Kad mama i tata nisu isto što i otac i majka

Piše: Velimir Ilić (Beograd)

Srećko je upravo postao punoletan. Rođenog u sedmom mesecu trudnoće, majka ga je – bukvalno iz inkubatora u porodilištu – prepustila na staranje centru za socijalni rad kao vanbračno dete – njeno treće vanbračno – kojem se, zadugo još, nije znalo ko je otac. Bolešljiv i sićušan, do svog 17. meseca nepunih šest je proveo po bolnicama, dok ga – sticajem okolnosti, posle jedne od tri operacije – u Institutu za majku i dete nisu upoznali Relja i Ana, njegovi današnji roditelji.

Zahtev za usvojenje podneli su kad je Srećko imao manje od dve godine, ne sluteći koliko duga i kako mučna će biti agonija skoro cele naredne decenije. Nedostajalo je, naime, samo šest dana da prođe punih 10 godina od podnošenja zahteva do dana kad je proces usvojenja formalno zakonski završen prigodnom ceremonijom u centru za socijalni i rad. Nerado se sećaju tih dana i svakodnevnih objašnjenja da su “poseban i komplikovan slučaj” i da pedagozi, psiholozi i socijalni radnici – a promenili su tri centra za socijalni rad – sve rade “po zakonu i u najboljem interesu deteta”.

“Slučaj je bio utoliko poseban što je majka još u porodilištu dala saglasnost da Srećka preuzme centar za socijalni rad, a u knjigu rođenih upisan je bez imena oca, kao dete iz vanbračne veze i samo s prezimenom majke. Međutim, njoj se od tad gubi trag jer je nije bilo ni na jednoj od dostupnih adresa”,  priča Relja.

‘Pogrešna porodična bliskost’

Zahtev za usvojenje menjao je ladice i referente u centru za socijalni rad jedne beogradske opštine, a Relja i Ana su se dali u potragu za majkom i njenom saglasnošću bez koje ne bi mogli da usvoje Srećka, kojeg su u međuvremenu uzeli na hraniteljstvo da bi odrastao u porodici. Mada su se i po zakonu stekli uslovi da protiv majke bude pokrenut sudski postupak za lišavanje roditeljskog prava zbog zanemarivanja deteta, centar za socijalni rad je izbegavao da započne tu proceduru, ističući “prednost i važnost krvnog srodstva” deteta s biološkim roditeljima.

Uslovi i propisi

Potencijalni usvojitelji uz zahtev za usvojenje ličnih karata i izvoda iz matičnih knjiga rođenih i venčanih, moraju dostaviti potvrde suda da nisu lišeni roditeljskog prava, te da nijedan od partnera nije pod istragom, osuđivan ili lišen poslovne sposobnosti, uz obavezno lekarsko uverenje, dokumentaciju o imovini i prihodima. Ako ispunjavaju sve uslove, mogu usvojiti samo maloletno dete starije od tri meseca, dete koje nema žive roditelje ili čiji roditelji nisu poznati ili ako je nepoznato njihovo boravište, dete roditelja potpuno lišenih roditeljskog prava ili potpuno lišenih poslovne sposobnosti. Dete se može usvojiti i uz saglasnost njegovih bioloških roditelja, što je najčešće slučaj sa maloletnicama i tinejdžerkama koje rode decu iz neželjene trudnoće sa partnerom koji često ostaje anoniman, pa o davanju bebe na usvajanje odlučuje porodica majke.

 

Kad je proces, nakon dve godine, ipak pokrenut, pred sudom su se pojavila oba Srećkova biološka roditelja – majka i otac s papirom kojim on priznaje očinstvo. To je bio prvi od njihova ukupno dva dolaska u sud, nakon čega interesovanje za postupak prestaje i više se ne odazivaju pozivima na ročišta. Sud, u vanparaničnom postupku, donosi rešenje o lišavanju majke roditeljskog prava, ali tad otac odbija da se saglasi sa usvojenjem.

“Prolazi godina za godinom i, uprkos uslovima da se i protiv oca pokrene proces za lišavanje roditeljskog prava, predmet se – kao da je kužan – ponovo prebacuje od jednog do drugog socijalnog radnika. Zbog oca i adrese koju su prijavili kao zajedničku jer su u vanbračnoj vezi – a da Srećkov otac nije formalno raskinuo prethodni brak – promenjena je mesna nadležnost centra za socijalni rad”, -dopunjuje priču Ana, koju Srećko od samog početka već zove mamom, a Relju tatom.

Međutim, tu porodičnu bliskost im u Centru za socijalni rad zameraju kao grešku u odnosu sa Srećkom: “S tim detetom ste u hraniteljskom statusu, niste mu roditelji”, rekla im je psihologinja.

“Bili smo zaprepašćeni takvim stavom ljudi koji za to što rade tvrde da čine u najboljem interesu deteta”, i sad s ogorčenjem i potreseno govori Ana, kao da opet prolazi kroz istu desetogodišnju agoniju.

Činjenica da je priznao očinstvo, Srećkovog biološkog oca je tek posle pet godina dovela na sud jer je toliko centru za socijalni rad trebalo da zaključi kako se svo to vreme nije interesovao za sina, pa je pokrenut sudski postupak.

“Neizmerno smo zahvalni jednoj ženi, socijalnoj radnici, koja je je predmet izvukla iz sumraka te birokratije i straha od odluke i za tri meseca razvezala taj čvor, zahtevom da se i otac liši roditeljskog prava”,  kažu Ana i Relja.

Prolazilo je ročište za ročištem, pozivi ocu su slati najčešće bez odziva, sve dok sudija nije “presekao” i doneo presudu “u najboljem interesu deteta”.

Ana i Relja su, uz sve preživljeno, morali ispuniti još nekoliko zakonskih uslova, među ostalim, vrlo strogu procenu roditeljske sposobnosti i obuku za usvojenje u centru za socijalni rad.

“Verujem da bi bar svaki treći biološki roditelj koji odgaja svoju decu pao na tim testovima, proverama i propitivanjima. Iz našeg iskustva, mislimo da je jedan od ključnih problema što država nema stroži sistem provere, trijaže i stručne procene bioloških roditelja i okolnosti u kojima daju decu centrima za socijalni rad ili dečjim domovima. Da je tako, za mnoge mališane bi se znatno ranije utvrdilo da li su zapostavljeni i ostavljeni, što olakšava mogućnost da država preuzme odgovornost i donese odluku o usvojenju. Za nas su, eto, utvrdili su da smo ipak podobni da budemo roditelji, iako je Srećko već ulazio u pubertet, a toliko godina se nisu usuđivali da procene i ocene i podobnost biloških roditelja”, kaže Relja.

Iako sve vreme u centru brige i pažnje, Srećko je progovorio tek u trećoj godini, a potom je do polaska u školu bio na logopedskom tretmanu, da ispravi desetak glasova. U školu je pošao godinu dana kasnije od svojih vršnjaka, zdrav i nasmejan, omiljen među decom, ali malo povučen i stidljiv… Danas je po svemu sustigao svoju generaciju, odličan je đak i jedan sasvim običan pubertelija.

Probirljivi usvojitelji

Za biološke roditelje skoro da i ne pita, mada su mu Ana i Relja pokazali u kojoj ladici stoje svi papiri i dokumenti – od njegovog ulaska u porodicu  početkom septembra 1998. do dana usvojenja – krajem avgusta 2008. kad je konačno i formalno postao član porodice. Srećom za Srećka sve se dogodilo pre petog osnovne, kada bi svim nastavnicima trebalo objašnjavati zašto su različita prezimena njegovih usvojitelja od prezimena koje je nosio do 4. razreda – prvo majčino, a zatim i očevo, nakon što ga je priznao. On odavno zna da je usvojen i sam je, zato, usvojio istinu pa mu to nije ni važno. Uostalom, na njegovom slučaju se vidi razlika biloškog roditeljstva i usvojitelja: otac i majka ponekad nisu isto što i mama i tata.

Minimum 18 godina razlike

Porodični zakon omogućava usvajanje ne samo supružnicima već i vanbračnim partnerima zajedno ili osobi koja je supružnik ili vanbračni partner roditelja deteta. Samo u izuzetnim slučajevima i “ako za to postoje naročito opravdani razlozi” usvojitelj može biti i osoba koja živi sama, a ji je za to neophodna saglasnost resornog ministra porodične zaštite. Razlika u godinama između usvojitelja i usvojenika ne može biti manja od 18 niti veća od 45 godina, a ako je dete starije od 10 godina i sposobno za rasuđivanje, neophodan je i njegov pristanak da bude usvojeno. Podobnost za usvoijenje procenjuju stručni timovi centara za socijalni rad, uz obaveznu pripremnu proceduru po posebnom programu.

Da li će i kad Srećkov rasplet sudbine dočekati još neki od 178 mališana koliko ih, po poslednjim podacima u Srbiji, čeka na usvojenje. Na drugoj strani je 748 potencijalnih usvojitelja, ali taj odnos brojki je samo matematika, jer logikom zakona – bez obzira što je broj usvojitelja veći – neka deca ipak dočekaju punoletstvo u domovima i nikad ne budu usvojena.

Objašnjenja su, manje više birokratski rutinska: U praksi se često dešava da porodično-pravni status deteta nije rešen pa nije moguće ni započeti proces usvajanja. Iskustva, međutim, pokazuju da se država najčešće mnogo više oslanja na zakon, umesto na procene i ocene “u duhu zakona”, ili što se  najčešće ponavlja kao objašnjenje sporih procedura, da se radi “u najboljem interesu deteta”. Odgovornost je, nesumnjivo, velika.

Istovremeno, činjenica je da mnoga deca, uprkos statusu da ispunjavaju uslove, teško “nalaze” usvojitelje jer imaju smetnje u razvoju i posebne potrebe ili su, pak, Romi, a prema njima su usvojitelji, po rečima jedne socijalne radnice – “vrlo probirljivi”.

“Svi bi hteli zdravo i lepo dete do dve godine, sa loknicama, smeđom kosom ili plavim očima”, kaže ona pomalo ironično, ne želeći da bude imenovana kao sagovornica.

Podaci i surova praksa u socijalnom miljeu Srbije govore da se retko kod od usvojitelja opredli da usvoiji romsko dete ili decu sa posebnim potrebama “zbog nekog mentalnog ili fizičkog nedostatka”.

Romska deca ili mališani kojima je neophodna posebna briga i nega najčešće se nude strancima, kojih je u proseku jedna desetina u odnosu na potencijalni broj domaćih usvojitelja.

Prema podacima resornog ministarstva, u Srbiji, prosečno, svake godine bude usvojeno stotinak dece, mada je sedam-osam puta više potencijalnih usvojitelja koji su prošli zakonsku proceduru i ispunili uslove da budu evidentirani u jedinstvenom registru usvojitelja koji se vodi za teritoriju cele države.

Izvor: Al Jazeera