Oglasi

Kad četnici slave Dan pobjede nad fašizmom

Lakejska svijest domaćih čankoliza nije u stanju da pojmi slobodarski duh - oni su uvijek u potrazi za gazdom kojem će ropski da služe.
Današnji slavljenici pobjede nad fašizmom, kao što su Vučić, Dačić i Vulin, bili su tokom ratova devedesetih funkcioneri partija koje su organizovale udruženi zločinački poduhvatReuters - Arhiva

Epidemija Covida-19 sprečila je srpsku vlastelu da nastavi tradiciju započetu prošle godine i da obeleži 9. maj, Dan pobede na fašizmom, na velelepan način, kako tom prazniku i priliči. Prošlog maja su domaći kraljevi invencije došli na genijalnu ideju i uvezli Besmrtni puk iz voljene Rusije, valjda zato što mi nikakvih antifašističkih tradicija nemamo, pa su naši ovlašćeni predstavnici prinuđeni da presađuju tuđe antifašističke običaje i da ih mičurinovskom metodom kaleme na domaći teren.

Dosetljive kakvi su ih Bog i vrhovni gospodar Vučić dali, naši slavljenici pobede na čelu sa ministrom odbrane Aleksandrom Vulinom uneli su i dozu kreativnosti u praznovanje, što je rezultiralo sasvim neobičnim izumom – predvodnik Besmrtnog puka u Nišu bio je general Vladimir Lazarević, inače osuđeni ratni zločinac. To na prvi pogled deluje apsurdno, glupo i oksimoronski, kao ruganje borbi protiv fašizma, ali je zato u potpunom skladu sa dominantnom ideološkom matricom koja za antifašiste priznaje samo kolaborante fašističkog okupatora, pre svega četnike i one koji su u savremenom dobu sledili njihove svetle koljačke ideale.

General Lazarević, kao bivši komandant Prištinskog korpusa u čijoj je zoni odgovornosti pobijeno preko 6.200 civila, pod čijom je komandom albansko stanovništvo prisilno deportovano, a civili ubijani, pakovani u hladnjače i sahranjivani u masovnim grobnicama – idealan je vođa proslave Dana pobede nad fašizmom. Pogotovo ako se setimo njegove čuvene antifašističke parole: „Ko ubije Šiptara - mora da ga zakopa!”

Obožavatelji ratnih zločinaca

Ove godine izostala je ulična fešta sa zločincima na čelu kolone, praznik je obeležen u intimnijoj atmosferi, takoreći u krugu porodice. Tu su se posebno istakli generalni sekretar predsednika Republike Nikola Selaković, ministri Ivica Dačić i Nenad Popović, kao i ambasador Rusije u Beogradu Aleksandar Bocan Harčenko, predstavnik ruskog hazjajina Vladimira Putina. Selaković je briljirao pokušajem da kaže nešto suvislo na temu fašizma: “To je bila najgora ideologija zato što je pravila razliku među ljudima po njihovom poreklu, boji kože, rasi, nacionalnoj i verskoj pripadnosti”.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: "Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu."

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Sve bi to bilo u redu da Selaković nije poznat kao veliki obožavalac ratnih zločinaca i ideologije koja je devedesetih godina prošlog veka sejala smrt diljem bivše Jugoslavije. Ideologije koja je istrebljivala ljude upravo zbog njihovog porekla, nacionalne i verske pripadnosti. Dok je bio ministar pravde, zajedno sa tadašnjim ministrom odbrane Bratislavom Gašićem, Selaković je organizovao prebacivanje Vladimira Lazarevića avionom iz Haga i svečani doček zlikovca koji je pušten nakon odsluženja dve trećine kazne. Ima jedna karakteristična fotografija na kojoj Selaković snishodljivo, pun poštovanja, pridržava kaput Lazareviću – to je bio vrhunac njegove političke karijere i ispunjenje dečačkih snova.

Današnji slavljenici pobede nad fašizmom kao što su Aleksandar Vučić, Ivica Dačić i Aleksandar Vulin bili su tokom ratova devedesetih funkcioneri partija koje su organizovale udruženi zločinački poduhvat – Srpske radikalne stranke, Socijalističke partije Srbije i Jugoslovenske levice. Svita kojom su okruženi deli njihove ideološke poglede koje bismo mogli nazvati raznim imenima, ali antifašizmom - nikako.

Temeljna restauracija fašizma

Ideologija kojoj su verno služili dovela je do opsade Sarajeva, do masovnih ubistava civila, do konc-logora po BiH, do logora za Bošnjake i Hrvate u Srbiji, do rušenja stotina džamija, do proterivanja stotina hiljada Albanaca sa Kosova, do genocida u Srebrenici. Da se ne zavaravamo, bio je to čist fašizam. Izvođači krvavih radova poput Radovana Karadžića i Ratka Mladića, ali i mnogih niže rangiranih ubica, i dalje u Srbiji uživaju status heroja. A tamo gde lokalnim inačicama Himlera i Ajhmana blista svetački oreol nad glavom, nema baš mnogo razloga za proslavljanje Dana pobede nad fašizmom. Jer fašizam nije pobeđen jednom zauvek, već je u Srbiji pomno restauriran sa dolaskom na vlast Slobodana Miloševića.

Sva fašistička zlodela koja je izvršila Miloševićeva soldateska po okolnim zemljama, samo su nastavak četničke fašističke prakse iz Drugog svetskog rata. Masakri nad Bošnjacima u Podrinju iz 1992. godine replika su četničkih pokolja u Pljevljima, Foči i Čajniču. Cilj je bio isti – “stvoriti veliku Jugoslaviju i u njoj veliku Srbiju, etnički čistu u granicama Srbije - Crne Gore - Bosne i Hercegovine - Srema - Banata i Bačke", kako stoji u Instrukciji koju je Dragoljub Mihailović poslao Đorđu Lašiću i Pavlu Đurišiću 20. decembra 1941. godine. I sredstva su bila ista: metak i kama, kojima nisu mogla da izmaknu ni deca u kolevci.

Rehabilitacija Ravnogorskog pokreta

Paralelno sa obnavljaljem četničke prakse u Srbiji je tekla intenzivna revizija istorije i rehabilitacija Ravnogorskog pokreta. Sudska rehabilitacija četničkog vođe Draže Mihailovića započela je pod Borisom Tadićem, a zvanično je okončana pod Aleksandrom Vučićem. U školskim udžbenicima izjednačeni su partizani i četnici, zvanična verzija istorije glasi da je Srbija imala dva antifašistička pokreta. Jedino nije jasno gde su se to i kad četnici borili protiv nacističkog okupatora, ali to je manje bitno, važno je da je istorijski falsifikat proglašen za jedinu istinu.

Intelektualno krilo velikosrpskog nacionalizma više od tri decenije radi na potpunoj rehabilitaciji četnika i na satanizaciji Narodno-oslobodilačkog pokreta na čelu sa Komunističkom partijom Jugoslavije i Josipom Brozom Titom. Napisano je na hiljade tekstova i knjiga u kojima su četnici predstavljeni kao dobri momci, pravi Srbi, ljudi na svom mestu, dok su partizani nekakvi izrodi, sumnjivi internacionalci, zločinci i uništitelji divnog monarhističkog poretka u kojem su narodu cvetale ruže. Posebno onoj polovini koja je bila nepismena, ili ogromnoj većini koja je grcala u teškom siromaštvu.

Uzdizanje kvislinga, brisanje antifašizma

Kvislinzi Milan Nedić i Dimitrije Ljotić u novoj podeli karata nisu prošli tako slavno kao Draža, ali ipak u velikom delu javnosti uživaju dobar glas, zahvaljujući moćnoj propagandi. Tako smo nedavno na RTS-u, u okviru online-nastave istorije, mogli da čujemo srednjoškolskog profesora kako veli da je Milan Nedić “najvažnija osoba na teritoriji Srbije” i “čuveni general iz Drugog svetskog rata, veoma poznati heroj i značajna figura”. Što bi se reklo jezikom zvanične revizionističke propagande – srpska majka i čovek koji je sačuvao biološku supstancu srpskog naroda. Ko bi rekao da se iza te privlačne slike krije predsednik kvislinške vlade, nacistički kolaborant, čovek čija je žandarmerija lovila Jevreje i antifašiste, prosleđivala ih nacistima koji su ih trpali u logore, mučili i slali u smrt. 

I Ljotić uživa poštovanje u delu javnosti koji fantazira da su komunisti najveće zlo i drži se svetog vladike Nikolaja Velimirovića kao pijan plota. A Velimirović je imao samo reči hvale za Ljotića. “Dimitrije Ljotić je kapija naše nove Otadžbine. (…) Nije mrtav Dimitrije Ljotić. On sada pripada čitavom Srpstvu. On sada pripada nebeskoj Srbiji”, ovako je zborio vladika u nadgrobnoj besedi vođi Zbora. Ko bi rekao da se iza nadahnutih reči srpskog svetitelja krije čovek čiji su vojnici skupljali Kragujevčane i isporučivali ih Nemcima za streljanje u Šumaricama?

U Srbiji se već decenijama sistematski brišu svi tragovi slavne antifašističke borbe i zatire se sećanje na ljude koji su oslobodili Srbiju i celu Jugoslaviju od fašizma. U nekoliko turnusa brisana su imena partizana, značajnih antifašističkih datuma i jedinica sa beogradskih ulica, pa su tako iz kolektivnog sećanja uklonjeni, na primer, Đura Đaković, Đuro Salaj, Sava Kovačević, Ivo Lola Ribar, 29. novembar, Božidar Adžija, Boris Kidrič, Ivan Milutinović, Sima Milošević, Filip Filipović, Proleterske brigade…

Da čitava stvar bude luđa, operaciju brisanja slavne prošlosti nisu izveli Miloševićevi jurišnici, već demokratska vlast. Komisija za spomenike i nazive trgova i ulica u više navrata je vršila veliku čistu antifašista, devedesetih i dvehiljaditih, pod komandom Svetlane Velmar Janković i Milete Prodanovića. Doduše, čistku su započeli Miloševićevi poslušnici koji su još početkom devedesetih promenili ime glavne beogradske ulice: Ulica maršala Tita postala je Ulica srpskih vladara.

Odricanje od partizanske tradicije

Herojska antifašistička prošlost gurnuta je pod tepih zaborava, demonizovana, popljuvana i pribijena na stub srama. Na pijedestal na kojem su nekad stajali narodni heroji stavili smo četničke ukoljice, nacističke kolaborante i savremene nastavljače njihovih zlodela. Odricanjem od svoje antifašističke, partizanske tradicije zvanična Srbija je sama sebe lišila prava da slavi Dan pobede nad fašizmom. Zato se svake godine obeležavanje ovog datuma pretvori u farsu.

Poslednjih godina srpski putinoidni zvaničnici zloupotrebljavaju 9. maj kako bi poltronski preuveličali ulogu Crvene armije u oslobađanju zemlje od fašizma i potvrdili svoju lojalnost gospodaru iz Kremlja. Ali, kad četnički i kvislinški duh slavi Dan pobede nad fašizmom, ništa bolje se i ne može očekivati. Lakejska svest domaćih čankoliza nije u stanju da pojmi slobodarski duh, oni su uvek u potrazi za gazdom kojem će ropski da služe.

Znam da situacija nije bolja ni u ostatku bivše Jugoslavije, slični procesi odvijali su se i u susednim državama, ali se rukovodim epigrafom Bertolda Brehta iz pesme “Nemačka”: “Neka drugi govore o svojoj sramoti, ja ću o svojoj.” Kako reče vazda lucidni Andrej Nikolaidis: “Antifašizam počinje i završava ne borbom protiv ‘njihovog’, nego borbom protiv ‘našeg’ fašizma”. Tu borbu ionako vodimo u nezavidnim okolnostima: sa svih strana smo opkoljeni kvislinzima, a partizana nigde na vidiku.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.