tada je upozoravala da njegov izbor ne može da se shvati kao “brisanje rasizma u Americi ili u svetu”.

“Rasizam će nestati kad ne bude više profitabilan i ne bude više psihološki koristan. Ali za sada, mnogo je ljudi koji zarađuju veliki novac na rasizmu. I mnogo je onih koje rasizam štiti od njihovih ništavila. Ako neki otrovni rasisti, a u tu kategoriju spadaju i socijalni rasisti, ostanu bez rasizma, u kakav težak jad bi se njihove ličnosti pretvorile. Kako bi se suočili sa sobom i smislom njihovog jadnog života. Ovako, mnogo je lakše reći da je onaj drugi kriv za sve nedaće i probleme”.

Predvidjela dolazak nekog poput Trumpa

I pre nego što je to iko drugi mogao da pomisli, Toni Morison je predvidela dolazak nekog Donalda Trampa koji će kod ljudi podsticati rasizam i tako ih spašavati od suočavanja sa njihovim sopstvenim besciljnim bitisanjem.

Ima li uopšte smisla posle ove priče o velikoj Toni Morison i njenoj smrti usred pogubnog rasističkog napada u Americi, pronalaziti kopče sa političkom “elitom” u Srbiji?

Ima.

Jer naš ministar spoljnih poslova Ivica Dačić još od najranije mladosti je na pogrešnoj strani istorije, a sada je rešio da organizuje Srbe u Americi da glasaju za Trampa?! Oni, kako tvrdi sveznajući ministar, pardon nije sveznajući jer ne zna engleski jezik, i ovako glasaju za Trampa. “Sad samo treba pametno da ih organizujemo”, kaže.

Kakva budalaština.

Šta bi na to rekla sirota Toni Morison? Da je u ovoj akciji ministar našao još jedan način da očuva fotelju i da profitira na zamajavanju  mase. 

Ako niko u Americi ne zna ko će pobediti na predsedničkim izborima, ako to ne znaju ni analitičari, ni politikolozi, ni profesori, ni navijači, ni novinari, ima neko ko zna iako ne čita novine niti gleda TV “fake news”. To je srpski ministar spoljnih poslova.

A eto, Toni Morison je do poslednjeg daha verovala da će 2020. doživeti Trampov odlazak…

Dok je terorizam u El Pasu nije dokrajčio.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera